Бол

…ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

У рани сутон Бадњег дана, хладне зиме господње хиљаду деветстодеведесет и неке, довуче се утварно к мени Никола Мелницки, мој двадесетосмогодишњи шурак, син ситнијег бизнисмена локалног домета, коме послови уистину и нису ишли од руке.

Беше то, својевремено, веома својствен младић, настраних интересовања и помало усиљене нарави, што је његовом непопустљивом карaктеру давало ноту упадљиве девијантности, а самом опхођењу обрисе мизантропије. Искрено говорећи, нисам много марио за то јер сам контакте са дотичним имао веома ретко и рекло би се случајно, тј. негде где се то не би могло очекивати и у доба када најмање доликује. Оно што је на мене, међутим, остављало нарочити утисак  и умело ме збунити више него комплексност психичког склопа био је сами спољни изглед, а особито лице. Елем, била је то ретко здепаста појава упадљиво ниског раста и нарушених пропорција, са доминантном главом на изразито мишићавом телу кратких а снажних удова. Слабо покретљивих кукова, ходао је необично широко и неумољиво и равно, попут особе у трансу, а када под десном  мишком  не  би  носио  црну,  похабану актен ташну или руке држао у џеповима, јако би њима гестикулирао, што је већ накарадној појави давало обрисе скаредности и некакве несвакидашње туге. Али, ВИС а ВИС, што би рекли, погледати се у очи са њим умело је бити врло непријатно и исцрпљујуће. Испод ниског набораног чела на широком лицу налик безизражајној масци, попут два замрзла планинска језера блистале су ледом очи укоченог погледа. Умео се, наиме, задубити у саме зенице саговорника снагом читавог бића, и свесног и нагонског, и естетског и морбидног, и тада је једини начин да се избегне нелагодност, која се кадкада граничила са страхом, а кадкада добијала обрисе пригушене одвратности – био обарање властитог погледа у страну. Но, и потом је постојало нешто неухватљиво у самосвести партнера што је на волшeбан  начин  указивало  на  настављену  нетремичну  посматраност.  Напросто,  у  његовом  се присуству осећала становита тескоба налик лаганом гушењу од изненадног отровног испарења или напетом ишчекивању извесног кобног епилога. Сами садржај комуникације, ако је и било вербалне размене, обично се сводио на натегнуто и готово императивно потраживање цигарета, робе, новца или непристојне услуге, некада више а некада мање дискретно а најчешће непосредно и без трунке устручавања. Остајало је недокучиво, тешко питање зашто је то чинио, ако је већ било знано да отац подржава сина финансијски, упркос честим конфликтима са бившом супругом (партнери су се развели дванаест година уназад), женом чудних склоности и упадљивих манира, простом радницом у фирми којој је непопсредно следио стечај. Наравно, није било лако ни једноставно избећи његов неочекивани насртај а при том не изазвати реакцију која би изнова стварала напетост или разочарање. Вешто се снаћи у тим тренуцима био је прави мали подвиг, а он је зависио од сијасет околности и углавном се сводио на одричан  одговор, тј. оно обострано непријатно – немам. Сваки покушај да се неопходна категоричност одложи или одговор пролонгира представљао је повод да отпочне нови талас захтева и прогањања, све док удав не би шчепао кунића. Уз сталну свест о могућој непредвидивости понашања, растанак са Николом је представљао збиљско  олакшање,  нешто  попут  буђења из ноћне море. Утолико је моја затеченост била већа оног Бадњег дана када је, и не покуцавши на врата мога дома, аветињски ушао у предсобље и безумно почео да се  окреће око себе, поприлично успорен и надасве дезорјентисан.

– Ја сам дошао – изустио је након подуже станке, бојажљиво и упитно загледан у моје очи, а затим је раширених руку, зебњиво кренуо према мени, наговештавајући загрљај који се није могао избећи. Обујмио ме је неприродном присношћу и подметнуо образе, наизменично леви, десни, па леви, не размењујући пољупце при томе. Иако очито хигијенски запуштеног, запахнут тешким воњем устајалости који је око себе ширио, ипак га срдачно загрлих. Беше ми, на жалост, посве јасно…

– Пољуби ме, зете – завапи дрхтавим гласом. – Ниси ми честитао Нову годину а вероватно ми ни за сутрашњи празник не би више радости пожелео. Пољуби ме овај пут, Христа ради, зете мој – Он ме  поново обухвати рукама и ми се изљубисмо.

– А, видиш, ја сам чак до вас дошао да вам честитам Нову годину и предстојећи Божић. Нисам вас заборавио. Зар то није тако једноставно? А, где је моја мила сестрица? Зашто не дође да се поздравимо као права родбина? Ја сам чак до вас дошао, видиш… нисам заборавио – Најзад, и Тања се појави, моја супруга и његова сестра од стрица и они се поздравише са несвакидашњим узбуђењем а затим сви скупа уђосмо у дневни боравак. Никола седе на отоман а деца, моји родитељи,Тања и ја, за сто. Тајац надвлада наметнуту неизвесност. Кроз мук се разлегоше мирис смокава и мандарина и пуцкетање ватре из пећи. Знао сам шта је по среди: и тескобна, напрегнута тишина и упадљива подвојеност у соби, све је било тако очигледно. Да, знао сам канда. Разговор је лебдео у ваздуху, кроз језик, кроз зубе, кроз срце. А неумитност је неумитност и ја сам неизоставно морао прекинути тајац и поставити право питање. Једино питање.

– Али, веровали или не, ја немам нити једну вашу фотографију – предухитри ме Никола – а тако бих желео. Уосталом, радо ћу погледати ваше албуме. Тања, донеси своме братићу албуме!

Помно и без коментара, мљацкајући при томе, непрестано, разгледао је сваку фотографију. Уста су му била јако сува, руке су му се упадљиво тресле а  очи упорно покушавале да нађу сидриште у неком детаљу. Но, безуспешно. На жалост, беше ми позната та сцена.  Био је под јаком дозом психофармака а моја једина недоумица била је да ли је из болнице пуштен на тзв. викенд, или је напросто из ње побегао. У његовом досијеу евидентирана су оба случаја.

Имао је свега деветнаест година када је смештен на Институт за ментално здравље у Београду и тада сам први пут у његовим зеницама назрео бол. Угледавши ме, током прве посете, најпре је лено устао са столице, загледао се дубоко у мене а потом гласно заридао. Плакао је бестидно и нестишљиво, грчевито ме грлећи.

– Имам упалу плућа – изустио је у кратком предаху између бујице суза. – Имам јаку упалу плућа, а помало ме боли глава и канда ми се помало спава. О, тако ми се спава, али… – поново је заплако. Нешто ме је изненада стегло у грлу али ја још нисам био спреман да грч назовем тугом. Више га нисам обилазио, а и обављену сам посету уприличио куртоазно, више из ширих фамилијарних разлога него из искрених побуда или људских обзира. Нешто се, међутим, догодило са мном. Бејах дирнут. Но, добро.

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

После прве, следиле су након две године паузе, редовне годишње хоспитализације, додуше, искључиво у  Крушевцу, али како се слутило, без видљивих и трајнијих побољшања. На несрећу, током једне од  краткотрајних ремисија, мој је шурак, возећи обесно на једном од локалних сеоских путева, усмртио бициклисту и након акробатских интервенција очевог финансијског ауторитета једну годину одробијао у ћупријском затвору. Поштено говорећи, ни тада се нисам особито  узбудио.  Сматрао  сам  догађај  логичним следом дешавања, неумитним епилогом који је његова јаросна природа заправо и морала  извршити, жудећи за унутрашњом равнотежом и негде  у себи гушио сам незадовољство нечасном и, веровао сам дубоко, корумпираном судском одлуком. Крочивши у затвор, запао је у дубоку психотичну декомпензацију и била је потребна скоро читава година да се стање иоле санира. Но, нисмо се у то доба сретали. Ја му нисам био занимљив саговорник а иницијативу сам опортуно препустио другој страни. Па, ипак, с времена на време, падао ми је на памет, као феномен пре свега и без икаквих осећања. Ћутала је и Тања. Доживљавала га је као личну срамоту или чак неку врсту фамилијарне генетске хендикепираности коју треба скривати. И од које се треба скривати.

