Писмописац

…ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: kartin.net

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: kartin.net

Писао сам јој писма, признајем, ето… Другачије није могло, не питајте зашто… – тегобно је прошапутао доктор Гавриловић, дубоко уздахнувши. Киша је већ читав сат досадно сипала и са врхова борових иглица смерно капала у његов врат. Тешки, ниски облаци лено су се вукли изнад Крушевца данима већ а подјастребачка села ка којима је занесено гледао бејаху уроњена у влажну пролећну маглу и њему се чинило да тамо негде и сами живот лагано посустаје, да људи безгласно одустају од својих жеља а трава буја дивље и необуздано. И да, можда, сваки живот у ствари, бива окончан много пре самог смртног часа, у оном ненаданом и хладном трену када се прва стрепња штедро увуче под младу кожу и први страх завлада нејаком душом, када престане да се корача напред и јалово застане у страну да би храбри наставили куда се није могло и није смело, а кукавице утрнуле заувек.

-Време је да се склонимо одавде, докторе Димитријевићу, канда неће престати да пада још дуго – предложи др Гавриловић свом колеги – Шта мислите о томе да похитамо Владимиру и сачекамо да киша стане? У његовом бифеу увек има доброг вискија, а зацело ћемо га и обрадовати.

-Биће ми задовољство – прихвати др Димитријевић и двојица пријатеља које је упорна ромињајућа киша један сат уназад натерала да редовну поподневну шетњу прекрате и заклон потраже у густом борику надомак Слободишта, задигоше крагне својих кошуља и пожурише Владимиру Јаковљевићу, психологу градског Дома здравља и реномираном психотерапеуту. Владимир је живео сам и обојица су знали да се у његовом дому може говорити без устручавања, према потреби и доста гласно, и кадкада бучно, а свакако са доста страсти и оног исповедног, самооптужујућег или нихилистичког тона. До првих подбагдалских кућа пређоше тристотинак метара а потом наставише Новом Косовском до раскршћа са Кнез Михајловом у коју скренуше већ добрано мокри и задихани. Ваљало је успети се још нових три стотине метара а др Гавриловић је однекуд веровао да рани сутон кроз који жури са својим колегом, хрли њима у сусрет, и гута их како је то учинио и са крововима кућа крај којих су промицали, са пискавим светлима која су се пробијала кроз рупице спуштених ролетни и заклопљених жалузина, и тугом оцртавала обрисе запуштених и биљем обраслих вртова, и да ће се и они сами, напослетку, попут пужева у сопственим кућицама, скврчати у мрачној и мокрој утроби дана баш онако како су се и њихови младалачки заноси неумољиво и тихо скврчавали са годинама које су долазиле и пролазиле. Са врха Кнез Михајлове улице, као са врха какве планине, пружао се широк, поетски погледа на град. И одатле баш, са асфалта урбаног видиковца надомак Владимирове дворишне капије, утихнула градска панорама је кроз влажну тмину титраво светлуцала и меланхоличном духу није могла промаћи асоцијација на стотине и стотине упаљених свећа за покој душе града који је деценију ипо беспомоћно умирао на очиглед својих обамрлих  мештана. И чинило се још, да наде ниоткуда нема, и да ће врло брзо, можда пред предстојећу зору већ, издахнути, и да ће крушевљани тај тужни и неизбежни чин зацело преспавати те неће то ни приметити, а да оне који то и уоче, неће нарочито потрести. „Ни смрт више ништа не значи“, помислио је др Гавриловић, „нико се на њу не обазире“.

Прошавши пажљиво дугом и мрачном дворишном стазом испод скрушених крошања вишања, покисли пријатељи пристигоше до улазних врата. Шћућурени и прозебли, позвонише. Врата им отвори проћелави четрдесетпетогодишњак седих и разбарушених зулуфа, немарно неговане браде са црним, четвртастим наочарима на носу. Упаливши претходно светло под тремом изнад улазних врата, он одмакну главу у страну, скину наочаре и радосно ускликну:

-О-хо, какво пријатно изненађење! Ко би рекао, ко би рекао?

-Може ли се унутра, Владимире?

-Још питаш, Гавриле, друже стари. Хајде, упадајте, и правац купатило. Али, откуд ви у ово доба, по оваквом времену, драги моји? Та, вас двојица као да са Термопила долазите.

-Не замери, драги друже – промрља др Гавриловић раскопчавајући мокру кошуљу – невоља нас је натерала, сасвим очигледна. Али, ти се не љутиш, зар не?

-Сачувај боже! Напротив, обрадовали сте ме, а признајем, малко ми је и камичак један пао са срца када сам вас угледао. Мали један камен… – са олакшањем признаде Владимир качећи докторову кошуљу у туш кабину топлог, пространог купатила.

-Зар се и теби може такво што догодити? – упита радознало др Гавриловић.

-Какво што, Гавриле? – са осмехом одврати Владимир, слутећи питому докторову инсинуацију. – А, ти Мишо – обрати се доктору Димитријевићу – чекаш посебну молбу да се ратосиљаш своје кошуље?

-Хм, да, кошуља – замишљено изусти др Димитријевић свлачећи је преко главе – али, камичак, онај… Тај мене интересује.

На слици: Уметничка слија Андреа Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слија Андреа Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

-Слушај, друже мој, народ не само да је заиста поболео, већ има и таквих који уображавају некакву патологију. Чули су негде или прочитали да савремени човек неизоставно мора имати личног психолога при руци, баш попут мобилног телефона, те да га ваља посећивати једном седмично и нешто чаврљати о детињству и томе слично. И замисли, без икаквих обзира и крајње бестидно, као да су улоге сасвим обрнуте, они инсистирају на разгртању некаквог давно попадалог лишћа подно којег тобож чучи демон који их изнутра испија, спречава да разумеју смисао живота и не дозвољава да коначно израсту у сопствени идеал. Од те дрскости ме понекад заболи глава, драги мој, као што би и тебе, верујем, када би те какав дилетант самоуверено убеђивао да је кључњачу поломио дубоко дишући, или Гаврила да дуван подстиче развој плућа. Хе, слатка парица за сат времена претежног ћутања током којег озбиљно и тобож забринуто прикривам подмукао подсмех и суздржавам се културно да не проговорим о снобизму неостварених егоиста. А потом, међутим, када их испратим и загледам се у њихова погурена леђа, када их прогутају сенке мог вишњика и капија шкљоцне у даљини, овлада ме некаква нелагода, помислим каква то мора бити несрећа и туга, колико бездно празнине и богами се стресем од презира којим сам их посматрао у тишини и тами свог собичка. Ето, такав један шефчић је требало да закуца на моја врата пре двадесетак минута, и када сам већ поверовао да неће доћи зачуо сам звонце и угледао вас двојицу. Богу хвала.

-И, хоће ли „шефчић“ доћи вечерас? – шеретски упита др Димитријевић.

-Сумњам.

Владимир предложи пријатељима да свуку и панталоне, даде им две мајце и пар тренерки, а потом сви заједно кренуше у пространи дневни боравак са чијег се једног краја, подно висећих купастих лампи, заводљиво шепурио шанк од храстовине и са њега десетине боца разноврсног жестоког пића. Они заузеше своја места, као некада у учионицама О.Ш. Драгомир Марковић, а др Гавроловићу на мах кроз мисли пролете сећање на старе, замашћене школске клупе са мноштвом урезаних имена у њима, и међу њима оне које је осам година делио са Владимиром, запахну га у трену мирис меке, топле проје коју је за ужину доносио у одељење пред крај другог часа и педантно делио ученицима на равне части, промину кроз ту слику и прашњаво школско двориште и дрворед високих топола под чијом је хладовином, у краткој, белој, радној блузи ђацима продавао клакер и кабезу, покојни Анђелко. „Како је хитро  само вадио  бочице из кофе са ледом и још вештије их отварао, и са каквим смо уживањем испијали ту слатку, содирану фарбу“, помислио је др Гавриловић, а некаква милина му сетно обли груди. „И где је данас моја генерација, где смо данас нас тројица, са каквим звањима и угледом? И у каквим глибовима“?

