Нулто поглавље

На слици: Молитва; Фотографија: www.ceopom-istina.rs

                                            На слици: Молитва; Фотографија: http://www.ceopom-istina.rs

И док националне историје евроатланских држава (као и свих осталих) оправдано представљају смислени, природни континуум хронолошки нанизаних повесних чињеница и историјског памћења њихових народа, особену магистралну вредност националног развојног процеса из чије се ЦЕЛОКУПНОСТИ црпи сав неопходни искуствени и мотивациони потенцијал за  уравнотежено постојанство нације  и њено мирно корачање кроз садашњост и будућност – једино је од нашег Народа брутално захтевано да са сумњом и стидом преиспитује сопствену повест и напослетку пристане на једини дисконтинуитет на који то није смео, те да комплетну будућност осмисли и подреди понижавајућем историјском ДАНАС, релативизујући и практично и метафизички свеукупну националну прошлост, онолико оспорену споља и избагателисану изнутра колико је објективно неприкосновена и непорецива када год се проговори о Слободи.

У том смислу, дуго већ најављивани, а никако успостављени унутарнационални консензус поводом онога што називамо или подразумева тзв. Косметска платформа, (п)остаће, изнуђени, помирљиви консензус само у делу који се односи на договор са (не)пристрасним, али искреним западним силама. Отишавши поодавно и предалеко у густе и безизлазне маглине антинационалног, онај беспутни и тмурни мозаик непочинстава од догматизованог „ЕУ нема алтернативу“, до сумрачног бриселског споразума, суморни пејсаж (анти)српског становишта уистину је сам себи укинуо сваки национални и државнички хоризонт потањајући све дубље у живи песак вазализације.

Елем, последњих дана наговештена насушност консензуса нашег о Косметској платформи – прва и последња нужност коју сасвим и безусловно не треба стављати на дневни ред ИКАДА јер је својом историјском улогом универзална симболика Видовданског кода поодавно установила ванвремену платформу опстанка целокупног смисла нације, а тиме одредила и међе маневарског простора изван којег престаје историјски пут и почиње историјско беспуће, односно, само зато што је симболика Видовданског кода сама направила вечни консензус са историјом сопственог Народа, а тиме и његовом целокупном будућношћу –  та лажна, патворена неопходност консензуса, која поражавајуће сведочи о моралној недораслости неупитном аксиому, оном увек прећутаном колективном, националном (и личном) императиву са којим се кроз живот корача мирно, кроз свет самопоуздано и кроз повест уздигнуте главе – ништа је друго до кукавичко скривање иза заједничког становишта, па још и помало туђег (међународног), не због оснаживања једне важне националне идеје или става, већ због разводњавања претпостављене историјске и материјалне одговорности, и то онда, када лично становиште није више своје, ако је икада то и било, и када суштински треба елегантно заобићи сопствени Народ.

Начелно узевши, оног часа када се политичка класа уопште, а особито она која је на челу државе ( не само сада, већ иначе) окане сувишног гласнозборења о платформама и консензусима, када престане да се позива на Устав као подштапајућој форми која је обавезује на заштиту територијалне целовитости земље и свако друго национално просперитетно деловање (Устав је, попут свих осталих правних аката, скуп регулатива које уређују положај државе у односу на људске слабости) и пређе на историјска, вредносна и морална начела због којих је посвећена националној и државној рехабилитацији, можемо бити сигурни да имамо метафизички профилисану власт. И да је потпуно „упала“ у „клопку“ парадокса родољубља. А то значи да је заиста угледала унутрашњу светлост и унутрашњу лепоту борбе за добробит национа те да је њена цена (владајуће класе) мизерна у односу на цену Отаџбине. А то је корак даље од страсне властохлепности. Мали за политичку класу а велики за Народ и земљу.

Елем, када се страначки пандемонијум буде сагласио да евроинтеграциони процес више није приоритет, и више од тога, да је престао бити иманентни програмски садржај странака и циљ њиховог политичког деловања, чак и без косметског услова са друге стране, у мирној атмосфери унутарнационалног разумевања биће могуће тражити путеве свеопштег опоравка.

Јер, у противном, будимо уверени, мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће бити аршинована нити парадоксом родољубља нити сопственим уставом, већ милосрђем силника. Милосрђе силника, пак, неће бити одмерено  његовим осећајем за међународну правду, нити дубином наше понизности, већ силином нашег подавања морбидном вредносном нихилизму новог врлог света. У том свету, како ствари стоје, не сме бити ничег што би творца могло подсетити на сопствена непочинства, а понајмање сме постојати слободарска традиција једног малог Народа. Она мора бити унакажена до потпуне дегенерације видовданског кода којим је поносно и часно корачала кроз историју цивилизације. А како то урадити најбоље до оскрнавити је најзлокобнијом историјском сумњом и најмучнијим антидржавним чином – издајом националних интереса.

Advertisements

16 thoughts on “Нулто поглавље

  1. „…прва и последња нужност коју сасвим и безусловно не треба стављати на дневни ред ИКАДА јер је својом историјском улогом универзална симболика Видовданског кода поодавно установила ванвремену платформу опстанка целокупног смисла нације, а тиме одредила и међе маневарског простора изван којег престаје историјски пут и почиње историјско беспуће,…“
    Браво Станимире!

    Liked by 1 person

  2. Време референдума је одавно прошло. То што се сада неки позивају на њега јесте само да би са себе спрали љагу. Нас, који имасмо очи и уши, називаху незналицама и будалама, а гле сада оним што смо знали соле нама памет! Народ је изабрао свој пут. Непријатељ врло добро то зна. Ово уцењивање је дошло као последица нашег премијера, који је, на наговор Америке, пустио мигранте у своју „љубљену“ Немачку. А требало је да слуша Немачку и пусти пола милиона миграната да се населе у Србији. Зато је уследила казна. Но, биће их још, морамо гледати где ћемо и са киме ћемо. Србија је центар света, а запад је сила, како рече Решетњиков, само кад туче слабије. Но, сила није у броју већ у Правди.
    Поздрав, Станимире.

    Свиђа ми се

  3. Тако је. Гедеону је било доста њих три стотине, Леониди такође. Препоручујем, ако већ ниси гледао, руску серију „Олујна врата“, као и документарни филм Пакао Кошара. Мој комшија, иначе Хрват, погинуо је ту јуначком смрћу иако је могао да преживи. Њих шака јада чували су границу пред најездом легеона у немогућим условима. Хероји неправедно запостављени.
    Бог да их се сети у Царству небеском.
    Милост Божија са свима нама.

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s