Човек од стакла

На слици: Шетач на киши; Фотографија: ahuhah.com

…Обрео си се у неодлазно, пријатељу мој.

Чини се јуче, али… Господе, како време неумољиво пролази… Замерио ниси, никога осудио, само си откорачао… У оне негдине од којих и неповрат стрепи, под сводове оне о којима се не усуђујем да проговорим, кукаван и убог.

И како то чине само они који су спознали најдубљи бол, изговорио си немо последњу истину. Још јечи васељеном тај мук.  О истини свих лажи, чега се и сама лаж стиди. Прошапутао и нестао. Тихо и благо како си и постојао. Одлучио си да заћутиш заувек, спокојно верујући да ће тишина наставити да прича.

Недостојан и мален, хоћу ли успети да испратим путању камичка који си бацио? И морати опет Кортасара пред сан…

…Листић дрски  што је на ветар исукао мач. И човек од стакла…

Мили мој…

…Мили мој, заустим често, слутиш ли, колико често… уздахнем само…

Сувишно је да те питам који одговор си пошао да тражиш?