О Константинопољу, Ф.М.Достојевски

На слици: Црква Света Софија у Константинопољу; Фотографија:  pravoslavljepzv.wordpress.com

На слици: Црква Света Софија у Константинопољу; Фотографија:
                                                                         pravoslavljepzv.wordpress.com

 

… ИНСПИРИСАНО

 

  „(…) Никаквој Европи ми не би требало да чинимо никакве уступке, и ни под каквим изговором, јер је ова ствар за нас питање живота или смрти. Константинопољ би, раније или касније, требало да буде наш, па макар то било само због избегавања тешких и непријатних црквених распри које су тако лако могућне међу младим народима на Истоку који још нису стекли неко веће искуство – а пример за то смо имали у сукобу између Бугара и васељенског патријарха, сукобу који се веома лоше завршио. Кад ми будемо загосподарили Константинопољем, више ништа слично неће моћи да се догоди.“ (Март 1877, „Глава прва, III Мисли које потпуно одговарају овом тренутку“ у Дневник писца 1877-1881., стр. 85, 86)

  „(…) Древни Рим је први створио идеју светског уједињења свих људи и први је размишљао о томе (и чврсто у то веровао) како да је практично оствари у облику светске монархије. (…) Римски папизам је прокламовао да хришћанство и његова идеја без светског господства над земљама и народима – државног и не духовног господства – другим речима без стварања светске римске монархије на земљи на чијем би се челу налазио не римски император него управо папа – не могу бити остварени. И започели су опет покушај стварања светске монархије у духу идеје старога Рима али у другој форми. На тај начин, према источном идеалу – на првом месту се налази духовно уједињавање људи у духу Христовом, па из тога следи, и исправно и социјално уједињење у духу Христовом, док према римском тумачењу ствари стоје обрнуто: прво треба створити чврсте државне организације у облику светске монархије а затим, ако се буде хтело, стварати духовно јединство међу људима према начелу самога папе који је господар над светом.(…)“ (Мај-Јуни 1877, „Глава трећа, I Немачко питање као светско питање. Немачка – протестантска земља“ у Дневник писца 1877-1881., 1982, стр. 183-184.)

   „(…) За сада је једина сила која делује као фактор јединства – Русија и то је делом због тога што ће она чврсто имати да стоји ту, у Константинопољу. Она ће спасавати мале народе једне од других и стајаће на стражи њихове слободе. Она ће стајати на стражи читавог Истока и његовог будућег уређења. И најзад, она је једина у стању да на Истоку подигне заставу нове идеје и да том источном свету протумачи његову нову мисију. Јер, шта је то источно питање? Источно питање јесте у суштини решење судбине православља. Судбина православља је повезана и сливена са мисијом Русије. Шта је то судбина православља? Римски католицизам који је одавно продао Христа ради световне, земаљске власти и од којега је човечанство окренуло главу, био је главни узрок појаве материјализма у Европи, и природно, тај исти католицизам има за циљ да одреди судбину човечанства али не по Христу него изван Бога и изван Христа, и сасвим је природно што се он родио управо у Европи као замена за европска хришћанска начела која су се нашла у кризи, која је напредовала онако како су се кварила и коначно губила та начела у оквиру саме католичке цркве. Посрамљени лик Христов сачувао се у свој светлости своје чистоте једино у православљу.(…)“ (Новембар 1877, „Глава трећа, I Гласови о миру „Константинопољ мора бити наш“да ли је то могуће? Различита мишљења“ у Дневник писца 1877-1881., стр. 372.)

 

 

Advertisements

13 thoughts on “О Константинопољу, Ф.М.Достојевски

  1. Хвала , Станимире 🙂 Ја сам од оних верујућих и при томе не типочно за наше поднебље.оптимиста сам 🙂 Верујем у Бога у Православље и верујем да долазе дани буђења,могуће је
    п.с.Хвала за наставак музичког разговора…мало лакше причам музиком него речима,хвала на разумевању

    Liked by 1 person

  2. Поштовани Станимире,
    Ево још једног Руса о коме пишете и кога желим да прокоментаришем. Најпре да поделим са Вама да сам неке од својих ставова о Достојевском написао у овом тексту http://ivanpetrovic.blog.rs/blog/ivanpetrovic/knjizevni-kutak/2010/06/03/o-dostojevskom
    а да претходних дана свакодневно слушам још једног Руса https://www.youtube.com/watch?v=FXuuoXjIMSg.