Најзад га понудисмо чајем. Испијао је трапаво, непрестано тупкајући ногама о под. Чинило се да му шоља ремети задубљеност у посматрање фотографија и твори додатну напетост.

– Зете, дозвољаваш ли да узмем ову слику?– упитао је бојажљиво, одложивши шољу крај стопала. Сложих се без размишљања а онда он нагло и неспретно скочи ка средини собе и нервозно поскакујући ногама у месту поче да се осврће око себе, молећиво се загледајући у наша  збуњена лица. Очи му на трен заблисташе сјајем далеког бола који бесомучно тумара у бесловесном трагању за топлим саосећањем и прећутним разумевањем.  Учинило  ми  се  однекуд  да  сам  у  том погледу  наслутио  вапај,  мало,  слабо,  титраво светло које још одбија да посустане. И одустане.

– Нешто би рекао, Никола? – покушах да му помогнем док је чинио покрете над којима није имао надзора, тескобно се напрежући да пронађе прави израз за тегобну мисао, онај покрет, ону реч, онај симбол… оно нешто, згрчено у утроби архајског, исконског језика.

– Но, добро, сетићеш се свакако – наставих у недоумици, препознајући властиту комуникацијску и општу немоћ. – Реци ми – покушах без идеје – одакле нам долазиш, тј. јеси ли у пролазу,  из  некакве   романтичне  шетње  или право од куће?

– А, сада вас молим да пођемо мојој мајци – изговорио  је  са  великим  олакшањем  као  да уопште није чуо моје питање. – Зете, од када ниси посетио моју мајку? Признај, памтиш ли и сам?

Поново остадох без речи. Михаљину сам последњи пут обишао када и први, а к томе је било скоро читава деценија.

– Знаш ли да живи сама? – наставио је да говори успорено и са напором. – Нити куда одлази, нити јој ко отвара врата. Мученица, никога нема.

Не имадох куд. Обукосмо се и кренусмо, Никола, Тања и ја. Снег је немилосрдно вејао кроз густи сумрак и тек понегде су промицале силуете погнутих глава. Ишли  смо споредним стазама преко неосветљених и завејаних поља предграђа, газећи снег до колена. Из ноздрва се назирало куљање паре која је нестајала у ковитлацу мећаве а ми смо немилосрдно ћутали дубоко поринути у сопствене недомишљености и дилеме.

Покушавао сам током пута растумачити шта се  уистину догодило са овим несвакидашњим младићем и где могу бити праразлози оваквог непристајања на свакодневна правила борбе за опстанак, као и то, одкуд му снаге да истрајава у сопственој непомирљивости? Једну природу необичности само је сменила друга у недокучивој врцавости сопствене виталности. Негдања прекост волшебно је на себе навукла рухо крхке повредљивости. Робустна бивша силност постала је перфидна пасивна моћ. Забога, он је неуморно наставио да инсистира на властитости, оној танкој, прозрачној црти карактера која је огољена до безнадног дрхтаја и сведена на космички бол и надаље остајала своја, она иста – стара и хладна, и која је несумњиво значила што и до тада – увереност у свемоћ. Да, Никола, мој јадни шурак, и сада је остваривао своју замисао а ја сам поражено констатовао да смо ове вечери чинили оно што је он желео, лакше него икада раније.