-Са становишта струке – започе разговор Владимир постављајући чаше испред гостију – детињство јесте значајно за разумевање понашања и душевни живот одраслог човека, неоспорива је то чињеница, али копља почињу да се ломе у часу када се постави питање доминантне детерминисаности човековог психолошког живота уопште. Док Фројд и његови наследници, неко више а неко мање, инсистирају на предоминацији детињства и пресудној важности, у несвесне слојеве дубоко поринутих, раних искустава, на развој личности и каснији живот, дотле когнитивистички орјентисане школе предност дају актуелном тренутку и свесном реаговању. Али наука је сложен и спор систем, сложићете се, и у једном часу у будућности, сасвим извесно, изнивелисаће концепцијске противуречности супротстављених теоријских праваца у блиставу, непорециву и коначну спознају. Тада ће пасти као кула од карата и психотерапијска комерцијализација безпризорно манипулисаног раног детињства и тих, вазда, мистификованих односа родитеља и деце, испариће чудотворна водица којом се економски напаја бестидни савремени психотерапеут, и ваш другар Владимир, овај развратни мишић и безочни раб божији, остаће без „шефчића“ и њима сличних. И, овај шанк ће опустети… – шеретски се осмехнувши, заврши Владимир. – Ма, нек` смо ми живи и здрави. Хајде, у здравље! – пријатељи се куцнуше.

-У здравље!

-У здравље!

-А, видиш, Владимире – замишљено примети др Гавриловић палећи себи цигарету – ја некако верујем да се ништа од тога неће десити, и да, напослетку, ништа од тога није тачно.

-Занимљиво – прихвати полемику Владимир – настави велики Декарте.

-Наука јесте сложен, спор, и ако хоћеш још, и веома инертан систем и много ће још воде протећи док не успостави своју цивилизацијску оперативност и ефективно почне да одговара на нарастајуће научне изазове. Још толико времена ће бити потребно да прогностички престигне не само у својој епохи постојеће проблеме, већ да хируршки прецизно и цивилизацијски целисходно предухитри и сопствену предикцију теоријски очекиваних искушења, и само онда када буде имала решења и за актуелно празна, енигматична, научном спознајом још непопуњена, а сасвим извесно постојећа поља, моћи ћемо да рачунамо на њу као на аутономног и сувереног заштитника човечанства. Наука, наиме, мора функционисати по моделу Мендељејевог периодног система. На основу већ познатих елемената, мора трагати за оним још неоткривеним али извесним и смештати их у систем научних знања.

-Високе мисли, друже мој – одушевљено прихвати Владимир – безмало читав филозофски концепт достојан разуђености Лаканових надреалистичких екскурзија. Но, латентно инспирисан скептицизмом, рекао бих, који не можемо приписати само овоепохалном стању научног духа и потчињености науке глобалистичком пројекту, већ зацело и личним импресијама и некаквом унутрашњем подрхтавању човековог бића. При томе – настави самоуверено Владимир стављајући лед у вискијем наливене чаше – слободан сам да приметим известан парадокс у твојој тези, Гавриле, стари друже. Верујеш, наиме, да ће наука своје пуно значење и сврху остварити када буде имала решења за своје теоријске предикције а то веровање поткрепљујеш ничим другим, до самом неверицом да ће у томе и успети.

-Нема ту никакве противуречности – трепћући очима настави др Гавриловић – Ја једноставно сумњам да ће наука икада, а пре свега психолошка, „изнивелисати концепцијске противуречности супротстављених теоријских праваца у блиставу, непорециву и коначну спознају“, како ти то умно рече, нити очекујем да ће задуго још престати медијска злоупотреба недоречености, па, ако хоћеш, и несавршености науке, од стране појединих медицинских еснафа, и свакако, психотерапијске струке. Ја напросто, не верујем да иједна научна спознаја може бити коначна а, понајмање она која се односи на људску душу. И стога, баш, нити ће пропаганда о кључу загубљеном у детињству посустати, нити ће когнитивистичка контра струја одустати. И, нашишаћеш се ти још много оваца, драги мој – заврши самоуверено др Гавриловић а поглед му расејано паде на сопствена крила.

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: kartin.net

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: kartin.net

Настаде тајац. Затамњеним салоном се развлачио дим цигарета и његове плавичасто-сиве траке су се успињале ка плафону попут пролећног бршљена, разливале се око великих прозорских окана и волшебно нестајале у тамним угловима просторије. Дугу и широку терасу осветљену ниским баштенским лампионима, у коју се кроз венецијанере великих окана салона тајанствено загледао др Димитријевић, засипала је све оштрија киша, а њему се однекуд чинило да валови запљускују обалу са које не сме да се отисне, и да његова исконска жудња лагано копни попут мноштва њој сличних, те да ће свакако, врло брзо наступити онај злехуди и хладни тренутак када ће капитулација пред оним што се назива медиокритет бити неминовна и неповратна.

-…Јер, коначно, шта је истина о људској души, драги моји? – сасвим тихо и готово за себе, упита др Гавриловић провлачећи лагано прсте кроз мокру косу. – И којој ће науци припасти крунска част да обзнани последњу и неприкосновену истину о људској души? Ако мене питате, нема такве. И премда, на известан начин, најпозванија, психологија је драги моји, толико далеко од решења да се у њу не може поуздати више од атомистичких научних дисциплина, које су у последње време озбиљно запретендовале да човекову радозналост и једну озбиљну и величанствену научну амбицију каква је проучавање душе објасне свођењем на прости однос електрона и протона, и чак можда, на Хигсов бозон. Психологија би безусловно да се дистанцира од мистицизма и задржи статус строге научне дисциплине по угледу на физику или хемију, а управо јој такво једно признање мањка због чега већ на првом кораку креће странпутицом, док физичарима и хемичарима недостаје барем признање психологије као научне дисциплине уопште. И одмах да се разумемо драги моји, ни медицина није благонаклонија према психологији. Не може се похвалити декларативним признавањем научног суверенитета психологије а још како се може оптужити за неоправдано задржавање монопола над појединим областима човековог живота. Али оно што је најважније, не може се механички и шематизовано објашњавати човек, и понајмање онај најсуптилнији његов аспект-душа, а зар такав метод није аксиом свих данас познатих научних дисциплина?

-Није ли управо то предуслов научне предиктвности, о којој си малочас хвалоспевно говорио, драги мој? – проницљиво примети Владимир.

-Душа је нешто друго – настави др Гавриловић мирно, загледајући се у чашу коју је држао у руци – нешто сасвим… сасвим друго, Владимире, она није пука епистемолошка последица научних узлета већ, напротив, исходиште свих идеја, и најзад и идеје о науци самој. Наиме, има ли ичег узвишеног изван племенитости и како то да о тој дивној, танкој струни која боји целокупни животни акорд имамо најмање објективних чињеница. Па то је сами парадокс свих научних претензија, спознавати све даље и све суптилније а онда одустати у часу када се мора признати да даљих објашњења нема и да се коначно мора прозборити о богу. Обратите пажњу на тај примичући и неизбежни сусрет и осмотрите кукавичко скретање у страну савремене науке. Али, драги моји, не морамо говорити апстракно да бисмо ову тезу разумели – др Гавриловић на тренутак застаде и направи покрет уснама као да жели нешто посебно значајно рећи, затим тражећи пријатеље иза густих колутова дима које је управо испустио сетно изусти – Ето, на пример, шта ти мислиш о мојој души?

