Спашавајући Принципа или Видовдан наш насушни

Оног часа када је прва чизма туђинског војника ступила на српско тло, макар заувек само на тој стопи и остала, читава Отаџбина је била  окупрана.

На слици: Божури; Фотографија: vesnik.net

На слици: Божури; Фотографија: vesnik.net

И док националне историје евроатланских држава (као и свих осталих) оправдано представљају смислени, природни континуум хронолошки нанизаних повесних чињеница и историјског памћења њихових народа, особену магистралну вредност националног развојног процеса из чије се ЦЕЛОКУПНОСТИ црпи сав неопходни искуствени и мотивациони потенцијал за  уравнотежено постојанство нације  и њено мирно корачање кроз садашњост и будућност – једино је од нашег Народа брутално захтевано да са сумњом и стидом преиспитује сопствену повест и напослетку пристане на једини дисконтинуитет на који то није смео, те да комплетну будућност осмисли и подреди понижавајућем историјском ДАНАС, релативизујући и практично и метафизички свеукупну националну прошлост, онолико оспорену споља и избагателисану изнутра колико је објективно неприкосновена и непорецива када год се проговори о Слободи…

Једино је дугу и блиставу стазу НАШЕ националне историје евроатланска парадигма покушала да представи као овоепохалну метастазу цивилизацијске дегенерације и изопачености, пројектујући у њу сав карактерни талог властитих националних прошлости и вредносни инверзум сваременог историјског ревизионизма.

У том ситном, могло би се рећи, безначјно ситном тренутку данашњице, у који је сатеран и начет вишестолетни колективни идентитет, тренутку превеликом и предугом за живот сваког од нас и премалом и прекратком за наш национ уопште, у трену стешњеном између последњих сати империјалне тмине и раних косих зрака постимперијалне зоре (да, у праву сте, сутон увек започиње на западу а освит на истоку), у часу последње, безумне и очајничке похаре повлачећег освајача – уместо плодотворног сабора целокупне националне прошлости, неко је у име Отаџбине поверовао да је уместо сопственог пута мудрије обогаљен и сакат наставити уз завојевача.  Покушао је неко у име Отаџбине, а Отаџбина је много више од пуке међе, живот да васпостави на мизерно малом и унакаженом фрагменту свеукупне националне повести, односно, актуелној српској стварности, на драми и крхотинама једног политичког пораза којем смо допринели у мери у којој је противник на то рачунао, пораза тако туђег и тако несвојственог њеној укупној, узвишеној прошлости, неразумно, при томе, игноришући благородно богатство матичних ћелија нације које опстанак значе. Оних које више од шест векова самоуверено чувају сав неопходни рехабилитациони еликсир и понајвише онај, многима, очебодући код (ген) за дешифровање појма Слободе.

Неко је, наиме, заборавио да се без тог суптилног и робустног остатка историје, тако надмоћног над потоњим годинама (око)косметских деоба и пострадања, не може разумети биће нашег Народа а да без Косметске парадигме која оваплоћује националну самоперцепцију, остајемо ускраћени за објашњење ко смо ми, уставри, као Народ.

Јер, српска национална историја чува универзални кључ за дешифровање појма Слободе, о томе не треба расправљати. Свидело се то некоме или не. Изливајући га сопственим страдањем у ВИДОВДАНСКОЈ ковачници опште повести она је извршила до сада један од најдалекосежнијих еволутивних искорака цивилизације на путу сусретања са  истином. Са оним нечим од чега управо безглаво бежи онај што се жели модерним планетарним творцем представити јер у њој препознаје сву антицивилизацијску настраност властитих изопачености. И због чега још настоји да исти тај кључ прогласи одговорним за отварање пандорине кутије савремене европске епохе…

На слици: Свеће у порти цркве; Фотографија: www.forumprijateljbozji.com

На слици: Свеће у порти цркве; Фотографија: http://www.forumprijateljbozji.com

Са друге стране, и на жалост, од када смо као држава, јасно је и када и како, заузели резервни геополитички положај, прогнани од себе и прогнани са себе, преблизу при томе, свему ономе што историјски никада нисмо били и предалеко од свега онога што смо одувек били, покорно прихватајући сва туђа и арогантно се не обазирући на сва сопствена непочинства, и свакако, најдраматичније међу њима – покушај радикалног самоукидања дијахроничног националног идентитета и свођење истог на његов спорни и привремени синхронијски аспект, сасвим у складу са опортуним прагматизмом Јовановићеве (Чедомир, прим. аутора) наречене идеје о неопходности промене орјентације читавог друштва, а заправо, само неуспелим еуфемизмом за већ чувену промену „културне матрице“, како је у то фино, у својим месијанским амбицијама умео да промовише ранији председник Тадић, у својим још чувенијим беседама са Басаром, па још системски становито одустајући да о томе и зборимо, како доликује превареном и окупираном – постали смо добровољним саучесником у најдалекосежнијем пројекту реинкарнираног евроатланског мутанта – морбидног историјског ревизионизма.

