„Левијатан“ или спашавајући Андреја Звјагинцева

На слици: Плакат филма "Левијатан"; Фотографија: http://slovopres.com/

На слици: Сцена из филма „Левијатан“; Фотографија: http://slovopres.com/

Дубоко интроспективни, општој и медиокритетској перцепцији недоступни кладенац креативне инспирације Андреја Звјагинцева, култног руског синеасте средње генерације, наглашено савестоцентрична мотивско – тематска парадигма његовог уметничког поимања смисла људског постојања, не може се и не сме компромитовати атомистичком анализом филмског опуса који је потписао. Ако је негде нужан гешталтистички интерпретативни паноптикуп режисерске продукције, и више од тога, њоме промовисане егзистенцијалистичке филозофије, онда то засигурно јесте у случају Андреја Звјагинцева. Ради се, зацело, о аутору јединствених уметничких атрибута чија се стваралачка посебност и њене интерпретативне реперкусије  не смеју лакомислено и поједностављено свести на изоловану анализу било којег појединачног филмског оставрења, па тако ни последњег филма „Левијатан“. Неопходно је, другим речима, озбиљности и истине ради, хронолошки погледати претходна остварења („Повратак“, „Изгнанство“ и „Јелена“) и у назначеном, кумулативном и свеобухватном контексту потражити робустну, наоко невидљиву али свепрожимајућу експланаторну нит која ће целисходно потпомоћи разумевању „Левијатана“. Наиме, свако онај ко у целокупном стваралачком опусу овог сјајног режисера, од референтних руских и светских кинематографа већ окићеног бременитим ореолом наследника Андреја Тарковског, није препознао бесконачни искушенички ПРОЦЕС, свирепуу, драматичну борбу огреховљеног појединца и свих његових (људских) слабости, ко макар наслутио није кошмарни израз суровог пренапрегнућа индивидуалних овоземаљских идеала са једне и (ауто)деструктивног арсенала личности, са друге стране, односно, коме је промакло да примети да је свака душа поприште, болна слика и  привремени исход непрекидног боготражитељског тумарања малог, скврчаног и страстима опхрваног човека, тј. немирни одраз нужног и неизбежног КРЕТАЊА ка богу, било оно исцељујуће и благодатно или странпутно и богоскрвно – елем, таквом посматрачу ће се последњим Звјагинцевљевим остварењем, „Левијатаном“, лако наметнути површна и сасвим логична асоцијација са латентном критиком савременог, посттранзицијског руског друштва, са свим оним дневнополитичким дамарима који га оптерећују и евоцирају аутократске реминисценције, и сасвим извесно, таквом гледаоцу ће вероватно промаћи слојевита, и пострадањем дочарана, тежња за личним искупљењем и преображајем.

Ако је „Повратком“ узнемирио симбол ауторитета (оца), окончавајући филм најдубљом тишином и архетипалним разумевањем тог симбола, и ако је „Изгнанством“ узнемирио симбол ауторитета брака приводећи на концу гледаоца у монолог са властитим недоумицама, окошталим и ригидним формама односа са собом, епохалним системом вредности и савременим светом, односно свим овоцивилизацијским клишеима, тј. ако је „Јеленом“, ово питање подигао на микроплан шире породице и њених релација са околином и сопственим, односно, општим системом вредности, онда је сасвим очекивано било да појединац буде коначно уведен у узнемиравајућу узајамност са врхунским друштвеним ауторитетом-државом. То се заиста и јесте догодило у „Левијатану“, али посредовано свеприсутном, кроз целокупно ауторово сочињеније актуелном, индивидуалном, дубоко поунутреном борбом појединаца који, свако на свој начин, сматраући да чине богоугодне подвиге, полазе у сусрет богу, путем, за који верују да је једини.

Advertisements

7 thoughts on “„Левијатан“ или спашавајући Андреја Звјагинцева

  1. Одавно читам и пратим овај блог, али свој први коментар остављам овде.
    Погледала сам све филмове; Изганство је, мени бар, без премца. Левијатан је узнемирио многе понајпре због Путинове слике. Међутим, као што је у тексту лепо примећено, треба погледати сва дела и тек онда доносити закључке. Јер, пре свега, Андреј, за своје филмове, узима антијунаке. Тако гледано и слика Путина треба бити антислика. И онда, заправо, добијамо више од тога да се појединац рва са државом, знајући да је главни јунак антиЈов. И све друго је анти у филму. А то и не значи ништа друго већ свет без Бога – какав би изгледао?
    Велики поздрав аутору блога и свим посетиоцима! 🙂

    Liked by 2 people

  2. Сметало ми је драги комшија што су филм коментарисали већином они који о духовној борби православног човека не знају ништа.А највише гачу они што би требали да ћуте јер од буке коју дижу нису у стању себе да чују,иначе би ћутали.Сви видеше џипове ипред Цркве,а Цркву нико не виде,и нико се није запитао зашто је баш ту направљена.Нико приметио није како наш главни јунак каже да верује само у земаљско,тако и прође на земаљском суду.На небеском суду нема телефонских позива судији,нема пријатеља који те издају,који хладно не трепнувши кажу да си ти убица само да би добили неке ситне паре од државе када ти добију старатељство над сином…да не дужим.Дефинитивно су малобројни овај филм разумели.Поштовање Теби дубоко комшија за ове твоје речи

    Liked by 1 person

  3. Гледао сам Повратак и Левијатан, сјајни филмови, необичан аутор. Након овог текста сигурно ћу погледати и остале. Што рече коментатор Синиша „мало их је који су филм разумели“, ја сам нешто докучио, али и даље је мутно. Та руска стварност коју је у Левијатану приказао се не разликује превише од наше, спој великих мученика и бруталних нељуди. У последњих неколико месеци гледао сам два изврсна руска филма – Сунчаницу и Чудо. Препоручујем свима којима су се свидели филмови Звјагинцева да их погледа, отварају мноштво питања…

    Liked by 2 people

    • …Погледајте „Изгнанство“ и „Јелену“. Биће Вам јаснији не само принцип који сам заступао у тексту који сте прочитали, већ и комплексност Звјагинцевљеве интерпретације религије, тј. начина на који сам је ја разумео како кроз његову мотивско тематску парадигму, тако и кроз његову режисерску продукцију. Налазим да је одређена строгост којом је у русофилској и верској јавности примљен „Левијатан“ пренаглашена и да је последица фрагментарног разумевања сложене идеје коју Звјагинцев промовише кроз читав филмски опус.
      Хвала Вам на посети и размени утисака. Посебно на избору теме (поста) који нас је увео у дијалог.
      Срдачан поздрав!

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s