Кључеви душе или од бесе до фермана

…ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: Кадар из филма "Носталгија", Андреја Тарковског из 1983. године; Фотографија: sovietmovies.blogspot.com

На слици: Кадар из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године; Фотографија: sovietmovies.blogspot.com

Одувек сам веровао да је сваки пут само дуги повратак у детињство, у далеке, поетизиране пределе завичаја, макар из њега ни стопу не макнули икада. И она загледаност у оснежене сеоске врхове на периферији, она туга над зашикареним игралиштем сред пољанчета, онај мук над отупелом грамофонском иглом у порцуланској посудици, онај сетни осмејак над фотографијом са железничке станице… ништа су друго до тихани и тајновити повратак у детињство. Верујем однекуд да нема одласка који тамо не оконча.

И верујем још, да са на тај пут неизоставно мора кренути једном у животу, макар то био једини или последњи корак који пружамо.

И да онај ко се на тај пут није одважио, несрећно тумара унутар велике илузије о неизмерном мноштву стаза, јалово заваравајући себе да се некуд тобож креће, и да се канда негде другде може стићи.

И да је могуће умаћи од  жала и носталгије.

И, одувек сам на свој пут, куд год он наизглед водио, кретао са потајном надом да ћу у неком обрису негдине, тик изнад хоризонта, наслутити танку траку белог облачка и са њим бешумно сићи на обронке једне планине чије име више не смем поменути, тамо где сам са оцем, кроз орошене букете пољског цвећа, јутрио у сусрет пропланцима са којих се плавичастом бистрином разливао живот.

И онај весели одјек пискавог ми гласа који овом хладном ноћи худо студи сећање и тишину.

Не, не кажем да је моје детиње срдашце остало само тамо, исувише давно се збило зло а друм окренуо од немила до недрага.

Остало је неке туге и на неким другим пропланцима…

Али, авај, са минулим годинама, од када је срце отежало а корак постао неодлучнији, од часа када је душа почела равнати живот, више од разжуборених пролећних вода, много више од прозрачног небеског свода, од високих влати папрати и замаховињених букових стабала, од тога много више, сећање завејава мирис дивљих малина и чудан сјај очевих очију.

Ето, ка њему ходим одавно већ…

…И питам се: Хоће ли прозборити неко човеку оном из нигдина, што је међу преорао, и на пут ми застао, да му не падне на ум да заиште кључеве душе, јер тај што му је бесу дао да може дојахати Али Ризиним коњем и обавити смену страже на београдској тврђави још како зна да је сваки вакат привремен и да већег фермана од очевих суза нема.

…Док сунце са Истока изгрева.

Advertisements

24 thoughts on “Кључеви душе или од бесе до фермана

  1. „И да је могуће умаћи од жала и носталгије…“
    Мени је немогуће …
    Искрено, не знам шта да напишем на овај твој текст осим да си ме разбио на комадиће. 😦
    И није до тебе, већ до мене…
    И читам те али тешко те је коментарисати. Бар је мени тешко јер речи које нижеш допиру до дна моје душе…
    Поздрав Станиславе

    Свиђа ми се

  2. И ја „верујем однекуд да нема одласка који тамо не оконча“. Круг се, свакако, мора затворити… једном, када се истумара свим илузорним стазама!

    Свиђа ми се

      • Šta je pesnik? Nesrećnik koji krije duboke bolove u svome srcu, ali čije su usne tako oblikovane da, kada jecaji i krici prelaze preko njih, to odjekuje kao lepa muzika. Prolaze kao nesrećnici koji su u voli Falarisu lagano mučili blagom vatrom, i čiji krik nije mogao užasnuti tiranina kada je dopirao do njegovih ušiju kao slatka muzika. I ljudi se okupljaju oko pesnika i govore mu : zapevaj opet, a to znači : neka ipak nove patnje muče tvoju dušu, i neka tvoje usne budu iste kao i ranije, jer bi nas tvoj krik samo uplašio, a muzika je ljupka..
        ovaj drugi, K. 🙂

        Свиђа ми се

      • “Јер ја није стварно ту, већ нешто што треба да постане. Онај ко егзистира стално је у постојању…” (Кјеркегор), али “свака животна прича је прича о патњи.” (Шопенхауер) Ипак, ми своју наду полажемо на то да је “врлина спој бескрајне свемоћи Божије и бескрајне немоћи наше!” (Свети Максим Исповедник)

        Свиђа ми се

        • Врлина је све оно што подразумева и проистиче из вере у човекову богоугодност, у људски идеал који је оваплоћен добротом, племенитошћу и узвишеношћу.
          Но, да не реметим склад сјајног коментара. одустајем од даље елаборације и покорно сведочим истинитост постулата тројице цитираних мислилаца.
          Срдачан поздрав О.

          Liked by 1 person

  3. Divno si opisao taj put ako smem da se usudim „kojim se redje ide“, mislja sam da se neki otimaju, da ne zele da zakorace, a ja naprotiv bas volim i sve ono sto si opisivao u nekom recimo 5om pasusu pa nadalje, sto Luna kaze razbilo me je, ili me je sastavilo, kako bilo srce igra a dusa peva i prijatan je ples mogu ti reci, mozda nisam shvatio na nacin na koji si ti osecao ali kako god intezivan je osecaj, a zadnji pasus: Bukurije je ostala sama i ceka jutro i poljubac… (nema smisla, ali to mi je bila asocijacija). Veliki pozdrav! Radujem se da procitam jos ovakvih 🙂

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s