-Какво је то питање? – затечено упита Владимир – Та, ми се познајемо 35 година, заједно смо одрастали, заједно момчили, заједно студирали. Знам о теби што нико не зна, и што не бих смео, драги мој. Ти и Миша јесте свакодневно заједно и послом сасвим упућени јадан на другог, одлазите заједно на викенд одморе у Ломницу и чак заједно пецате на Морави, али ја сам са тобом седео у клупи од првог основне, и када ти је учитељица, покој јој души, само због гласног уздаха опалила шамар ја сам са тобом ридао читав школски одмор, а када си на путу до школе изгубио петохиљадарку за уплату екскурзије ја сам је са тобом тражио и дрхтао пред твојим оцем. И још много тога, мили мој, много тога, не заборави да си код мене дошао оне ноћи када си са Милицом први пут водио љубав и чупао косу од страха хоће ли остати у другом стању или не, ја сам твоје писамце оставио на Тањин прозор када си отишао без гласа и бринуо о њој док се није опоравила, ја сам онај што је безпоговорно и као по наредби „сакупљао чауре“ и луњао Булеваром када је студентску собу требало препустити теби и Ани… А сада стрепим од онога што ћу изговорити. И зар се тако може, драги мој Гавриле?

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

-То још није одговор на моје питање – помало хладно настави др Гавриловић.

-Но, добро, ако већ инсистираш, усуђујем се рећи да те у душу познајем – храбро изусти Владимир наискап испијајући преостали виски из чаше – Схвати то како хоћеш, и као празну фразу, али не сметни са ума колико је тебе натопљено мноме и колико мене тобом и каква је то широка и дубока река.

-И, може ли се након свега што си рекао једноставно закључити каква је душа Павла Гавриловића, убогог и сићушног, тако фино заклоњеног иза докторске титуле, за коју искрено говорећи, ако баш хоћеш, и не хаје? Каква је та душа?

-Мишо, какав је ово обрт? – значајно се обрати др Димитријевићу збуњени Владимир – Зашто ћутиш?

Пријатељи још једном утихнуше на трен. Миша полако устаде са барске столице и примакавши се прозору, развуче размак између две траке венецијанера. Киша је упорно и јако падала а ноћ већ увелико притисла град. Он на мах помисли како би добро било да отвори врата на која је био наслоњен боком и изиђе на мокру терасу и непомично стојећи допусти киши да лије преко његовог чела и лица, да га читавог окупа и спере некакав горки талог из дибине бића, који му је, чинило му се, пригњечио дијафрагму и не дозвољава му да дише дубоко и равномерно.

-Душа, кажете… – промрља за себе др  Димитријевић – Знате, др  Гавриловићу – настави недомишљено и помало загонетно Миша, не скидајући поглед са терасе – можда би читав овај разговор био разумљивији када бисте поновили причу коју сте ми испричали док смо шетали Слободиштем. У њој има довољно грађе за читав роман а нама би вечерас била драгоцена за разумевање ваше душе, тј. Владимиру, хоћу рећи.

-Можда – недомишљено прокоментариса др Гавриловић – Можда…

Неколико тренутака нико не изусти ни реч. Из суседног дворишта се зачу промукли псећи лавеж а др Гавриловићу се учини да то из њега потмуло излазе све прећутане истине којима је свој живот чинио угледним и све неизговорене тајне од којих се душа набрекла попут мехура, и канда ће неизоставно пући и излити сву беду личног безнађа, све несреће и туге и онај подмукли тињајући страх којим је оваплоћен сваки трен којег је бивао свестан.

-Извини Владимире, једини мој – отпоче узбуђено др Гавриловић – нисам могао о овоме да ти причам раније. Слутиш и сам, сваки човек негује свој интимни живот, ако хоћеш рећи двоструки, може, не противуречим, и верује однекуд, ко ће знати зашто, да неке ствари морају остати далеко од очију света и сасвим тајне. И у часу се због тога и обрадује, походи га некакво необуздано надахнуће и полет и готово сасвим увери самог себе да ће живот до његовог конца протицати тихо и безгласно, да се нико неће обазирати на пут којим корача и да нико неће пожелети да обрати нарочиту пажњу на убогу свакодневицу коју заварава. Но временом постаје нелагодно, терет ћутања почне да нараста, забубри тишина, хоће да проклија у глас, у гласић макар, да проговори макар са собом самом. И притиска тако данима попут бомбе у грудима. И видиш, данас, ја сам морао, опрости старом другару, ја сам проговорио, др Димитријевић је слушао. Слушао… – др Гавриловић заврши кратки трактат у лаком бунилу. Усне су му дрхтале а руке се знојиле. Налио је још једну чашу вискија и помислио како је мало потребно да се велика и хладна и сумња увуче у пукотину коју је створио својим дугогодишњим ћутањем и како лако може изгубити јединог и последњег пријатеља из детињства.

-Но, наставите, др Гавриловићу – охрабри га Миша заузимајући удобан положај у фотељи наспрам камина. Владимир такође седе у суседну фотељу и припали следећу цигарету. Др Гавриловић, наслоњен на шанк и загледан у наслоне фотеља у које су се завалили пријатељи, ослушну једнолични звук кише са широке терасе, њен тутњећи шум кроз олуке и њему се учини да кроз ноћ почиње да хуји ветар који ће подизати кровове кућа и чупати дрвеће, ветар који ће пробијати прозорска окна и харати собама, онај ветар који ће потражити све на свету слабе и устукнуле, и зацело и њега пронаћи, и донети све оне старе прећутане и прежмурене невоље, све оне забашурене и пострањене тегобе, драме остављене времену на располагање а са којима ће се  најзад морати сусрести и од којих се неће моћи заштитити. „Можда је заиста тренутак да коначно прозборим“, помисли дрхтећи лагано и неконтролисано.

-Понекад неку тајну сачувамо само за себе – отпоче са врелом нелагодом др Гавриловић устајући са столице – а понекад од сопствене тајне сачувамо драге и себи присне особе. А, у питању је само пуки обзир којим бисмо да заштитимо блиске од личних слабости и не повучемо их у амбис у који сами пропадамо. О, да, драги мој Владимире, опхрвао ме стид, голем и охол, надмоћан, којем се нисам могао одупрети. Али, не од пада стид, та, то се свакоме може догодити, већ од посртања, оног слатког и заводљивог првог корака којем нисам могао одолети, а када ти већ нисам о њему шапнуо и прву ватру са тобом поделио, сваким следећим часом све сам више са нелагодом мачевао, све несрећнији бивао и све сигурнији да нећу заустити ни слово ни глас.

-О чему се овде ради, забога? – упита зачуђено Владимир.

-Али данас – настави др Гавриловић не обраћајући пажњу на Владимирово питање – душа више није могла да издржи. Или да препукне или да проговори, макар у шупље стабло.

-Хоћете рећи, др Гавриловићу, да ја не бих требао бити нарочито поласкан вашим вечерашњим признањем и вером коју сте понајпре мени поклонили? – покуша да учини ситуацију духовитом др Димитријевић.