Елем, покушавао сам демистификовати околности  које су безазлено људско биће учиниле властитим тиранином у часу када је тиранија безличног друштва коначно раскринкана. Трагао сам са скептичном радозналошћу за оним јединим и последњим одговором након којег престаје свако даље трагање а свако настојање постаје бесмислено или узалудно. И надао сам се, успећу. Пронаћи ћу ону „фину” прашину неумољиве свакодневице која је забашурила филигран блиставе врлине поништеног роба божијег и спознати чија је хладна несмотреност нагласила једино Николине грубе, одбрамбене снаге које су само неуком, злурадом или уплашеном  могле изгледати бруталним. Покушавао сам, али ми  се сваки напор чинио јаловим. И ја сам, признајем, као и остатак његовог света ствари видео једнострано и поједностављено не допуштајући могућност да неко ко је напустио оквире закона и критеријуме тзв. нормалности, добије право на моралну и цивилизацијску рехабилитацију. Зашто је тада отпочела осветничка акција самоуништења кроз привидни сукоб са светом, међутим, остало ми је нејасно.

И… кретали смо се, споро, кријући лица од налета леденог ветра, са рукама дубоко у џеповима, до носева умотани у шалове. А, тамо куда смо  кренули,  мени  се  уистину,  није  стизало. Најзад,  већ  је  увелико  над  планетом  БДЕЛО Бадње вече.

Пред закључаном капијом дубоког, мрачног дворишта дочекаше нас громки лавежи два огромна теријера. Тања и ја устукнусмо пар корака уназад.

– Не бој те се – примети мирно Никола – питоми су и умиљати као две бебице. Али… изгледа да немам кључ  код себе. Ништа за то, прескочићемо ограду. Није тешко, напротив, ево, прво једну ногу овде међу решетке, па другу на циглу и полако преко.

– Не долази у обзир – одговорих одлучно. – Најпре  вежи псе а затим откључај капију. Ући ћемо како доликује. Он прихвати.

Туробније него што сам могао претпоставити изгледала је унутрашњост полуопремљене, релативно  скоро саздане, приземне куће. Метеж и неред су доминирали хладним, и воњем непомичности, испуњеним просторијама. Да би се коначно крочило у малу, тесну кухињу где су Никола и Михаљина, попут два одбачена богаља, проводили по читав боговетни дан, било је потребно проћи пространо, неосветљено предсобље, очигледно првобитно предвиђено за гаражу и при том заобићи или прескочити извесне ствари које су тајновале у тами. На срећу, Никола је њихов распоред познавао напамет, па је по некаквом унутрашњем програму прелазио препреке, а нама давао благовремена обавештења. Напослетку, у збиља суморној кухињи испретураних и разбацаних предмета, са упадљивим  мноштвом кућне прљавштине која је ту, чини се, таворила месецима, поред старе пећи збијене између судопере и бочног, преградног зида нише, у ритама, такорећи, прљавих руку и ружем намазаним уснама, стајала је извештачено, Михаљина.

– Зете, Тања, какво пријатно изненађење! – изговорила је са усиљеном пристојношћу, слутећи нашу затеченост призором.

Поздрависмо  се  и  честитасмо  протекле  и предстојеће празнике а онда седосмо тамо где се једино и могло – на две расушене, дрвене столице из раних  седамдесетих година измичућег века. Никола седе  наспрам мене на стари, похабани лежај прекривен свакојаким новинама и вешом, и добро зачињен крупним мрвама хлеба.

– Уплашио си ме, Никола, сине – започе безизражајно Михаљина – изашао си око поднева, а сада је скоро 18.00, већ сам размишљала да зовем Милана, али бих га само секирала, а ти знаш Николице да му шећер не пада испод 15. Уосталом, одговори мами где си био до сада? Мама мора све да зна.

– Мало сам шетао… Багдалом, а потом сам обишао своју сестру Тању и свог зета. Чега лошег има у томе? – одговори Никола загледајући се занесено у мене. – Заиста, јесам ли игде погрешио, зете?