    Реченица која ме потресла је „јер је ова ствар за нас питање живота и смрти“. Колико се сећам, он у Идиоту провлачи ову идеју да је католичанство странпутица са којом нема дијалога…инквизитор је такође исто то само на другачији начин. Ја сигурно немам увид у православље као Достојевски (иако га неки сматрају атеистом). Један сам од оних који више изучава те идеје него што их практикује, што је свакако лоше. Лако се човек лепи за разне таблоидне вести о цркви и наслађује њима, али је тешко искрено се помолити, отићи на Литургију, и слично. Сетих се оног комантара на текст о Звјагинцеву у коме један човек рече – људи причају о стварима о којима не знају ништа. Напокон, да дођем до оног што сам хтео.
    Читао сам дневник Александра Шмемана, једног изузетног човека. Он са великом љубављу говори о људима око себе, а живео је на Западу, у САДу. Критикује Солжењицина који отприлике презире Запад јер „идеје на којима Запад почива су лоше и из њих не може проистећи ништа добро, Русија треба да ослободи свет“. За мене је то лоша критика и недостатак самокритике. На Западу има доста добрих људи и има се шта научити од њих. То што их воде ненормалне елите је друга ствар, али то треба критиковати, а не све са Запада. Критике Достојевског умем да поистоветим са Солжењициновим, нисам успео да схватим да ли раздвајају ова два дела, идеологије и религије које воде Запад и западне људе (међу којима има сјајних људи, без обзира што су атеисти или што нису православци).
    Православље је прелепа религија али православни свет „не личи ни на шта“, гуши се у похлепи, лажима, поносимо се неким вредностима, а нисмо у стању да их практикујемо. Патриоте знају да се поносе Милошем Обилићем а мало ко ће испољити трунку такве храбрости. Друго, људи су овде склони да идеализују Русију, мисле да је тамо „мед и млеко“, а стварност је другачија. Русија нису лепоте природе, храмови, култура, или цар Путин и руска војска, јесте и то али људи су кључ. А међу људима доста помодарства, алкохолизма, проституције, криминала, криминални кланови у Москви су врло јаки, нисам био али људи који јесу свашта причају.

    Извините ако је коментар дуг!

    Велики поздрав!

    Свиђа ми се

    • Као прво, искрено захваљујем на посети и изврсном коментару у начелу.
      Потом, текст „О Достојевском“ на приложеном линку је одличан. Има у њему доста естетског огња без којег никакво прозно сочињеније нема животност неопходну за трајање. Има, још, нечег, асоцијативно врло блиског Ономе који је дао повод за текст, одређеног исповедног тона и надахнутог заступања становишта. Излишно је да приметим да су општа култура и специфична познавања појединих уметничких области утиснули потребан печат озбиљности кратком трактату о великом писцу.
      Са друге стране, у коментару навидите Шмеманову критику Солжењицина. Склон сам да верујем да је проистекла из релативизованих убеђења формираних током живота на западу. Наиме, она је могла подразумевати и сасвим оправдани суд, па чак и снажну истину, али није поткрепљена контрапуктом који би неизоставно морао калкулисати са критичким освртом на евроатланску елиту. Заправо, оштрица Фјодорове критичке парадигме, као и Александрове, није усмерена ка појединцу, човеку, непрегледном универзуму који су обојица, а нарочито Достојевски – волели, просто речено, са свим њиховим слабостима и боготражитељским стазама и странпутицама, већ, рекао бих, ка артикулацији нихилистичког, индивидуалистичког вредносног пандемонијума унутар којег је врхунска добробит лично благостање. Такав вредносни амбијент нужно мора бити опозиционалан оном који промовише саборни дух православља, и претпоставља заправо смислени дисконтинуитет са основним, верским учењима хришћанства чији идеолошки наследник и полагалац права на идеолошку тапију може бити искључиво источно, православно предање. Док је католички запад индивидуоцентричан, дотле је православље сабороцентрично, односно у мери у којој западни човек настоји да кроз морално етичке стандареде подреди читав не-ја свет сопстевним потребама, у тој мери источни човек подређује себе моралним императивима и комплетног себе ставља на располагање остатку не-ја. Мислим да је у овој димензији смештена сва вредносна различитост две међусобно некомпатибилне културне матрице и клица неспоразума на релацији Шмеман-Солжењицин, а како сте лепо приметили, исти би се могао екстраполирати и на мисао Ф.Достојевског.
      Наравнио, нисам заборавио Николаја Мајсковског. На жалост, није остварио популарност која му објективно припада, али није заборављен. Признајем и сам, ретко га послушам, а и тада, најчешће Симфонију 22.
      Срдачан поздрав Петре!
      ПС. Учинили сте ми задовољство!

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s