-Немојте пренебрећи, др Димитријевићу, да сте имали прилике да чујете само пролог. Но, дозволите сада,

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

дозволите, можда стигнемо и до епилога. – Др Гавриловић закорачи мимо зида на којем је била постављена композиција уметничких слика самоуког крушевачког сликара Зорана Стојковића Краша, пејсажисте, човека којег је лично познавао и према чијем ликовном стваралаштву је показивао поштовање, и канда се задубивши у прву, снегом завејан сеоски друм, он препозна радост кичице која је некада бодро поскакивала на овом платну и осети некакву необичну свежину у грудима. „Како је мало потребно да живот изгледа другачије“, помислио је, „и како га у часу, несмотрено, упропастимо заувек“. – Била је зима 1999. године а ја тек свршени специјализант – настави тихо и замишљено др Гавриловић. Леђима окренут пријатељима изгледао је помало тужно а слабо светло које га је шкропило са десне стране од његове је сенке творило сабласну, здепасту силуету на зиду.  – Рат окончан и посао који волим чинили су да поверујем како је тешка младост остала иза мене, да су рђава времена прохујала неповратно а живот забујао у својој раскоши, и да један, радничким хлебом школован млади човек и коначно може постати економски самосталан. И, заиста, у то време бејах радостан и чио, кафу сам још увек испијао на балкону, задовољно и врло важног изгледа листао НИН а испод ока страсно посматрао обрисе Снежаниних груди оцртаних испод ланене кошуље. На посао нисам одлазио без кравате и пољупца на вратима а са њега се нисам враћао без некаквог изненађења, некада цвет, кадкада Рафаело куглице, врло често карте за позоришну представу или какав концерт, и, за мене је живети било чаробно. Волео сам пчеле, облаке, стазе, потоке…, у грмљавини препознавао милост природе, у снежним наносима слутио нежни шапат зиме, још сам се верао на трешњу у дворишту, још се шепурио шетајући градом. Још сам цурице своје дуго и нетремично посматрао након што би утонуле у сан а потом их мирисао, мирисао… А, онда – др Гавриловић дубоко и тешко уздахну па настави – Ех, онда… Ви, драги моји, добро знате да ја не напуштам своју ординацију ни када нема пацијената и да ћу радије поседети сам и послушати нешто на радио Београду 2, или одиграти партију шаха са рачунаром, него отићи у неки други блок или пак одлуњати у неки собичак и завалити се пред телевизором. Тог преподнева, међутим, скицирао сам на папиру идеју за нову кухињу, компоновао распоред кухињских елемената и размишљао о избору најбољих мајстора. Бринуо сам хоће ли се и Снежани допасти моја креација и стално сам покушавао да претпоставим какву ће примедбу имати или какав предлог дати, на конту чега сам неколико пута мењао скицу, прераспоређивао елементе и уводио нове дезене у комбинацију. И, верујте ми на реч, драги моји, веруј Владимире, ни приметио нисам када се поред мене појавила људска прилика. Изненађено и постиђено бацих оловку на папире и обратих се заузимајући положај ка писаћој машини:

-Изволите. На какве се тегобе жалите, молим вас?

-Упознавање са пацијентима и пословним партнерима започиње представљањем и руковањем. Представљање треба да буде кратко, јасно и у позитивном тону. Приликом упознавања потребно је представити се пуним именом и презименом. Руковање треба да буде срдачно и кратко уз стисак руке. Члан 52 Пословног кодекса. Докторка Соња Петровић, педијатар, поштовани колега.

-Опростите, колегинице, доктор Гавриловић. Павле…

-Можете претпоставити, драги моји, у каквом сам шоку тог часа био и какво је нагло замешатељство наступило у мојим мислима. Од те непосредности, рекао бих сада, неприродне и веома дрске, завртело ми се у глави а када је магла престала да титра у мојим очима, угледао сам витку двадесетдеветогодишњакињу,  крупних црних очију са паж фризуром и сочним црвеним уснама. Лице јој је било осликано оним пригушеним, самоувереним осмехом којим жена наговештава интересовање и одлучност и ја сам у њему, да ли због још нераспршене затечености или због дискретног и многозначног подрхтавања њеног левог подочњака, наслутио фине танке нити мреже која се нежно распростире преко сеновите ординације, лелуја кроз одшкринути прозор и надмоћно распршује на запуштени болнички травњак где је некада била зграда старог нервног одељења а потом пада преко багдалских висова и целокупног мог хоризонта. И сетио сам се напрасно да сам негде већ виђао то лепо и младо биће, зацело у болничком кругу, можда још колико јуче, или годину уназад и пожелео да знам више, много више. У тих неколико  несвакидашњих тренутака, какви се ретко десе у животу, кроз главу ми се завртео чудовишни рингишпил. Залебдели су око мене болесни отац и оронула мати, раздрагано су ми махале моје девојчице, чврстог и озбиљног лица ме је поздрављала Снежана, брат ме је упитно посматрао, изронила је однекуд и директора здравственог центра и канда нешто довикивала тоном на који нисам навикао, а некако љутито на мене си гледао ти, драги мој Владимире. А поврх тога и свуда наоколо, то лице опасно и нежно, како би то отпевао Превер. О, не, не познајете тај злослутни осећај потпуне немоћи када без објашњења и готово сасвим невидљивим космичким пројектилом ухићени постајете свесни да сте престали да будете оно што сте до тог часа били и да некаква непојмљива сила овладава вама и ви, немајући куд, жудите да вас што пре и што безболније потчини.

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: kartin.net

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: kartin.net

-Одлазим на годишњи одмор, колега – прекинула је тајац не испуштајући иницијативу из руку – а не волим не завршене послове. Видите – она отвори рендгенски снимак који је замотано штрчао из џепа њеног мантила – ово су плућа једног дванаестогодишњака усликана малочас. Не треба да вам кажем да се ради о мом блиском рођаку.

-Разумем, дајте – одговорио сам настојећи да убрзам епилог сусрета – Хм, да Pneumonia lateralis sisnister in regresionem. Већ пролази, биће све у реду.

-Мислите да треба укључити терапију, др Гавриловићу?

-Да, гарамицин на 12 сати, седам дана. Али зар дечак већ није био третиран? – упитах крајње професионално.

-Капсулама синацилина и са погрешном дијагнозом лекара у школском диспанзеру.

-Наравно, дијагноза мора бити исправна – додадох значајно – При томе, упале плућа се не морају чути под слушалицама, посебно оне вирусног порекла.

-Хвала вам. До неког наредног сусрета… – завршила је недоречено и загонетно а затим се зачуо звон штикала којим је зајечао читав ходник на етажу, засигурно исти онакав какав нисам чуо када се прикрадала до мене. Отишла је, али ја сам добро знао да се управо догодило нешто несвакидашње и крупно и да ће дани који долазе волшебно и неизоставно одредити остатак мог живота.

-И, јесу ли одредили? – упита Владимир са заједљивом радозналошћу.

-Сасвим, мили мој – одговори др Гавриловић сетно. – Сасвим.

-А ја о томе 15 година појма немам?!

-Петнаест година – стучено понови др Гавриловић а затим настави снисходљиво – Не замери, друшкане. Та, ја ни са сопственим муком више не разговарам. Не смем ни да поћутим са њим. Не замери, него праштај. Праштај, ако бога знаш.

-Владимире, – укључи се у правом часу др Димитријевић умирујућим и благим гласом – Још мало стрпљења и много тога ће ти бити јасније. Но, наставите др Гавриловићу.

-Три седмице након овог догађаја, ствари су добиле нови тон. Пред сами крај дежурства и такорећи са болничке капије позван сам хитно назад да послушам један ванредни пријем на дечијем одељењу, и као што већ претпостављате, на педијатрији сам затекао др Соњу Петровић. Већ у ходнику пријемног блока она ме сачека и ми заједно уђосмо у собу бр 2. Девојчица је горела у ватри, али плућа су била чиста. Одвећ уморан и неприродно напет, журио сам кроз ходник ка излазу, али она је укорак ишла са мном, руку прекрштених преко груди. Негде на самим излазним вратима она застаде. Погледасмо се дуго, срце ми закуца брзо, успе се до гуше и ја безмало остадох без даха.

У доброј мери сте обојили мој годишњи одмор – прошапутала је враголасто, али ја сам у том признању препознао више од празне игре речима, много више од уобичајеног женског флерта. У тим тако једноставним и поетски интонираним речима било је нечег страшног, влажног и тешког, хладног и туробног, од њихове једноставне лепоте подишла ме је језа, у трену се у мене увукла студен какву раније нисам осетио и ја сам напрасно пожелео да побегнем главом без обзира.

