… И би тмина
И нека злослутна тишинa
И уска Пртина
И минух тим трагом…
Погурен под мећавом животне студени, док грабим ка Оном пропланку „стиснутих зуба и песница, јер су то моји човечански знаци страшног напора“, лобањом ми волшебно одјекују фрагменти Владикиних Молитви са језера. Тај робустни религиозни мислилац је једне давне поноћи меланхолично дошануо сопственој души: „ … докле ћеш се распињати између раја и пакла? Сабери се, и крени тамо куда су мученици праве вере ходили…“, а затим пред зору, одважно прозборио и суседу своме: „ … не ударај сувише утрвеним путем, јер многе лешине смрде око њега. Хајмо стазом уз планину, која је врлетна но која не заудара лешинама…“
…И уплаших се
И лице умрсих сабластима
И зачух подсмех
И обневидех…
***
…Тамо где су све овоземаљске слободе из корпуса (псеудо)људских права само декларативне, и као такве, подигнуте на овоепохални пиједестал цивилизацијских вредности – једино метафизичка, онтолошка Слобода остаје недосегнута. И штавише, о њу се може оглушити, она може бити јавно унижена и „правоснажно“ укинута уз волшебну прећутну сагласност оних којима је лишена.
…И тамо још где се о томе не сме проговорити развија се патогени психосоцијални амбијент којим се на симболичком нивоу и сасвим у складу са сизереновим пројектованим амбицијама, исти (сизерен) замењује изабраним подређеним системом над којим се спроводи пражњење акумулиране агресивности према стандардној формули : фрустрација-регресија-агресија.
…А, када се таква Слобода и досегне, ретко моралном храброшћу подјармљеног и готово по правилу на концу аутономног, декадентног, корозивног процеса невидљивог сизерена, дубоки срам из доба најдубљег ћутања о сопственој окупираности (а тај срам неизоставно зажубори) лишава је аутентичне спознаје како се догодила и од кога стекла, лишава самопоуздања и постојаности, јер нема срама који не породи сумњу и кукавичлук. И у том часу, нека друга коњица већ улази у двор. Наравно, опет туђа.
***
„…А ти, велепросвећена Европо, куда си пошла? За ким?“ Ово питање које је још у прошлом веку Свети владика Лелићки резервисао за моју Отаџбину одвраћајући је од твоје заблуделости, и на које одговора нема до потоњих дана, шапућем ти тихо, на уво и сасвим васпитано. Но, какав ћеш ми одговор дати? Уосталом, коме си поверовала да можеш злоупотребити час у којем свемоћни сизерен на тло спушта праг са неба, и тада, пркосно јарити туђи гнев? Јер, видим, опет се лаћаш истих пера и оловака и колико сутра распалићеш нову ватру под старим казаном. И не верујем…
…Не верујем. Није снага љубави и истине аршинована мером замерљивости, већ мером праштања. Велепросвећена Европо моја. Ти, баш ти, што ме са некакве тобожње висине гледаш и канда и у моје име подижеш заставу. Има ли икога још под Твојим небом да те подсети на речи оних који су те стварали и у које се понекад још умеш заклети, ето на пример, водећег просветитеља свога доба, Волтера, који рече: „Мухамед је извршио највећи задатак који је човек у стању извршити на земљи. И најмање што се за њега може рећи јесте да је дошао са књигом од бога…“ Или Русоа, који каза: „Људи попут Мухамеда, које оспособљава Небо, држе све узде живота, јер управо они проводе исправан живот.“(1) Увери да имаш вољу разумети. Покажи основну пристојност, Европо!
***
…Хладно је. Ветар продире у кости. Погурен под мећавом животне студени, док грабим ка Оном пропланку „стиснутих зуба и песница, јер су то моји човечански знаци страшног напора“, лобањом ми волшебно одјекују фрагменти Исидориних Молитви. Ова целомудрена и богоугодна жена је стојећи у мирном куту Топчидерске црквице записала: „Али, знај, Господе, стићи ћу камо сам пошла, доћи ћу Ти! Бићу пред Тобом међу последњима, најситније самлевенима, маглено сивима, такорећи осуђена да ишчилим, али ћу Ти доћи, Боже, јер ми је пут један.“
***
… И би тмина
И нека злослутна тишинa
И уска Пртина
И минух тим трагом…
Изворник информација:
Slava Bogu. Svako dobro, Stanimire.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Слава Богу!
Поздрав В.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Bravo druže!!! Još kada bi neko iz te Evrope ovo pročitao. Kada bi neko iz te Evrope danas barem nešto pročitao, ali…
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Dixi et salvavi animam meam!
Хвала Другар!
Поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
„Apsurd je savršen krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe …
Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanje. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni …
Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta.
Svaka tačka, u kojoj smo, završetak je jednog kruga i početak drugog.
Prave i krive slobodne linije ne postoje. Postoje samo krugovi …
Strahujemo od krugova. Večnost zamišljamo kao krug. Smrt je krug. Ropstvo je krug. (Samica ne bi smele biti četvorougaone. morale bi biti krugovi, kojima se pridaje moć da ubijaju.) Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti.
Ali, uzaludnost nije i besmislenost …
Jer smisao je u – krugu. “
(Публиковано у Одабрана дела Борислава Пекића, књига 12, Тамо где лозе плачу, (стр. 415-416) Београд, Партизанска књига, 1984)
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
„…
U trenucima kad me zamarao i trovao svet u kom sam po zlu slučaju živeo i čudom se održavao u životu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vernik molitveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu višegradsku stazu koja leci svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u životu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa koga nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, neviđeno i potajno, ipak preći suđenu dužinu višegradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. I izgubiće se tamo gde završavaju sve staze, gde nestaje puteva i bespuća, gde nema više hoda ni napora, gde će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.“
(Ivo Andrić – Staze)
Naravno ova dva citata su samo dva pogleda na put.
Izvini, ja ništa pametno nisam umeo da napišem.
Uostalom, samom tvom tekstu i nije potreban komentar.
Živ bio Stanimire!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Wojciech, Друже,
Одлични цитати!
Хвала на посвећености тексту.
Жив био!
ПС. Некако ми се чини да видиш даље од „лучне линије.“
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Могу само да останем ћутке, као у цркви. Као на молитви.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Можда у тој цркви, фреске у које гледамо, сведоче о ЈЕДРИМА…
Знаш којим!
Поздрав Друже!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Naježi me do srži…
Veliki pozdrav S.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Дејане,
Хвала на посети.
Поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Evropa odavno boluje od dvostrukiih aršina. I olovka je novi prst u oko mislećem svijetu.
pozdrav
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
..Одавно. Баш.
Поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
„Tlačitelj je onoliko jak koliko je potčinjeni slabi.“ Ne bih ja lamentirala nad gresima i savešću Evrope. Svakom svoje. Nego osvrnimo se oko sebe. Grozim se onoga što vidim.
Noćas je u N.S. na trgu, povodom Pravoslavne Nove godine, narod (omladinu uglavnom) zabavljala i duhovno obogaćivala Ceca Ražnatović. Za tu misiju dobila je honorar od 50 000 eura. Nije tu reč o običnom opštenarodnom veselju, tričavoj gluposti, nečem trenutnom, sasvim nebitnom i naivnom. Na drugoj strani kulturi, obrazovanju, humanosti … i svemu što predstavlja istinsku vrednost, zavrću se sve slavine. Mnogo smo posrnuli. Suviše. I bojim se nepovratno. I za to nam nije odgovorna ni Evropa ni bilo ko drugi, nego mi sami.
Pozdrav!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…Медиокритетизација, вулгаризација, банализација, општи декадентни дискурс није пошаст само наше земље и нашег народа. Нама је, наиме, лако да препознамо наше прилике и обично смо склони да их екстрахујемо из општег тренда епохе и сагледавамо као изоловане националне поразе и падове, којих, свакако, има, као и у свакој националној култури, уосталом. Ако, међутим, помније обратимо пажњу на остатак контекста, регионалног, континенталног, а и шире, неће нам бити толико тешко да приметимо да се наш вредносни микрокосмос не разликује од општег вредносног амбијента у чијој је основи, рекао бих, арогантни нихилизам. У том смислу, ни новосадска представа, ни париска трагедија, ни европска духовна индолентност не разликују се у својој основи и смештени су на истом мрачном континууму, а плод су универзалног пројекта ОНОГА НЕКОГ који настоји да унификује вредносни поредак до мере потпуне инверзије, апсолутне аперсонилизације индивидуе и укидања ума као средства спознаје.
Надам се овај рогобатни коментар који, канда, претендује да да некакво објашњење, нећете схватити као напор да моја маленкост оправда све што сте критички интонирали у свом коментару. НАПРОТИВ!!!
Срдачан поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Prelep tekst. Molski.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Хвала Тања!
ПС. А, тема, сасвим, дурска, рекао бих!
Срдачан поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Da, tako nekako, da.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Dobro ti ovo letnje januarsko jutro, Stanimire!
Sjajan tekst, bravo!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…Ех, када би заиста освануо овакав дан… у душама људским!
Хвала Негослава.
Свако добро!!!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Reblogged this on biljanapetrovic576 Photos.
Свиђа ми сеСвиђа ми се