Прича

На слици: Акустична гитара; Фотографија: wallpaper-kid.com

Враг ће га знати шта ме је уморног и мрзовољног извело на друм. Пуст…

Као празна душа…

И зашто ме је баш туда повео корак. Тежак…

Попут живота целог…

И откуд се нађох пред вратима једног стана у који нисам свраћао годинама. „Шта је промисао“, помислих на трен и задрхтах.

Чула се музика отуд… О каква се музика чула… Исповедна као тишина над завичајем и болна попут растаначке ноћи…

Топла као успомена са матурске вечери…

Немам обичај да куцам када одлазим пријатељима из детињства. Ако постоје други пријатељи… Прошао сам уским ходником а потом тихо одшкринуо врата. Коси млаз мукле светлости сливао се низ дивни тампурасти врат по којем је пребирао својим прстима. Грчевито и нежно…

О како је виртуозно прстима плесао по њеној кожи…

Како нежно миловао разасуте младеже…

О како се присно извијала под његовим длановима…

И њена кротка почешљана коса, „као црна свила у недрима голим“, кроз собну тмину просута: „Путуј“, цвилела је немо, „Само путуј“…

И, путовао је…

А, ја? Већ одавно туђ и стран, недостојни сведок, проклето близу…

Испустио сам дубок уздах, зашкринуо врата бешумно, и отишао…

Са влажног плочника под липама окренуо сам се последњи пут.

Сенка је титрала на зиду…

Он је седео на барској столици и загледан у јануарску ноћ – jeцао. Само је свирао на гитари и jeцао…