Још једном се нађох у теснацу. Одговор је, као Никола, чекала и Михаљина а ја сам морао више од свега остати  неутралан у спору који је очевидно имао своју предисторију. Са једне стране је надирала хладна, напрегнута брижност и канда љубав, па, ако хоћете, и нешто сасвим противуречно, са друге стране је цвилела заробљена слобода. У њеним смеђим очима препознах она залеђена планинска језера са почетка приповести а у његовим наслутих јецај последњег отпора и згрчену молбу за саучешћем. У том бесконачно кратком трену који је могао представљати и све време  овога  света,  Никола  напрасно  устаде  и узнемирено стаде преда мном, немом молећивошћу вапећи за подршком. Друштво се још једном безобзирно  свалило на његова погрбљена душевна  плећа  и  загазило  преко  невидљивих међа у тајновите пределе његових сања из најраније младости и дечаштва, тамо  где су вероватно  махнити  коњи  првих животних жудњи остали заустављени у надахнутом касу ка личној срећи. Управо том друштву припадао сам и ја, вешто налазећи интерес у подршци јачем и осуди  слабијег. Ако сам се потом и кајао због својих поступака, ствари су већ бивале окончане а моје су  реакције увек стизале некако потом. Увек, потом.

– Али, Никола, сине, заборављаш да си прехлађен – предухитри ме Михаљина и макар на кратко, одложи моје изјашњавање – и да можеш лако добити упалу плућа. То би било погубно, мили мој Никола, зар не? Тек си преболео једну а већ навлачиш другу. Уосталом, ко још читав дан скита по оваквом времену? Зете, зар није за сваку критику? Понаша се размажено као мало дете а ја се тако бринем. Да се барем јавио однекуд.

– Зашто бих се јављао? – одбруси Никола пркосно. – Зашто бих се јављао? Зар ја немам право да некуда сам одем без обавезе да се икоме јавим? Преко главе ми је те непрестане контроле, преко главе, преко главе! – срдито заврши Никола загледан у мене.

– Ето, сада си још и љут и можда чак говориш којештарије. Али, мама ће ти опростити. Опростиће мамица. Само, када би напослетку све схватио како приличи мушкарцу твојих година и мени дао наде… Не знам шта ћу са њим – обрати се ојађено мени. – Пије  лекове против раздражљивости, као и сви ми  понекад, и докторка Јелица вели да терапија даје резултате али ја се силно бојим проклете упале плућа.  Тада му је јако лоше, потпуно се унезвери и изгуби, не зна ни шта говори ни шта чини а мене тек повремено препознаје. Опака болест, а он непажљив и детињаст.

– Можда помало претерујете, Михаљина – изговорих неопрезно, сврставајући се и нехотице на његову страну, такорећи први пут у животу подржавајући онај, већ дуго присутни и на својствен начин неговени црв сумње који је раздирао мој поколебани систем вредности и целокупно утемељење живота. Са друге стране, спрам мене је стајало биће, једно од ретких које је заједничку стварност посматрало у том часу и на том месту, чинећи јединствену параболу ка стварној филозофији живота до које се стиже аутентичним и дубоким очајањем.

– Тј. мислим да превелика пажња и пренаглашена брижност могу и засметати понекад.

– Претерује – упаде Никола нестрпљиво – свакако претерује. Ја немам више 5 година и имам потребу  за  приватношћу.  Види  само  на  шта личим, зете.  Приљубљен сам за њу као мокар лист за асфалт а када ме ветар и понесе она ме шчепа силним питањима од којих ми се у глави зароје неподношљиве мисли. Ух… зете, тако бих волео да ме оставе на миру.

– Али, упала плућа… Све би било у реду да није тако крхког здравља. Овако, ја дрхтим…

– Не брини, мама, на концу, ја сам и ово данас предузео због тебе. Отишао сам Тањи да би зета и њу замолио да нас посете. И да знаш да је зет безпоговорно и одмах пристао, чак ми је и фотографију поклонио.  Погледај мама – он из унутрашњег  џепа  јакне  извуче  слику  и  пружи  је Михаљини а она се канда насмеја и предложи му да је одмах стави на окно витрине крај мноштва фотографија из минулих доба.