-Остајте у здрављу, Соња – процедио сам кроз усне и нестао. Стигао сам кући и врло брзо се обрео под прекривачем, као змија склупчан око сопствене страсти. Слушао сам цвокот властитих зуба, подрхтавао од грознице која ме је обузимала као никада раније и питао се како утишати искушење које се незаустављиво разбуктавало? Уместо у сан тонуо сам у кошмар. Али, пријатељи моји мили, када мало имате мало и желите, када имате много хоћете више, хоћете још, хоћете све, такав је малени људски створ. Када сам се пробудио помислио сам. „Зашто да не? Потребно је само бити обазрив.“ Обукао сам се и одвезао до болнице под лажним објашњењем да сам заборавио да откуцам отпусну листу.

-Зашто сте ми рекли оно јутрос? – упитао сам је помирен са могућношћу да могу бити исмејан и игнорисан.

-Нисам очекивала да ћете се данас појавити – одговорила је равним гласом и насмејала се – тек је започео викенд.

-Зашто сте ми рекли? – поновио сам више молећиво него упитно.

-Шта мислите?

-Мислим да је то… непристојно!

-Заиста мислите да је непристојно? – упитала ме је заводљиво и овлаш додирнувши моје прсте кренула са ходника у собу дежурног лекара. – Па, добро, покушаћу да вам објасним. Уђите – завршила је покровитељски самопоуздано и тајанствено.

И, ушао сам… Али, када сам изашао то више није био Павле Гавриловић, ни доктор, ни отац, ни супруг, ни син, ни пријатељ, ни љубитељ јастребачких стаза и подјастребачких пропланака, ни риболовац, ни шахиста… ма ништа од тога, драги моји… врата лекарске собе је затворила најстрашнија жудња коју сам икада доживео, жудња каква само једном у животу походи тело и од које се више не може владати разумом. И тек негде узгред, разбарушене косе и упаљених ушију, опседнут жељом да се у ту собу поново вратим, упамтио сам хитајући ка својим колима да је средњу школу завршила у Чачку, одстудирала медицину у Крагујевцу и тамо упознала будућег мужа Ивана, пропалог студента економије и пасионираног љубитеља аутомобила, за којег се коју годину доцније удала и добила Јулију, кћер јединицу, и најзад разумео откуд то да је се не сећам из времена своје младости, са корзоа или градских кафића.

-Са неких се места никада не вратимо др Гавриловићу – ненаметљиво и скоро за себе констатова др Димитријевић – а нека никада не заслужимо.

-А, за тебе се чак може рећи, добри мој Гавриле – наоко тријумфално додаде Владимир – да вреде обе максиме које је Миша управо изговорио. Према значају који придајеш целој историји овог инцидента, рекло би се да си ушавши у тај собичак заувек у њему остао, али спрам горчине којом сведочиш изгледа да ти место тамо и није боло.

-Узмите како хоћете, драги моји. Тек, већ у понедељак, успињући се лагано болничком стазом ка свом

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: www.openneru.ru

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.openneru.ru

одељењу ја сам необуздиво и изгладнело окретао главу ка високим прозорима педијатрије и погледом тражио чудесну искру бестидних и покварених очију жене коју нисам честито ни познавао, ону искру, која је разбуктала страст коју још нисам познавао, којој сам се желео предавати изнова и изнова и која је од мене, преко ноћи, направила човека који не мари ни за част ни за углед и коме наједном све постаје мизерно и смешно. „Важно је само бити обазрив“, понављао сам себи остацима луцидности, „обазрив“. Некако пред крај радног времена у моју ординацију крочи скрхана, плавокоса жена, не старија од тридесет две године, изразито светле пути и смежураних образа. По изгледу би се рекло да дуго већ болује од неке озбиљне, хроничне болести и да ће врло брзо наступити погоршање клиничке слике. Уместо жалби на здравствене тегобе она опрезно приђе мом радном столу и спусти плави ковертић.

-За вас, докторе – шапнула је хладнокрвно осврнувши се око себе. Покушао сам да обратим пажњу на њене руке, да је осмотрим особито и затражим објашњење, али било је доцкан. Већ сам чуо шкљоцање браве и комешање гомиле пред вратима која се тискала за преимућство у реду за преглед. Још како затечен сценом отворио сам коверат и прочитао: „Чекам вас у порти цркве Лазарице“. И чекала је. Наоко уморна и замишљена, у кратком кишном мантилу под којим је благо лелујала доколена хаљиница, а ја сам се, немирно прилазећи, већ уверен да се по корацима препознаје неверство које сам благословио првим заказаним тајним сусретом надомак припрате најсветијег крушевачког храма, ја сам се драги моји питао како ми је свих претходних година промицало то раздрагано и весело лице којем управо хрлим и хоћу ли наредног трена када му се сасвим приближим и застанем испод бордог кишобрана који је држала у руци, успети да савладам ускипелу врелину властите крви и прикријем опаку, исцрпљујућу стрепњу да ћу бити примећен?

-Желим те – изговорила је кратко, гледајући ме равно у очи, и кренула стазом ка градском музеју. Ушавши у музеј, успесмо се на спрат. Она ме поведе кроз сабласно празне холове музеја а у једној од најудаљенијих одаја, међу фрагменте поставке о сукњи – традиционалном хаљетку народне ношње крушевачког краја, дивље ме привуче к себи, раскопча мантил и обујми ме десном ногом. Некако над вратом, чинило ми се, надносила се купола Цркве Лазарице…

-Марија је моја пријатељица – шкрто ми је објаснила улогу женице која је доставила поруку док смо силазили низ степенице – Не брини.

-У оно време још увек није било мобилних телефона, тј. имали су га ретки појединци, и комуникација се одвијала фиксним телефонима или непосредним контактом. Међу нама, међутим, прећутно и изнуђено, уврежила се преписка а поштоноша је, као што већ претпостављате била Марија. Долазила је у моју ординацију барем два пута седмично, стрпљиво претходно ишчекавши ред, достављала њене кратке и похотом натопљене љубавне изјаве, а ја сам, каквог ме је бог дао, увек одговарао романтично и поетски, кадкада написавши и који стих а свакако благо и брижно.  Упознавши у међувремену њене брачне прилике, чувши у којој мери је од супруга запостављена и разумевши да се та крхка душа бори са невидљивом животном немани која јој жели угасити сваку наду да нови дан још може бити ведар, у мени, некако, релативно брзо окопни сирова страст и уступи место необичној жељи да јој живот учиним заштићеним и ушушканим. У читав однос унесох некакве високе вредности, поставих питање смисла свега у шта смо се упетљали а након годину дана лако одступих од испуњавања њених жеља.

-Изгустирао си њену лепоту и почео да разумеваш да је све била само лакомислена игра – примети равнодушно Владимир.

-Ах, не, добри мој Владимире, и како би добро било да се тиме свршило. Јер физичка лепота шта је, у ствари? Најнижа раван естетике и оптичка варка. Илузија… А ја сам се тако уплашио, драги мој, нисам ли неосетно почео постајати жртвом илузија о оној истинској, душевној лепоти, о срећи, па и самом животу, напослетку. У њеној непосредности која је превазилазила спонтаност, у оном директном приступу који је био више од једноставности, у наглом свођењу људског бића на пуку биохемију, ја сам све мање препознавао пут ка једнодушју и саучесничку одговорност за коначни епилог наших односа а све више слутио јалово привремено бекство из дома који ју је сломио, крхке снаге да стане на пут свему што јој је отимало дах и одупре се робустној навици којом је оробила читав остатак личног живота, слутио сам у још непресахлој острашћености дубоко незадовољство собом, онај јад и ону тугу у какве може одвести само промашени живот.

