Док лежах на… боловању

На слици: Љуљашке; Фотографија: blog.psprint.com

                     На слици: Љуљашке; Фотографија: blog.psprint.com

     Из хладног и кишовитог јунског сутона, туробног лица и разбарушених зулуфа, попут каквог растројеног чиновника службе за платни промет или разгневљеног корисника узалудних радионичарских услуга националне службе за запошљавање, у моју собу забринуто и канда љутито, улази Драгиша Милојевић, драги и присни пријатељ из детињства, поодавно већ добростојећи власник неколико галерија уметничких слика и црвеног спортског аутомобила марке Алфа Ромео…

– Но, жудиш ли још за том ватром? – започиње изненада и без пардона.

– Каквом ватром, извини што се усуђујем да питам?

– Признај, жудиш ли? Не обарај поглед, не овог часа, ако то већ чиниш годинама, знаш да презирем млакоње и кукавице… Уосталом, године неће бити сведоци, али ја хоћу, ја желим… ја морам да чујем ту истину.

– Какву истину, друшкане? – покушавам да разумем неочекивани и ничим изазвани вербални десант на моју маленкост.

– Слушај, не прави се луд. Знаш ти добро о чему говорим и на каквој истини инсистирам.

– Тј. хоћеш рећи да и ти знаш о каквој је, тобож, истини реч? У том случају по среди је некаква општа ствар, истина доступна свима, зар не?

– Не, није то обична или било каква истина, о не, напротив, она је тако деликатна, непристојно интимна и сасвим извесно, страшна и опасна, од ње се може полудети, сасвим извесно, може и… умрети. И још нешто, не излежавај се пред мојим очима и не кукумавчи, него устај одмах из кревета и одговарај на моје питање достојанствено. Када си умео срцу дати крила и узлетети ка вртоглавим висинама, којих изгледа ниси био достојан, сада ћеш, богами, погледати у амбис испод себе па макар се стропоштао на под и разбио ту одвратну њушку. И још нешто, узгред само, одавно се каним да ти признам да тако ружну носину нисам видео никада. Дакле, говори! 

– Чекај, забога, мили мој друже. Остави се сада њушке и естетике, али појасни ми о каквом лудилу говориш, каква те је смрт напрасно спопала?

– Све ти тако добро разумеш и не сумњај у то да нећу дозволити да ме заведеш несувислим питањима и некаквим дигресијама разговор одведеш у ћорсокак – настављао је самоуверено и ауторитативно мој добри Драгиша. – Још када би само могао да се уздигнеш изнад тривијалности и престанеш да хајеш за сопствену судбину. Она је тако… минорна спрам истине коју ми дугујеш овог часа. Уосталом, у твом је интересу да прозбориш.

– Када бих барем знао о чему? – настојим гласно да домислим Драгишину недореченост.

– Најпре, раскринкај ту своју хипертрофирану част. Неће ти помоћи. Личиш ми, тако безнадежан и јадан, на предувани хелијумски балон који је игубио везу са тлом и сада насумично и неповратно лебди васионом.

– Част, балон, васиона… шта све нећу чути, ни крив ни дужан, а свакако оптужен. Можда, ипак да приседнеш уместо што ми звоцаш над главом па да разговарамо на равној нози. Дедер, наслоњача је одмах иза тебе.

– Не, не. Не прекидај ме тривијалном пристојношћу, та знамо се деценијама. Нећу ни кафу ни ракију, чак ни да седнем у „своју“ фотељу, ништа нећу, осим истине. Овако на ногама, лицем у лице, у четири ока, како и дугујемо један другоме, и како смо ваљда заслужили натопљени тајнама од којих се више не може ни корачати ни дисати пуним плућима. Но, шта мислиш, малиша, да се са тајнама може кроз васцели живот стамено и неокрзнуто? Ха-х, каква заблуда. Чир је то, и не знаш да си га понео док не заболи. Елем, све и да нико не дозна за њих, све и да их вешто кријеш и од себе самог, не чини ли ти се да ће њихово жилаво пропињање да се обзнане у једном трену, кобном и злослутном какав је овај, нарасти и набрекнути твоју душицу у мери која ће постати неподношљива? Сасвим кошмарна и умоболна? Напослету, ако си некако успео да прогуташ сопствени језик преда мном и утешно помислио да је тим чином све готово заувек, преварио си се. Управо као сваки створ на планети, баш као и ти, и тајне имају свој тајни живот. Није било мудро безрезервно у њих веровати.

– Какве су те тајне спопале, Гишка?

– Не, не покушавај да питаш ништа, и не пренемажи се, знаш ти добро о чему говорим, још како знаш… Елем, сведочи, жудиш ли још за том ватрицом? Жудиш ли за том искром живота? Одавно ми ниси о томе говорио, песниче мој, занесењаче. Ветропире… Но, говори сада, тако уцвељен и изнемого, са душицом у носу… Крикни, урликни…. Прошапући, човече – цвилећи завршава кривећи усне на лицу окупираном грчем. – Можда ће ти пасти голем камен из груди, шапни, хајде…

– О чему ти то, братац, у ствари? Па, још тако одједном?

– Слушај, мене не можеш тако лако обманути, нисам ти ја од јуче и доста сам соли са тобом покусао, познајем те као злу пару, штоно кажу. Али није то поента, можеш до сутра да трепћеш преда мном као сврака на југовини, али главно је следеће: како би драгоцено било када би господ удесио да се не мора памтити пострадање, да чежње не бршљене бол више него радост, па да сваки живи створ на планети, и ти, и ја сам, да сви растерећено и спокојно можемо удахнути свежину једног обичног јутра и заплакати од милине, тек тако… Јер није успомена све што из кавеза душе прхне… и можда је боље да заточено окопни.

– Слушај, друже…

– Не, не! Нипошто! Ти слушај – тријумфујући задржава иницијативу мој другар – Ако само један човек на свету осећа тако снажну жудњу, онда у овом космосу има превише несреће. Ако се и ти, наоко сасвим безличан и анемичан, ако се берем ти још будиш са товаром речи које ћеш прећутати јер је живот тако уредио и зато што се дужност мора погнуте главе и немо спроводити до последњег дана упркос срдашцу које не престаје да туче… Ако ће и твојој глави само у трену мисао одлутати тамо где је нешто минуло или остало прекинуто, недосањано и недољубљено, непронађено или украдено… онда је друшкане мој, ово најтужнији свет који може постојати. И још напослетку, не бих смео руку да ставим на пањ да та количина меланхолије није смртоносна.

– Ништа те ја не разумем, мој друже. Ето, уби ме овог трена, али ја појма немам о чему причаш.

– Па, добро, ако је тако… Ја сам душу покушао спас`ти. Уосталом, није нужно да ишта кажеш, довољно је да се у твоју тишину могу поуздати – завршава Драгиша и одлази.

     И док слушам громки звук мотора и снажну шкрипу гума Алфиног спортака, излазим тетураво на терасу и питам се неспокојно којим сам поступком старог пријатеља навео на прави траг и како савремена медицина заиста мало зна о правим разлозима настанка вертига (вртоглавице), дијагнозе којом заслужих боловање. И мислим још како би то добра прича била, само још када би се нашао какав писац

Advertisements

13 thoughts on “Док лежах на… боловању

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s