У том часу, напрасно, у просторију, са споредних врата провалише теријери и приправно стадоше крај мојих ногу. Био је потребан само један несмотрени покрет, једна сувишна реч, један пригушени миг и мој врат би засигурно завршио у пару чељусти. Срце ми је сумануто лупало силином ужаса који је паралисао моје тело. „Какав морбидан план” помислих безумно, „овај момак је у тој мери непредвидљив да ми се овог часа намеће утисак како је читава драма његове пропасти само фарсична завршница једне скрхане душе која једноставно мора друге држати у страху.“

– Не плаши се зете, безопасни су, тек два мала невинашца. Две кротке бебице и ништа више. Арон! Брик! Доле! Доле! Арон! Брик! – издаде им гласна наређења, лупајући дланом о властиту бутину и они  збиља моментално послушаше газдину команду.

– Будите спокојни, неће вас ни лизнути – додаде равнодушно Михаљина. – Та, шта бисмо тек ми морали рећи, што са њима делимо и астал и постељу. Зете, Никола са њима спава у овом кревету као са рођеном браћом.

У часу ми би јасно порекло непријатног воња који је притискао целу кухињу и ја коначно схватих сву комплексност овог настраног кутка и бизарност свог положаја.

– Никола, одведи их одавде. Јако се бојим паса – признадох. Тања замоли исто а Никола безпоговорно прихвати.

– Ето, сада можете бити потпуно мирни. Закључао сам их у купатилу – рече сервилно, стајући испред мене и загледајући се у моје очи свом снагом властите пропасти. Мени, међутим, не промаче  да је Арона и Брика, два несумњиво ружна и опасна пса, необично рогобатних имена, иначе, за мене несхватљиву карику у тајанственом богатаству сваршености природе, надмоћно контролисао, готово истоветно како ми се чинило да Михаљина доминира над њим.

На извесно време настаде заглушујући тајац мноштва укрштених и непредвидљивих очекивања. Некада прохладан и тежак, малаксали поглед згаслог човека који је попут укроћене горопади стајао преда мном, бледо је титрао сјајем дубоко укорењеног безумља које је покајнички тражило макар симболично више од пуког и учтивог саучешћа у гордој, умоболној тишини изопштеног  живота,  ону  узвишену,  катарзичну  тачку трајног помирења, вековима супротстављених, и каткада изопачених токова, у којој коначно разумевање представља универзално и безусловно прихватање људске иманентности и неповратни покрет ка траженој васељенској хармонији. Тај урушени поглед осујећеног суверенитета и никада пронађених одговора, пропадао је сада амбисом бившег постојања раскринкавајући са недостојном лакоћом људску тривијалност и лицемерје.

Изненада, и у мом доживљају наизглед више није  било пређашње напетости и грча. Нешто топло, необјашњиво свлада моје тело а свест ми испуни умилна благост спознаје космичког сједињења са сваким  појединачним откуцајем срца сваког појединачног бића на планети. Веровао сам  однекуд да сам прокорачио све мочварне стазе замршене Николине прошлости и најзад се обрео у давно заустављеном праскозорју једног поништеног живота који је врло лако могао изгледати другачије и пленити својом изузетношћу. Живота, што га је кобни стицај околности, или некаква ситна људска несмотреност учинила тегобним и горким а његовим сапутницима,  загонетним и тешким. И веровао сам још, наивно, дакако, да сам разумео Николу и да ће та појединост одредити наше будуће односе који неизоставно морају постати простодушни и срдачни. И да неће проћи ниједно ново свитање, ниједно буђење из сурових, кошмарних ноћи без милосрдне љубави коју ћу даривати овом похараном младићу и вечитој емоционалној накази. Збиља сам веровао у то. Збиља.

И већ сам јако желео да помилујем то тупо, безизражајно лице чије су узнемирене очи зуриле у мене и већ ми изгледале мирним и смерним као у новорођенчета. Канда сам и учинио наговештај  таквог  покрета  свестан  све  тежине опорог растанка са оним  дволичним комадом свог окошталог бића које је сладострасно спречавало лако дрхтање сопственог била у ритму туђих радости и туга. Стресох се од безмерја личне малодушности. Рука ми заиста крену ка Николи са наивном безазленошћу. Својственим покретом, међутим,  необјашњиво,  само  прекрстих  руке преко груди. Све моје слабости слише се у ситну, јалову надмоћ а ја не осетих ни беду ни стид. То беше још гнусније, али ретки су путеви што воде уназад и већ беше касно. Догађаји су спокојно текли својим током ка непознатом, ка непрегледном и далеком, у хладан неповрат језгра свих људских бекстава.