-Опростите, др Гавриловићу – прекиде га пажљиво др Димитријевић – ако дозволите, пре него наставите, могао бих кроз пример из личног искуства, и веома кратко испричати своју младеначку анегдоту која на известан начин још траје. Чувши још данас поподне вашу причу, помислио сам да бих се и сам требао усудити да нешто посведочим на тему о којој приповедате. И када сам у часу и решио да заустим, угризао сам се за језик и променио одлуку, киша је почела да нас засипа а током кратког предаха под крошњама борова у мени више није било куражи. Најзад, ваше признање ми се учинило превеликим за мој случај и ја сам од свега одустао. Сада, међутим, са овим туробним кишним пејсажом пред очима који ме мами да изиђем на балкон и застанем тамо дуже од трена који ми је некада зафалио, верујем однекуд да је наступио згодан тренутак и да ће нас потом бити двојица. Барем двојица.

-Само напред, колега – одобри широкогрудо др Гавриловић и припали себи цигарету.

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

-Догодило се то доста давно, на тераси једног хотела, на обали мора чијег се имена више не желим сетити, ако је уопште важно… Лета једног господњег, не памтим којег. Запретена мирисима алги и зањихана топлим ветром, коса једне девојке је благо лелујала кроз сутон и лепршала крај мојих образа. О, тај плес никако да заборавим ни данас, верујте на реч. На хоризонту се румен спустала у модру танку линију и док су моји дланови клизили сечивом њеног торза, она се ватрено увијала око моје жудње.

-Буди моја – прошапутао сам јој на ухо.

-Али, шта ће рећи…

-Не, не смем вам казати шта ми је одговорила. Разумете већ… А, није ни важно. Са одсвираним нотама завршио се и наш танц. Окренула се и отрчала а ја сам, наслоњен на ограду велике терасе хотела снужден и понижен, нудио своје образе ветру који се лагано подизао са воде.  А онда, ономад, након прегршт година, док ме је у колима стрпљиво чекала жена, свратио сам ужурбано у један велики хипермаркет да купим сину наручени дезодоранс. У уском пролазу између две касе савијена прилика запертлавала је патику девојчурку од десетак година и спречавала приступ наплатном месту.

-Извините, да ли бисте били љубазни… – обратио сам се.

-Свакако, опростите… – чуо сам.

Али у том моменту, у часу магновном и чудесном, какав се деси једном у животу, разумео сам да нисам опростио, не нисам опростио ни после онолико година колико је протекло од матурске екскурзије, и да непристојна охолост којом сам хитро окренуо главу у страну није била само смешни окоштали рефлекс на бол са којим сам утрнуо оне вечери, на тераси једног хотела, на обали мора чијег се имена не желим сетити, лета тог, давног, не није то био јалови тријумф прохујалог времена, нити дозрело искуство ишчезле младости, већ разуздани страх од умилног и тешког погледа којим ме је оковало лице са далеке обале, погледа сетног и нетремичног у којем се могла наслутити сва туга промашеног живота коју сте управо поменули, др Гавриловићу, и онај безгласни очајнички позив на плес који канда оне ноћи није био завршен. Напрасно сам се досетио да је кући понестало млека и вратио се хитро међу рафове…

-У том случају за вас још има наде, др Димитријевићу – примети др Гавриловић жалобно – ви још имате куда побећи, макар и међу рафове. Вас не прогања коб остварене страсти, јер свака страст неизоставно има сопствено наличје и злу коб, сложићете се,  док у мом случају ствари стоје другачије и сасвим лоше по мене.  Ви нисте дрхтали у загрљају нити живели онај тешки двоструки живот. Ви нисте писали писма… – Казавши последње речи др Гавриловић се поново сети колико се посвећено предавао писању писама, бирању најнежнијих речи и изрицању љубави на најузвишенији могући начин, и по први пут затечено признаде себи самом да је недоличну телесну страст са почетка афере, временом, и зацело још већом силином, заменила потпуна преданост апсурдном настојању да своје претходне поступке оправда падањем на колена пред сопственим посрнућем и најдубљим могућим покајањем, али не било каквим, већ оним достојним грандиозног подвига и апсолутног просветљења. И, говорећи то пријатељима, он се присети још, како је тешко било уверити Соњу у часност намера које јој је свакодневно износио у писмима, у искрену и непомућену жељу да целокупни свој положај подреди опоравку њеног самопоштовања и васкрснућу вере у сутра, у љубав, у живот. И како је у часу клонулости и сам престајао веровати да ћу томе успети, да га њена све очигледнија заједљивост одвраћа од основне пристојности и згашњава топлину коју осећа у грудима, те да ће врло брзо, можда већ наредног дана написати нешто грубо и недостојно, предати писмо Марији, окренути се и отићи. – А, волео сам је, кунем се, и сада бих на посебан начин, као што сам и тих година, учинио све да јој живот учиним збринутим и благим, да је могу видети задовољном и мирном, насмејаном, раздраганом – застао је на трен др Гавриловић и уздахнуо дубоко.

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

-Готово је, зар не? – упитала ме је недвосмислено ушавши у моју ординацију једног облачног и хладног зимског јутра. На лицу јој се у трену оцрта грч губитника и она танка игра нерава која пораз разуме као потврду сопствене безвредности, и роји суморне и тешке сумње о себи и личним идеалима, о смислу времена које је прохујало и самом животу.

-Нисам успео, Соња. Превелика је то амбиција била.

-Тако некако… – прошапутала је за себе загледана кроз прозор у високе крошње липа.

-Соња – наруших тишину која се тешко подноси – Соњечка…

-Да? – чух напослетку.

-Писма… Шта је са њима? – упитах бојажљиво.

-Како то мислиш?

-Чуваш ли их?

-Наравно.

-Соња…

-Да?

-Подбацио сам, зар не?

-Ниси ни покушао, Павле.

-Но, јесам ли подбацио? Реци…

-Зар је важно, сада?

-Важно је, Соња, тако је важно.

-Онда, реци, шта мислиш, јеси ли подбацио?

-Тако ми је жао, Соња. Све се догодило наједном и силовито, нисам се снашао и сада схватам да сам ти донео патњу уместо радости. Шта више, можеш мирне душе веровати да сам искористио твоје незадовољство и ја не бих могао никако да те уверим у супротно. Опрости, ако је могућно, заборави и збриши све што је убоги Павле Гавриловић подарио. Није то био дар, ни уздарје, већ разметљивост и поруга, недолично самољубље, гнусни и погани егоизам којем нисам успео одолети, Соња… Не остави ниједан траг мог присуства у свом животу, поклончиће баци, писма спали…

-Нити могу, нити хоћу – хладнокрвно и одлучно се успротиви Соња. – Сасвим очигледно ниси разумео. Уосталом, писма су ми све.

-Не може бити – ускликнух – Тако су стереотипна и клишеизирана а при томе нису остварили ни делић сврхе.

-Писма чувам за неке друге године и неке другачије прилике.

-Безвредна су Соња и постају све смешнија са сваким наредним пречитавањем. Похараће и последње остатке части а неће ти донети топлину.

-Али хоће Јулији.

-Јулији! – брецнух се усплахирено и осетих трњење у врату – Али Јулија је петогодишња девојчица. Какве везе она има са оним што се међу нама збивало и мојим љубавним осећањима?