Без намере да потцртавам много пута објашњавану функцију овог гломазног антиисторијског и антицивилизацијског пројекта неоимператора, подсетићу читаоце да се „амерички, британски, а, пре свега, немачки медији, утркују да избијање Првог светског рата прикажу у новом светлу, тобоже захваљујући новим историјским чињеницама. За почетак Првог светског рата, наиме, оптужују се Русија и Србија, док Немачки „Велт“ и амерички „Волстрит џорнал“ Младу Босну изједначавају са Ал Каидом, а Гаврила Принципа проглашавају терористом, претечом Бин Ладена“. Поврх тога, или пре свега, бурну полемику у јавном простору и књижевним круговима изазвала је јесенас, ничим изазвана (?), безпризорна изјава Вука Драшковића да су Србију скупо коштали Принципови хици у Сарајеву. На страну право на слободу мишљења и специфични статус који у друштву заузима (добија) особа која је ово изговорила. На страну и свест о преображају истог у времену насилног настојања преображаја читавог друштва. Овом реченицом нису уистину испаљени хици у историјску истину, сасвим је непобитна историјска чињеница о размерама српског пострадања током Првог светског рата, већ је овим тенденциозним чином стрељана најузвишенија жртва српског постојанства, а са њом и јединствени видовдански код српског слободарског духа и његово метафизичко значење како за српски Народ тако и за принцип Слободе уопште. Није то био пуцањ само на националну историју и колективно памћење, па чак не ни на саму истину. Био је то груби, подмукли покушај атентата на смисао праведног отпора иначе, и читав бесконачни ланац ослободилачких покрета у свету, утиснут у карту повести савремене цивилизације као њен најблиставији водени жиг.  А знали смо и тада, као што знамо то и сада, да ругање сопственом идентитету и властитој историји не би започело на евроатланском простору да се није најпре догодило у Отаџбини и то оспоравањем слободарског духа, тј. свега онога што и јесте кост у грлу наших опонената. Но, слутимо ли након свега што нам се догодило и након окончања преузетог пројекта од старне неоимператора, слутимо ли драматичне обрисе националне судбине и будућег статуса Србије? Јесмо ли свесни да ћемо по завршетку већ поодмакле, перфидне „евакуације“ иницијатора (и губитника) светских ратова и починилаца ратних злочина и геноцида из најмрачнијих епоха светске историје, заузети место најозлоглашеније нације? Зар тако лако смећемо са ума да је терен савршено припремљен последњих 2о година?

На делу је, елем, настојање да се пониште све кључне последице Првог светског рата и коначно уруши версајски систем. На делу је и нескривен напор неоимператора да нас потпуно и безрезервно приволи да драговољно саучествујемо у морбидној инверзији вредности и осионом прекрајању историје. На делу је, на жалост, и одсуство недвосмисленог и громогласног званичног становишта наше државе. А, морало би га бити пред обележавање стогодишњице од почетка Првог светског рата и сред бруталне најезде ревизиониста. Отуд и толики слободан, брисани простор за бесловесну снисходљивост појединаца у „слободоумним“ интерпретацијама овог догађаја и његових последица којима се поспешује атмосфера оправданости негације истине и остварује утисак општег националног становишта. Али, ко пристане да буде црв, не треба да се љути када га газе, говорио је Ниче. Другим речима, ништа није случајно, па ни актуелни политички, друштвени и вредносни амбијент. Није случајно ни то што су стопе Гаврила Принципа на мосту на Миљацки заливене, као што ни његова биста није грешком завршила у неком сарајевском магацину.

 Морамо, дакле, проговорити. О Принципу. О нама. Добродошао је сваки глас, посебно онај који је снажно артикулисан јасном државном позицијом, макар одјекивао са резервног геополитичког положаја. Јер то није обичан глас случајног учесника. То је глас националног идентитета, и трагичног и величанственог, и повређиваног и понижаваног, али постојаног и непоткупљивог! То је глас којим не чувамо симболику Гаврила Принципа у националној историјској свести, већ спашавамо принцип на којем је стасао Гаврило. То је онај принцип који операционализује парадигму континуитета српског слободарског духа и националног поимања Слободе. Из Гаврила није „прозборио“ импулсивни карактер заведеног осамнаестогодишњег адолесцента, све и да је тако, све и да је мрежа међународних обавештајних служби заиста умешала своје прсте у стварању амбијента, инспирисању и организацији сарајевског атентата, како се понегде полемише, из Гаврила је „проговорио“ Милошев завет и оно грумење „слободне српске земље“ коју је, преневши је из Србије, положио на гроб Богдана Жерајића. У времену мноштва националних пораза и губитака, ово је зацело последњи принцип који бранимо. Ако га бранимо.

При томе, остаје отворено питање каква би представа била на репертоару међународне и дела домаће политичке и јавне сцене да је којим случајем већ припремљену бомбу на Престолонаследника Аустро-Угарске монархије, надвојводу Фрања Фердинанда и његову супругу Софију бацио Мухамед Мехмедбашић, младобосанац којег су у Сарајеву 1943. године ликвидирале усташе?

На слици: Видовдан; Фотографија: www.slobodanjovanovic.org

На слици: Видовдан; Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

 Значење термина:

ДИЈАХРОНИЧНИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од историјских одредница субјекта, ствараних и стицаних доминантно на континууму времена – од почетка до актуелног доба;

СИНХРОНИЈСКИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од ововремених, актуелних својстава субјекта;

Упутнице:

1. http://www.blic.rs/Vesti/Politika/257566/Basara-i-Tadic-oci-u-oci

2.https://pletenijesloves.wordpress.com/2013/08/01/%D0%BE-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D0%BF%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8/#more-3113

3. http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Gavrilo-Princip-je-pucao-u-okupatora.sr.html

4. http://www.pecat.co.rs/2013/06/mlada-bosna-i-stara-zloupotreba-istorije/

5. http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%B4%D0%B0%D0%BD_%D0%96%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B

Advertisements

12 thoughts on “Спашавајући Принципа или Видовдан наш насушни

  1. Не зове се Гаврило за џабе ПРИНЦИП!!! И није се џабе све десило тада када се десило. Кнежева клетва и данас траје, на то нас подсећа и прва фотографија.

    Свиђа ми се

  2. „Оног часа када је прва чизма туђинског војника ступила на српско тло, макар заувек само на тој стопи и остала, читава Отаџбина је била окупрана.“ – ово је највећа истина!

    Хвала за текст… И слажем се са Облогованим…

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s