О Константинопољу, Ф.М.Достојевски

На слици: Црква Света Софија у Константинопољу; Фотографија:
                                                                         pravoslavljepzv.wordpress.com

 

… ИНСПИРИСАНО…

 

  „(…) Никаквој Европи ми не би требало да чинимо никакве уступке, и ни под каквим изговором, јер је ова ствар за нас питање живота или смрти. Константинопољ би, раније или касније, требало да буде наш, па макар то било само због избегавања тешких и непријатних црквених распри које су тако лако могућне међу младим народима на Истоку који још нису стекли неко веће искуство – а пример за то смо имали у сукобу између Бугара и васељенског патријарха, сукобу који се веома лоше завршио. Кад ми будемо загосподарили Константинопољем, више ништа слично неће моћи да се догоди.“ (Март 1877, „Глава прва, III Мисли које потпуно одговарају овом тренутку“ у Дневник писца 1877-1881., стр. 85, 86)

  „(…) Древни Рим је први створио идеју светског уједињења свих људи и први је размишљао о томе (и чврсто у то веровао) како да је практично оствари у облику светске монархије. (…) Римски папизам је прокламовао да хришћанство и његова идеја без светског господства над земљама и народима – државног и не духовног господства – другим речима без стварања светске римске монархије на земљи на чијем би се челу налазио не римски император него управо папа – не могу бити остварени. И започели су опет покушај стварања светске монархије у духу идеје старога Рима али у другој форми. На тај начин, према источном идеалу – на првом месту се налази духовно уједињавање људи у духу Христовом, па из тога следи, и исправно и социјално уједињење у духу Христовом, док према римском тумачењу ствари стоје обрнуто: прво треба створити чврсте државне организације у облику светске монархије а затим, ако се буде хтело, стварати духовно јединство међу људима према начелу самога папе који је господар над светом.(…)“ (Мај-Јуни 1877, „Глава трећа, I Немачко питање као светско питање. Немачка – протестантска земља“ у Дневник писца 1877-1881., 1982, стр. 183-184.)

   „(…) За сада је једина сила која делује као фактор јединства – Русија и то је делом због тога што ће она чврсто имати да стоји ту, у Константинопољу. Она ће спасавати мале народе једне од других и стајаће на стражи њихове слободе. Она ће стајати на стражи читавог Истока и његовог будућег уређења. И најзад, она је једина у стању да на Истоку подигне заставу нове идеје и да том источном свету протумачи његову нову мисију. Јер, шта је то источно питање? Источно питање јесте у суштини решење судбине православља. Судбина православља је повезана и сливена са мисијом Русије. Шта је то судбина православља? Римски католицизам који је одавно продао Христа ради световне, земаљске власти и од којега је човечанство окренуло главу, био је главни узрок појаве материјализма у Европи, и природно, тај исти католицизам има за циљ да одреди судбину човечанства али не по Христу него изван Бога и изван Христа, и сасвим је природно што се он родио управо у Европи као замена за европска хришћанска начела која су се нашла у кризи, која је напредовала онако како су се кварила и коначно губила та начела у оквиру саме католичке цркве. Посрамљени лик Христов сачувао се у свој светлости своје чистоте једино у православљу.(…)“ (Новембар 1877, „Глава трећа, I Гласови о миру „Константинопољ мора бити наш“ – да ли је то могуће? Различита мишљења“ у Дневник писца 1877-1881., стр. 372.)