-Јулија ће једног дана бити девојка и жена а ја желим да у тим годинама спозна шта значи и како заиста изгледа бити вољена особа и такорећи предмет обожавања. Времена су помахнитала и изопачила сваку лепоту, па и лепоту љубави претворивши је у огавну комерцијалну љубазност и економски интерес или тек грубу страст, и  Јуличка ће сигурно пасти у искушење да прихвати вредности нашег доба јер ће се оне тада већ сасвим подразумевати и љубав какву си ми даривао подругљиво сматрати водвиљом и комедијом, тј. нечим потпуно анахроним и неразумљивим. А, ја, каква год била у сопственим очима, не желим да је оставим у заблуди и незнању, никако да је лишим шансе да упозна блиставо лице дубоке љубави којом сам била натопљена,  и, зато баш писма чувам. Она су одавно њена и чекају свој тренутак.

Изненада ме обли врелина, од некакве милине усхитих се поносно и помислих да сам нешто племенито ипак урадио, да је због нечег вредело чезнути и жудети, волети и бринути и да смирено могу напустити сеновиту стазу коју ће прекрити лишће. Лакнуло ми је, драги моји, признајем. Исте вечери изведох жену и девојчице на вечеру. Кроз широка окна ресторана Багдала посматрао сам радосно како прве пахуље лагано засипају ушушкану градску панораму и захваљивао богу што ме је избавио из тескобе тајног живота и дозволио још једном да дубоко удахнем ваздух у скврчана плућа. Разуме се, нисмо се више сусретали, и како то већ иде, престали смо да комуницирамо за случајних сусрета унутар болничког круга. Ја сам се, међутим, повремено срећући Марију у граду, неизоставно интересовао за Соњу.

-Како је…? – питао бих кратко.

-Добро, добро – одговарала би ми а ја сам остајао у недоумици говори ли та припроста и лукава жена истину или пак заједљиво алудира на мој одлазак.

И, тако, живот се поступно вратио у свој устаљени једнолични ток и већ сам без напетости почео планирати

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

годишњи одмор у месташцу на обали Јонског мора када једне ноћи усних тежак сан. Висока и лепа девојка дубоких и бистрих очију, са марамом преко косе свезаном како то чине жене када улазе у цркву, и за коју знадох да је Јулија, онако како то иначе бива у сновима, гледала ме је помно и жаловито. У рукама је држала гомилу папира и пружала их ка мени док сам се ја панично повлачио уназад кроз некакво високо пољско растиње, одмахивао рукама и безуспешно покушавао да изговорим своје непристајање. У часу када су њене шаке већ претиле да додирну моје лице пробудио сам се окупан у зноју. Узнемирен устадох и отворих прозор. Већ је свитало, румен се подизала иза високих солитера и најављивала сунчан летњи дан, али моје тело је још дрхтало. Тескоба ме није напуштала а идеја да је Јулија у сну желела да ми баци писма у лице учинила је да се запитам неће ли то заиста једног дана и учинити? Онда када се најмање надам, када почнем да верујем да је тај део прошлости са миром упокојен како бива са оним што се више не може вратити никада. Неће ли тада закуцати на врата моје ординације и бацити писма на сто, можда нешто гадно и злурадо прокоментарисати, можда се цинично захвалити и признати да Соњечка пати, да дубоко и смерно пати и да јој љубав којом сам је обливао представља најболнији терет који носи, од којег се не може растати, јер би тај растанак значио раскринкавање последње илузије и може бити престанак дисања. Знате већ, како то жене умеју тумачити и са каквим театром преставити. Запитао сам се неће ли тој младој души некада пасти на памет да саучествује у мајчиној патњи на подмукао начин и пробудити у њој осветничку црту какву свака жена у себи носи, и можда у читаву епопеју укључити и моју породицу. Јер, зацело, она, та проклета писма, осим своје лепоте имају и своју страхоту, као и свака естетика уосталом. И можда ће Јулију када се буде сусрела са њима једноставно очарати, као што су Соњу некада, и можда ће и она у њима препознати ватрицу која је и њену мајку огрејала и пожелети да потражи тај пламен, али… са тим писмима у њеним рукама ја сам остао посве интимно обнаженим, и што је најгоре, егзистенцијално остављен на пустопољини којом ветар лако може прохујати и понети са собом благи спокој који сам повратио себи и својој породици, видео сам себе немоћно препуштеним као пред стрељачким стројем који сваког часа може испалити плотун у остатак моје части. Ја сам се напросто почео плашити девојчице која ће за неколико година постати свесна млада девојка, и која то данас већ јесте. Од тада, драги моји, др Гавриловић, ваш лаковерни и горди пријатељ, човек који вам је одтајио највећи део свог живота и за кога, верујем, нисте могли претпоставити да му се може догодити таква лудост, и још мање, да вам о томе деценију ипо неће ни реч казати, од тада, тај мали смешни пајац, човечуљак недостојни не престаје да дрхти. О, да, не престаје да дрхти… Мој живот је застао, укопао се у најдубљи грч. А готово сам почео веровати.

-Пренаглашено, Гавриле – менторски се постављајући упаде Владимир – пренаглашено.

-Шта је пренаглашено? – зачуђено упита др Гавриловић.

-Пожурио си да донесеш закључак на основу пуке претпоставке и од њега подигао ограду ка остатку живота као да изван њега не постоји ни лепота, ни срећа, ни радост. При томе, ради се о нечему изван твоје контроле, а моје мишљење је да све што је изазвано споља и на шта не можемо утицати припада илузији. Јулија ће можда само нехајно и подсмешљиво бацити поглед на који редак неког писма, а можда неће ни то урадити, ако уопште икада, и заиста, буде ишта чула о писмима. „Ћуд је женска, смјешна работа“, и питање је хоће ли икада Соња и проговорити о њима, како ти је то значајно најавила.

-Како год, Владимире, али кадгод ме звучни сигнал обавести да сам добио нови СМС, нешто ме пресече у стомаку, исто се деси и када добијем позив са непознатог броја,  или када прилазећи дворишној капији у поштанском сандучету угледам крајичке каквог писма, макар био сигуран да је у питању само банковни извештај, некакви трнци ми оваплоте лобању. Неко када протрчи поред мене или ми журно прилази у сусрет, паралишем се и помислим, то је она. И тако, из дана у дан, погурен под својом стрепњом, седим у фотељи, прелиставам канале кабловске телевизије, расејано одговарам Снежани „Шта год хоћеш“, када ме из кухиње умилним гласом упита шта бих да припреми за вечеру, понекад прочитам неко кратко и лако штиво и све у свему дрхтим. Имам утисак да ће девојка чије лице нисам видео још од доба када је била слатка стидљива девојчица и коју данас сигурно не бих могао препознати, а, о којој сам почео мислити више него о њеној матери некада, имам неумољиви утисак, рођени моји, да ће та дама врло брзо покуцати на врата мог дома и пажљиво спуштајући писма на астал, хладно и осветнички изговорити: „А, сада, да се поравнамо, време је“. И то неће бити смрт, такву милост ова кукавица није заслужила, напротив, биће то наставак дугог, дугог  и мучног умирања, срце под гушом и душа у носу, из ноћи у ноћ, из дана у дан. О, не, драги моји, за мене се већ не може рећи да живим. Ја сам уистину одавно мртав. Од часа када сам Јулију наслутио на вратима. Јер она најтежа смрт која се догоди пре него срце престане да куца, она грозна и неповратна психолошка смрт отпочне свој поход у часу када особа у свом одбрамбеном рефлексу скучи амплитуду живота до саме емоционалне ентропије. Тада се заиста више ништа не може догодити и сасвим огољено и усамљено Ја, остаје да штрчи као калдера давно угашеног вулкана. А, то је, сложићете се, суморан призор.