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

– А, да само знаш како си ми драг, зете – топло  изусти Никола једнако загледан у мене. Ватра моје гриже савести се коначно распали. – У ствари, јако си ми драг, ја бих за тебе учинио све што пожелиш.

– Не сумњам, Никола – одговорих збуњено падајући у све подређенији положај.

– О, да! – упаде Михаљина – он те најискреније воли,  зете. Мој мили, доброћудни дечкић који никоме не мисли нажао. Када би још само мало више рачуна водио о себи и када би ме обавештавао куда се креће све би било сјајно.

Већ не имадох ни снаге ни стрпљења да је слушам. Направих се да нисам чуо њен коментар и окренух се  да се обратим Николи али ме он предухитри и коначно својски уздрма.

– А, јесам ли ја теби драг, зете? – упита са некаквом нагонском радозналошћу.

Завлада мук. Тања зачуђено размени поглед са  мном, Михаљина покретом главе изрази затеченост а Никола нервозно мрдајући прстима као да виртуозно пребира по клавирским диркама, клекну  на  колена  и  очима  испуњеним стрепњом и надом, загледа се  равно у моју раскринкану савест. По први пут у животу схватих колико је тешко човеку рећи праву истину.

– Па, јесам ли?

– Наравно да си му драг Никола – упаде Михаљина – зашто му не би био драг? Какво је то неумесно питање, уосталом?

– Прекини, ти! – гневно викну Никола спуштајући руке на моја колена. – Прекини већ једном. Не желим тебе да слушам. Доста ми је твојих придика и туторства. Зете, тебе желим да чујем. Ти ми реци, јесам ли ти драг? – очајнички заврши Никола.

– Да – изустих готово шапатом, вољан да до краја и потпуно верујем у сопствено признање, ако се оно могло тако назвати. Јесам ли рекао оно што заиста мислим? И осећам? Јесам ли? Посегох за допунским уверавањем. Спустио сам длан на његову косу и погладио је заштитнички а кроз тишину која је јездила собичком мину Николино једва чујно „Добро“.

Сео је потом на кревет као да се ништа није догодило, али, ми, сви скупа осетисмо да нам је један велики, маховином обрасли камен недоличних односа, канда, пао са ледом прикованих остатака срдашаца и да се нешто благо коначно порађа уз мукле унутрашње урлике, те да ће то нешто ново и другачије обиловати срдачношћу и бити деликатније,  можда  и  пожртвовaније,  а можда само разобличеније и мање тајанствено, или… непосредније, нежније, ко зна, тек не онако како је до Бадње вечери било и ја прихватих да је овај момак својом патњом подстакао моје просветљење, које, чезнуо сам за тим, свој конац мора имати у општој моралној одговорности и племенитости.

И беше ми заиста драг тај младић у коме сам некада равнодушно видео насилника и лопова, а сада само једну рањену, напуштену душу, потопљену  у  ковитлац  хладне  цивилизације којој блискост и нежно прихватање недостају као што оном малом, обичном човеку повремено треба самоћа. И већ се подигох са столице да би га јако загрлио и кришом  пустио сузу на његово раме, или просто да бих му  поновио да ми је више него драг и да га зацело и волим особеном љубављу, али ме непомирљиви демон старог и још жилавог бивствовања спречи у трену и ја тек куртоазно процедих:

– Време је да кренемо.

Поздрависмо се без пуно речи. У Николиним очима назрех у трену бљесак исконске зебње, ону густу, непрозирну маглу крхке самоодбране којом је јалово штитио повредљивост бића. Назрех још волшебно урањање недоречености у новоостварене односе и запитах се са зебњом јесам ли и у којој мери био недвосмислен за Николин бол, јесам ли јасно рекао све што једну прошлост неповратно потире а будућност чини извесном и трајном, и не узноси ли ме ка облацима нових стремљења лична агонија. Пожелех да своје оплемењене  намере  крунишем  искреним  стиском руке али учиних нешто сасвим друго.

