…ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА
На слици: Кадар из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године; Фотографија: sovietmovies.blogspot.com
Одувек сам веровао да је сваки пут само дуги повратак у детињство, у далеке, поетизиране пределе завичаја, макар из њега ни стопу не макнули икада. И она загледаност у оснежене сеоске врхове на периферији, она туга над зашикареним игралиштем сред пољанчета, онај мук над отупелом грамофонском иглом у порцуланској посудици, онај сетни осмејак над фотографијом са железничке станице… ништа су друго до тихани и тајновити повратак у детињство. Верујем однекуд да нема одласка који тамо не оконча.
И верујем још, да са на тај пут неизоставно мора кренути једном у животу, макар то био једини или последњи корак који пружамо.
И да онај ко се на тај пут није одважио, несрећно тумара унутар велике илузије о неизмерном мноштву стаза, јалово заваравајући себе да се некуд тобож креће, и да се канда негде другде може стићи.
И да је могуће умаћи од жала и носталгије.
ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС 