Европа на умору

На слици: Сцета Софија у Константинопољу; Фотографија: http://www.paradoxplace.com/

                                     На слици: Света Софија у Константинопољу; Фотографија:                                                                                                 http://www.paradoxplace.com/

На жалост и наше покољење још увек страсно верује да лепота може доћи споља, из обилног чулног конфора, да је нужан и довољан услов индивидуалног просперитета арогантно одрицање узајамности и свих искустава осим личних, као и да је у нихилистичкој разузданости хедонизма смештен прожимајући простор свеколиког планетарног заједништва, те да коначно уједињавање цивилизације претходи човекољубљу и примицању Богу. А заправо ствари нису тако једноставне и стоје сасвим другачије.

Има ли, наиме, погрешније претпоставке о равноправности тобож здружених народа, и њиховом потоњем уздизању ка врхунском кохезивном идеалу, од оне која полази од обезбеђивања могућности задовољења базалних потреба? У њој је заложен парадоксални деструктивни потенцијал људске врсте. Бескрупулозно, манипулативно инвестирање надређених система (државе, савези, уније…) на подмиривању нагонске глади и свих њених сурогата (жудњи за информационо техничким савршенствима) у тој мери је занемарило човеково душевно устројство да се питање врлина и начела поставља не само као принципијелно, већ и као приоритетно. Све док се човеков атавистички рудимент не охристоличи, никакво материјално благостање неће релаксирати драматичну неравнотежу вредносне атрофије са једне стране и преко потребног друштвенољубља са друге стране. Зато баш, нити је привид, нити погрешна интерпретација очигледне стварности, хаотични дезинтегративни процес на тлу западне културе. Само је опскурни ум могао игнорисати сасвим предвидљиву и сасвим извесну реакцију људске несавршености на бахинални вредносни амбијент. И само наивна перцепција није могла очекивати подизање свих врста тензија и неизоставност прибегавању принудних интервенција свих нивоа апарата као увод у даље продубљивање незадовољстава, напетости и конфликата. Елем, конструктивни редослед корака је посве другачији и представља робустну „јеретичку“ претњу хегемоној европској (и широј западној) тополошкој конструкцији. Заправо, дубоко, структурално, унутарње оплемењивање крхког људског бића представља sine qua non предуслов било каквих интеграционих процеса, који би у том случају имали одређену дугорочну перспективу, али, који, уосталом, нису неопходни на начин на који је то прокламује декадентна западна цивилизација. Отуд још, непресахло поствизантијско духовно наслеђе и њему гравитирајућа духовна подручја могу бити знатно стабилнији и дуговечнији генератори стварања крупнијих и хуманијих друштвених целина.

Дужност нашег националног покољења јесте да разуме ову околност и стави је на дневни ред националне историје у што краћем року, у противном постоји озбиљан ризик да националне историје више не буде, или барем не, онаквом каквом су је наши преци створили.

Advertisements

27 thoughts on “Европа на умору

  1. Дубоко верујем у национално освешћење и ,даће Бог,да схватимо колика је лепота у нашој Вери и чији смо потомци …јер тужно је гледати суноврат „великих“ који су појели сами себе па би да повуку и све нас остале али Исток са својих степа свежим и тачним нотама полако долази…
    п.с.морам да поставим ово јер идеално иде уз Ваш текст Станимире,не замерите

    Liked by 1 person

    • Луцидно и помало злослутно примећено – можда нам ускоро укину ту рубрику. И шта онда?
      Елем, све је у нама. А ТО у нама ваља неговати, васпитавати, образовати, опемењавати…
      Срдачан поздрав Комшија.
      ПС. Оно са лубеницама ме је опет асоцирало на нешто старо. Не замери.
      Још једном, поздрав!!!

      Свиђа ми се

  2. Приликом изгласавања непријему Косова у Унеско у корист Србије ишла су три гласа. То није нимало заслугом наших власти, већ, у одсуству српске националне политике, нас чува небеска. Та три гласа су: Отац, Син и Дух Свети.
    Поздрав, Станимире!

    Liked by 2 people

  3. Данима се враћам на овај пост…
    „…те да коначно уједињавање цивилизације претходи човекољубљу и примицању Богу. А заправо ствари нису тако једноставне…“
    Заиста нису…Нити је све то споља, нити ће то неко други, нити ће то после…Све је у нама. Одмах и сада. Или га има, или га нема. Тако се проналазимо, тако се групишемо. Од малог Великог правимо велико Велико…победиће…А они што чекају то „коначно уједињавање цивилизације“ што по њима „претходи човекољубљу и примицању Богу“ не виде да на том путу та велика и лажљива идеја глобалног уништава и индивидуу, и породицу и отаџбину, на крају и планету у оном облику каква нам је топла и блиска…Ух, ал се расписах! Поздрав, Станимире!

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s