Русија данас – Прометеј постдекадентне истине

На слици: Храм Христа спаситеља у Москви; Фотографија: http://www.kotomka.com

НАПИСАНО У МАЈУ 2014. године.

Ако се сложимо да развој сваке појаве неизоставно имплицира све веће удаљавање од принципа из којег потиче, то би значило да се можемо сагласити и у томе да сваки феномен, свако стање ствари, полазећи од највише досегнуте тачке, по сили ствари, тежи да започне регресивни процес кретања надоле и попут тешких тела, томе тежи све већом брзином до тачке самог застоја. Овим консензусом би могао бити операционализован статус безмало свих друштвено-историјских појава и културних збивања, и надасве парадигматичног смера кретања савремене цивилизације, трагично дефинисаног дуготрајним дезинтегративним процесима и недораслом (недостојном) моћи човекољубивог система вредности. Овај деструктивни овоепохални ток човечанства, поштено говорећи, и на срећу, не представља никакву радикалну непознаницу целокупној повести људског рода и својим актуелним вектором подсећа нас да је ништа друго до нужна консеквенца живота у мери у којој то јесте и само напредовање живота и/или било који други исход. У извесној мери, дакле, реч је о динамици која није у потпуности под контролом, тачније речено, превазилази достигнути ниво моралног развоја цивилизације, те према томе, и по себи, није ни за драстичну осуду. Губљење виталности и конструктивне енергије, опадање, пропадање, распад… саставне су одреднице појма декаденције, једне врсте неизоставног наличја сваког историјског динамизма, и као такве, представљају не само његове основне атрибуте, већ и критеријуме предвидљивости исхода савремених друштвених дешавања, и јединствене индикаторе капацитета цивилизације да заустави не само разграђујуће процесе већ и колатералне ефекте истих.

На слици: Прометеј, носиалц ватре, Жана Баптиста Мозеса; Фотографија: Marie-Lan Nguyen;
sr.wikipedia.org

Оно што ипак, чини се, не смемо сметнути са ума јесте неопходност преиспитивања хипотезе о апсолутној аутентичности декадентних еволуција и њихових исхода, тј. претпоставка о интервенцији извесних управљачких воља на ток и епилог динамизама декадентног дискурса. Оваквим позиционирањем премисе постављамо питање степена „спонтаности“ декадентних импулса, које невидљиве воље катализују у мери која човека окреће против света а човечанство против себе самог. Овде говоримо о оном степену вредносне патологије човечанства која прецизно дизајнирана и ефективно подстицана, декадентни контекст креира, контролише и користи као медијум за тоталну разградњу остатака универзалних традиционализама и потчињавање планете инверзним нормама.

Овај бескрупулозни покушај да се оствари монопол над механизмима заштите изопачене истине, на начин који излази из оквира сублиминалног и поприма абразивне обрисе древних атавизама, као и да се псеудоистина безусловно промовише у врхунско цивилизацијско достигнуће, а потом милосрдно инволвира у преостале бастионе здравог разума и по цену уништавања истих, нешто је са чиме се мора калкулисати када се проблематизује терминални стадијум једне вредносне епохе, попут наше. У основи њене клиничке слике јасно су присутни знаци настојања да се негира било каква алтернатива, и безмало, и само право на алтернативу, односно покушај да се путем негирања концепта ИЛИ-ИЛИ из корпуса универзалних људских слобода изузме право на Слободу избора.

Јер, Слобода избора, као и свака друга Слобода, у метафизичком смислу није ништа друго до слобода мишљења, што имплицира да невидљиви аранжер и реализатор конца актуеалног декадентног тока арогантно претендује да редукује људски живот до потпуне негације његовог метафизичког бића. И, управо у том походу наилази на непристајање, на отпор виталности робустних архетипова Народа који се током своје историје суочавао са великим друштвеним кризама и националним патњама, почев од монголске најезде, преко октобарске револуције и грађанског рата, до отаџбинског рата и ране посткомунистичке ере, са оним драматичним процесима који су државу угрожавали до самог опстанка, али из којих је излазио јединственији и јачи, све наслоњенији на најбоље традиције и искуства претходних периода и са још артикулисанијом идејом о сопственој мисији.

На слици: Игра светла, Купола Манастира Прохор Пчињски; фотогрфија: http://www.tt-group.net/

Сасвим непогрешиво свесна латентних амбиција раније дизајнираног и плански пројектованог краја издишућег декадентног поглавља, као и нескривених тежњи пројектанта истог да постдекадентну епоху започне исти онај систем који је диктирао њен узлет и њене кобне финалне епилоге, перфидно на тај начин настојећи да себе представи спасоносним избављивачем врсте из последица трагичних расплета које је (ин)дискретно подстицао, Русија је више него икада, чини се, свесна и своје савремене улоге: промовисања просвећеног традиционализма, и можда више од тога, увођења човечанства у дугорочно мирнију и племенитију етапу. Реч је, дакле, о ревитализацији и рехабилитацији аутентичних, дијахроничних културних магистрала и вредности инхерентних не само Руском народу и рускофонском простору већ и целокупном поствизантијском наслеђу, и зашто не рећи, човеку уопште у најузвишенијем значењу тог појма. Супротстављање ултрахедонистичкој идеологији евроатланске парадигме живота кроз претпостављање саборности индивидуализму, религиозности атеизму, солидарности егоизму, односно, супротстављање трагања за правдом јаловом легализму, како примећује Александар Дугин, у основи су одлучног и неодустајног настојања руске идеје да бруталност неолибералног нихилизма раскринка једноставношћу универзалних истина. Потоње реафирмисање овог дуализма као јединственог вредносног антитела општем изопачењу сигуран је знак да после вишедеценијског посртања можемо оптимистично рачунати са здравом, човекољубивом и богоугодном постдекадентном визијом, оснаженом сопственом оправданошћу у мери која гарантује пролазак евроатланске цивилизације кроз нову, исцељујућу апокалиптичну драму. До потоњих година, односно до часа неповратног васкрснућа руске идеје, посредоване пре свега јасним духом, непосредним утиском и чистом топлином срца, дефектни вредносни систем евроатланског простора је попут експериметалног пса у кавезу, изложеног неизбежним електрошоковима, суморно и беспомоћно ишчекивао коначну судбину промињујућег декадентног циклуса. Згашен до потпуног обесмишљења, овај систем је уверавао у безнадежност сваког поимања наде да је промена могућа.

Пригушени, неподмитљиви, поносити ентузијазам, међутим, илити, оно надмоћно и самоуверено руско ћутање данас, гласније него икада за протеклих неколико деценија, и свакако све само не експанзионистички поклич у пројективној интерпретацији од стране западне пропаганде, ћутање речитије него највреднији манифест, и зацело, надасве стрпљење, а не фрустарција, према тумачењу западоцентричних масмедија – твори парадоксални цивилизацијски амбијент у којем сваки разборити ум и сваки очувани разум, охрабрен светлом уздигнуте вредносне бакље у дубоком мраку савременог доба, прижељкује што бржи крај његовом вредносном застрањењу и први искорак ка оздрављењу. А то само значи да се налазимо на прагу новог постдекадентног циклуса човечанства, дубоко несрећни што поново учимо исту историјску лекцију и утешени што ће нас кроз последњи стадијум  спасоносно провести руска боготражитељска идеја, иста она која ће започети ново доба и о чијој је матушки још Рилке написао: „Русија је једина држава која се граничи са Богом“.

На слици: Прометеј, кип; Скулптура Николаса Себастијана Адама, поставка у Лувру; Фотографија: sr.wikipedia.org