Wojciech, врати се!

На слици: Wojciech; Фотографија: stadaslusamdanas.wordpress.com

     Не знам где си отишао? Зашто си шатру подигао? Ако јеси… Ове ноћи влажне и студене под бол док полежем. И бдим. Чујеш ли и Ти како тишина хучи васељеном хитајући да је насели пре него је она прогна. И заборави. Не знам где си отишао… ? Ако јеси…

     И да знаш, не престајем да Те тражим, тамо где Те једино још има и тамо где Те више нема. На оном месту где долазим са товаром ћутања од којег се разбеже речи које ниси изговорио. А ја их слутио у свом покајању. Да, тражим Те тамо, међу оне туге које Си нам радошћу представљао и оне радости које Си тугом натопио. И учини ми се, канда, на трен, да прогвириш из њих, канда, али авај… Где шатра беше никога нема. Стрпљиво само дрема харлекин којег си упослио у грудима нашим… И разбацане карте представа које одгледасмо без динара у џепу…

     И зато баш, у овај час, последњи или „Прави“, док сећања скупљам у завежљај и друмом по поноћи полазим у сеновит смирај, Ти прсте не ломи стучен и сам. Нити се осврћи за овом боли. Не. Само изусти тешку клетву, за све што сам написао и што – нисам…

… да од свих нас, за мене, Ти си био – најбољи.