ЗАВЕШТАЊЕ ПЛЕТЕНИЈА СЛОВЕС

На слици: „Унутрашњи свет“; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

Праштајте. По злу не памтите. У срцу мржњу не носите. И не слутите да она, уствари, носи ваше срдашце. Није снага љубави и истине аршинована мером осветољубивости, већ мером праштања. Праштајте.

На слици: Inner World: Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com

Дечицу немојте васпитавати строгим речима, нити куражити бруталношћу, понајмање искушавати хладноћом. Хоће ли имати икога на свету више ако се разочарају у вас? И не заборавите, колико љубави уложите толико ће вам узвратити. Не зато што ће настојати да вам се реванширају истом мером, каква год она била, већ зато што за више неће знати. И праштајте.

На слици: „Унутрашњи свет“; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

Немојте заборављати родитеље. Тужнијих јесени неће бити него што већ јесу. Немојте ни захваљивати ни подразумевати. Пружите нежност и бригу, то је све што је остало. Покуцајте на врата, закорачите у собу, загрлите… У фотографском раму на комодици угледаћете вашу слику… И праштајте. Родитељ може и погрешити, али не може имати злу намеру.

На слици: „Унутрашњи свет“; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

О Отаџбини кличите са поносом и љубављу. Отаџбина није оно што само данас јесте, већ оно што је одувек била и што остати мора. Она је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја школских дворишта; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета у тмини кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је хладна ноћ на барикадама, снег који не престаје да веје. Отаџбина – све је.

Напослетку, узорите сопствену бразду, ако то до сада нисте учинили. У дужности је смештена сва наша преостала овоепохална Слобода!

 

 

Advertisements

35 thoughts on “ЗАВЕШТАЊЕ ПЛЕТЕНИЈА СЛОВЕС

  1. Када је наше време – време „Покојника“ Бранислава Нушића, где је неваљалство сила изнад свих закона и у служби је искључиво грађанства, тада су овакви текстови и умови од посебног сјаја и потребе. И ту су да светле утамниченом народу.
    Хвала ти у име свих оних који слободно мисле и дишу у Христу Господу у Којем Јесмо.
    Грешна раба Божија Јелена.

    Liked by 1 person

  2. Reblogged this on ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС and commented:

    Поштовани посетиоци блога ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС,
    Једном приликом, сада већ давног 18.04.2013. године, написао сам „ИЗВИНИ“, верујући да ће ме те речи искупити за сваку несмотреност коју бих могао учинити на блогосфери.
    Оне су ме, међутим, осудиле.
    Сада је време за растанак и уместо великих речи…

    Свиђа ми се

  3. 0 0 Rate This
    И ако се за тренутак окрену леђа, сусрет ће изнова бити лицем у лице.
    Бог да благослови кораке!
    Благодарим за реч и време, Станимире.
    Срдачно, Јелена.

    Свиђа ми се

    Одговор

    причалица
    4. марта 2018. at 18:33 | Уреди

    Свиђа ми се

      • Из једне приче_

        „…– И, јесте ли опростили?

        – А, може ли се тако нешто опростити?

        – Може се опростити. Све – самоуверено је закључио.

        – Мислите?

        – Сигуран сам – наставио је хладнокрвно.

        – А, ја верујем да постоје црвене линије…

        – Сасвим оправдано. Постоје јер живот има неке своје токове ван наше контроле и креће се кадкада и ка оним пределима где никада нисмо желели стићи распињући нас попут сина господњег, и тада, тада баш позовемо у помоћ те линије, црвене, да би нас одржале на окупу и спречиле да се распаднемо. Јер, шта бисмо ми упротивном били без њих, олупина? Можда, можда, не противуречим, али, уистину, праштање је простор у којем је смештен читав наш живот, па и те пусте црвене линије попут мртве страже нашег свакодневног битисања, и често праштање представља прелажење преко њих да бисмо животу дали шансу да настави даље.

        – И онда када смо силно повређени и када нам се чини да треба сачувати достојанство и по цену одустајања од свега осталог до себе самих?

        – Тада понајвише. Велика разочарања захтевају велика праштања. Велика разочарања стварају велике и хладне празнине, оне рупе у нашим душама кроз које неповратно отиче живот, док праштање од тих рупа твори нови крвоток и живот облива новом топлином…“

        Срдачан поздрав.
        Хвала на посети и читању.
        ПС. Претходни текст је – исти овај текст. Коментар је на правом месту,

        Свиђа ми се

    • Разумем становиште, јер, заиста није лако предузети тако велики корак.
      Али, ако учиниш то ЗАИСТА, свет (пакости и увреда) ће постати мали и безначајан, а врлина тако снажна и УМИРУЈУЋА.
      Ово није теорија, ово је искуство.
      ПС. Радује ме ова размена мишљења (и принципа). Уверава ме да се може живети НОРМАЛНО.
      Срдачан поздрав!

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s