Сат на зиду откуца 23 часа. Након последњег удара тишину окити равномерно пљуштање кише, а др Гавриловић, исцрпљен и скрхан, подиже венецијанере и широм отвори први пар великих прозорских окана. Свежина га запљусну у лице, ветар му понесе косу и канда му тежак камен паде са погуреног срца,  али већ следећег трена он поверова да је наивно и можда сасвим непотребно разголитио себе, како не приличи зрелом човеку, и да уместо очекиваног олакшања и саучесничке подршке студен сада несметано може пустошити његово наго и незаштићено биће и продирати до самих костију, и да ће свакако и после ватреног признања којим је збунио пријатеље, поново остати сам самцијат, можда и много више него што је то био пре ове вечери. Учини му се још, да у налетима кише која је худо засипала терасу и од које се скоро нису видела висока улична светла, примећује ругање васцеле васионе, тежак и потмуо грохот од којег се крв леди у жилама, ону охолу и самоуверену надмоћ природе над маленим и јадним људским створом, каквим је и себе сматрао, над свим његовим стремљењима и тајнама, узлетима и падовима, и хтеде да још једном упита Владимира може ли се уопште спознати људска душа и каква је његова управо, али одустаде. Некакав глас му је говорио да се вечерас догодило нешто неповратно и да се ничим више не може укотвити у обичан и мио живот, какав живе они који нису загазили стазом коју је прошао, а понајмање одговором на питање од којег је управо одустао. И да се пред њим пружа један нови, другачији пут, засвођен тамним облацима и густим крошњама дрвећа, кроз магле и студени, неспокој и стрепњу, пут далек, непрегледан и неизвестан, којим мора кренути сам,  разоружан, и без наде да ће икада стићи. И да ће на том путу једне ноћи, попут ове, ноћи хладне и кишовите клонути, пасти и никада више устати.

-Нема нам друге, др Димитријевићу, него да се одвеземо таксијем. Киша лије као из кабла и питање је хоће ли престати да пада до јутра? Владимире – обрати се исцрпљено и мрзовољно – позови нам такси. Улазећи у кола, који минут касније, др Гавриловићу се чинило да је међу мокрим крошњама вишања испод којих је погурено прошао остао ехо његове бедне исповести, да се свака реч коју је изговорио заплела у грању и уронила у листове и да ће ту остати заувек, приправна да га подсети на лакомисленост којом је некада давно започео увредљиви ланац  пораза и понижења.  Када је возач кренуо низбрдо Кнез Михајловом, он је сетно помислио да је вечерас можда последњи пут прокорачао дугом дворишном стазом свога пријатеља и да убрзање које осећа у колима неминовно води у још дубљу ноћ и још силовитије невреме и да је крај свакако већ отпочео.

Наслоњеног образа на влажан прозор аутомобила, др Димитријевић је посматрао промичуће куће и у светлима која су се гасила препознавао тихо посустајање оводневних борби и дубоки смирај живота, предах и примирје које ће ново јутро немилосрдно прекинути, али у тој спознаји он наслути сву лепоту живота и некаква бодрост проструји његовим телом. Осмехну се за себе  и помисли како је сав смисао у играма које су давно отпочете и којима се крај не назире и да је, можда, његово најдубље, исконско значење у оном суровом и беспоштедном плесу који свако од нас тајно плеше. Дуго и бесомучно.

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

Advertisements

25 thoughts on “Писмописац

  1. Odlična priča, ustvari uz malu doradu bila bi i sjajna kratka drama. Ja sam je sve vreme tako preživljavala. Majstorski opisi ambijenta i atmosfere u kojoj se sve odigrava, dijalozi…
    A da li je smisao života u igrama? Ne bih se nikako složila sa gospodinom Gavrilovićem. Nije, i ne treba da bude. Zavisi kako odredimo svoj život i sebe. Inače, u mnogim stvarima ne slažem se sa gospodinom Gavrilovićem. Izneverio je obe žene, zatim drhti i preznojava se da mu to slučajno ne poremeti udoban život. Veran je samo sebi, a to sigurno ne budi naklonost čitalaca. Ako bi mene pitao kakva je njegova duša, rekla bih – sitna. Da li sam možda prestroga? 🙂

    Свиђа ми се

    • T., ХВАЛА много на издвојеном времену!!!
      А, сада три одговора:
      Најпре, није реч о двоструким играма или каквим тајним заплетима, не ради се о вишезначном плесу на танкој жици трапеза, како се може стећи утисак, не, реч је о оном мноштву ритуала које прихватимо да упражњавамо и чинимо то по некаквом аутоматизму, рутински и скоро равнодушно, а у њима све време препознајемо онај непрегледни и непрекидни ланац збивања који структуирају и омеђују дане, године, време…. Елем, на то је мислио, верујем, др Димитријевић, водећи монолог у таксију на концу приче.
      Друго, ако је Ваш утисак да је душа др Гавриловића-ситна, онда је напор моје маленкости потпуно целисходан. Ја сам ту речцу систематски избегавао и да наговестим а тек да употребим, а све време сам, интимно, њоме, дефинисао др Гавриловића.
      И напослетку, Т. Ви нисте строги, Ви сте бриљантан читалац са оном интонацијом у промисли којој и сам тежим. А, Ви знате која је. зар не?
      Свако Вам добро, Т.

      Liked by 1 person

  2. Sa neizmernim uživanjem i na tenane sam iščitala ovu tvoju priču….i svašta bih ti komentarisala, od pisama (koja su samo preteča inerneta i ovih novih telefona i samim tim tek neznatan trag u odnosu na ove nove tragove neverstava), pa onda prefinjena nadmudrivanja učenih ljudi o nama tako bliskim stručnim dilemama, i gomilu drugih stvari…
    Ali nekako, ovo mi dominira – sitna duša koja ne živi, zarobljena u sopstvenom oklopu ili kako ti lepo kažeš smanjene amplitude života. Fenomenalan opis, za mnoge, za koje bismo pre rekli da su mrtvi nego živi, da besciljno preživljavaju umesto da žive život…

    Veliko zadovoljstvo si mi pričinio ovom tvojom pričom. Pozdrav dragi S.

    Свиђа ми се

    • Хвала на издвојеном времену за читање, морам рећи најпре.
      А,потом, … (написах већ!)…“није живот оно што се догодило, већ оно чега се човек сећа, и како се тога сећа!“ (Маркес).
      Колико један трен може бити значајан за остатак живота?
      И,каква снага је потребна да би се мотрило над сваким треном испуњеним личним слабостима?
      Поздрав велики за Т.

      Свиђа ми се

  3. Необично је видети оне фрагменте које сам заволела у свом оригиналу. Ја сам их доживела у потпуно другачијем контексту…
    Захтевна прича, у смислу времена и концентрације, али ко је прочита неће погрешити. Тројица дугогодишњих пријатеља и једна тајна, која то више није, која се спушта на њих. Сјајно си описао све, свако ко чита заиста има слуку пред очима те собе испуњене димом у којој седе тројица пријатеља и слушају исповест једног од њих, док напољу пљушти. И та киша се сјајно уклопила, као да треба да спере све оно што је толико дуго прећуткивано.
    А, исповест… Хммм… Мислим да је др Гавриловић само добио могућност да мало одврне вентил и своју тескобу, или можда тачније речено страх, пусти у етар, подели са најближим пријатељима, и тако себи олакша, а опет буде сигуран да неће процурети даље. Мислим да није тражио одобравање, подршку, критику, савет, само му је требало да мало смањи ниво страха у себи. Можда он у професионалном смислу јесте успешан, али је подбацио као човек. Живот је провео најпре у лажи, а сада живи у страху. А само је требао бити искрен. Најпре према себи. Кукавичлук је одлика ситних душа. Бар у мом свету.
    Поздрав, Пријатељу.

    Свиђа ми се

      • Пре више од деценије један пријатељ је, коментаришући колегиницу, рекао:
        – Видиш како се труди да ода утисак савршенства? Толико инсистирање на савршенству мени казује само једно: унутар ње је неки тежак дефект. Унутра је празна, сломљена. Унутра је права она. Ово споља је представа за гледаоце.
        Поздрав.

        Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s