– Никола, желим нешто да ти… поклоним – завршио  сам  неспретно  му  пружајући  плави, плетени шал.

– Одобравам – одговори Никола непосредно – али, под једним условом.

– А, то је?

– Да шалове разменимо. Задржаћу твој само ако прихватиш моју понуду.

Док је говорио лагано је скидао свој бело-жути, карирани шал и већ га омотавао око мог врата.

Најзад се растасмо. Снег је у трену прекрио наше капуте силно асоцирајући на неукротивост космичке снаге а за нама се сабласно разлегао громки лавеж ослобођених Арона и Брика.

Од тада су прошле три или четири бесплодне зиме  шкртог, саможивог живота. Две седмице уназад, случајно, на градској пијаци сретох Михаљину. У  пролазу, такорећи, не марећи за моју бестидну   равнодушност,  рече  ми  да  Никола управо болује од нове упале плућа.

„Природа је збиља неумољива. И сурова“, помислио сам охоло и лицемерно.

У Крушевцу, 1999.

Advertisements

13 thoughts on “Бол

  1. Neverovatno.
    U jednoj emisiji koju sam gledao na TV-u, (pre petnaestak godina), sa temom koja obrađuje odnos roditelj – dete, zgranuo sam se kad sam čuo da je gost u studiju, (klinićki psihijatar) rekao:
    “Roditelji mogu biti grobari svoje dece”. Nisam mogao da verujem svojim ušima šta je rekao, a u prilog mi je išla i sva pročitana literatura na mojim policama… Sve je bilo protiv te rečenice.
    To nisam mogao da zaboravim. To mi se urezalo.
    Nekoliko godina kasnije, slušajući životnu priču bliskog druga – ja sam izgovorio tu rečenicu.
    Njegovoj priči, tom izgovorenom rečenicom dao sam naslov. I on je to shvatio kao što sam i ja slušajući njega skoro istog momenta shvatio pravu smisao te rečenice.
    U stvari… Tek posle njegove priče i moje rečenice – postali smo bliski.
    Živeli smo, družli, pričali, a nismo se poznavali…
    Danas je on moj kum.
    Ne znam, ne mogu da komentarišem post jer sam još uvek pod utiskom pročitanog.
    Jedino što mogu da kažem je to da mislim, da je ono što nas čini smislenim bićima – savest, svest, i komunikacija.
    Neverovatno moć imaju…
    Razbucao si me ovim postom Stanimire!
    Živ bio!

    Свиђа ми се

    • На жалост, у праву је свако ко заступа становиште да родитељи, под одређеним околностима, могу допринети посртању своје деце, а и више од тога. Обимна је литература на ту тему…
      У овој причи, међутим, насталој, ето, сасвим случајно, баш у време када си Ти чуо реченицу у коју ниси могао да поверујеш, неадекватна улога родитеља, мајке, приказана је сасвим експлицитно, као и робустност културних стандарда, више од тога, пак, желео сам да нагласим штетност паралелизма комуникација које се не сусрећу ни у једној тачки, чак ни у оној у бесконачности и све негативне последице комуникацијског аутузма које су насптупиле. Драго ми је што си приметио ту ТАЧКУ у разумевању не само онога што нас чини смисленим, како то рече, већ и у разумевању приче.
      И још нешто, слабост воље и нечовекољубиво лицемерје наратора као симбола општег односа људи међу собом, а посебно оних, тзв. нормалних и здравих, према онима који су посрнули под теретом живота.
      И-Хвала, ипак!
      Остај здраво другар!

      Свиђа ми се

  2. Ово је она врста прича које те оставе без текста са мноштвом менталних ерупција и незамисливих личних антагонизама… Боли док га читаш. Још више боли након читања. Посебно разорно боли када себе препознаш у наратору… Најстрашније боли када схватиш да су истински сусрети и додири реткост, скоро неостварива. All the world’s a stage, … full of sound and fury. Пуно поздрава С и хвала на болном отрежњењу!

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s