О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

На слици: Дете; Фотографија: www.mojpedijatar.co.rs

14. децембар 2015.

Уместо увода: Писати о деци, њиховом развоју и васпитању, надахњујуће је исто онолико, колико је деликатно и ризично. Читаоци су склони да написане речи испитују и мере са филигранском критичком нијансираношћу, а судове да доносе као тешке пресуде. Зато имам потребу и обавезу да пре самог текста нагласим једну чињеницу: Родитељ сам и запослен у установи која се непосредно бави психосоцијалним проблемима деце и омладине. Познати су ми (вероватно) сви, (или скоро сви) изазови и искушења у раду са младима, посебно они њихови терцијарни аспекти који су, својим, не малим делом, проистекли и из некритичког преузимања трендова и модела западноцентричне васпитно-образовне парадигме. Мотивисан управо околношћу неселективног, помодног увођења туђих доктрина као неупитних и неприкосновених у осетљиву област васпитања, образовања и права деце, позивам читаоце да садржај текста који следи, разумеју једино и искључиво као израз љубави, бриге и солидног професионалног искуства, упркос, у тексту присутним, критичким тоновима на рачун саме деце и омладине. Ти тонови, наиме, нису изворно упућени њиховој природности и спонтанитету, још мање импликацијама таквог понашања, већ су нуспродукт обраћања дефектном, дезинтегрисаном психо-социјалном апарату, мониторинг и корективном систему, агресивном културолошком нихилизму и погубном вредносном амбијенту уопште, који индолентно и безмало саучеснички толеришу и поткрепљују магистрална вредносна изопачења и бруталне вредносне девијације, односно, ти тонови су ехо јаловог обраћања незаинтересованом и немоћном друштву које нема ни воље, ни снаге, ни смелости да се супротстави општем таласу прихватања иностандарда и инопарадигми. Овај текст, дакле, није осуда деце (сачувај боже), већ аларм који звони над неузнемиреном савешћу одраслих. Другим речима, молим читаоце да садржај написаног разумеју као апел за заштиту малишана од већ наметнутих и још увек наметаних образаца васпитања, од којих наш обарзовни систем нити постаје модернији, нити племенитији, нити успешнији, и од којих нико  дословно нема користи, а свако трпи дугорочну и у многим аспектима ненадокнадиву, и неповратну штету, почев од родитеља, наставника и друштва, до саме деце.   

 

Образовни систем, то дивно, племенито подручје индивидуалног напретка и националног прогреса, једнако као и терен породице, постаје последњих петнаестак година, све незаустављивије и све иреверзибилније, полигон за опасни, активни, друштвени експеримент са свим могућим бизарностима  и настраностима савремене епохе.

Образовању сродне и сарадничке научне дисциплине, психологија, педагогија и социјална политика, фасциниране евроатланском фразеолошком пиједесталацијом детета, хипнотички опчињене модерним детецентричним дискурсом и омеђене ригидном, неаутохтоном и обавезујућом правном регулативом, па још и импулсивно жељне сурогатне славе, специфичног научног идентитета и властитог места у постојећој расподели „доприноса“, са једне стране, и још добрано опортунистички позициониране, извесним економским добробитима поткрепљене, са друге стране, при томе, још, здушно инспирисане и подржане гласовима који потичу из дела невладиног сектора, невољно, више ћутећи, али на жалост, и делајући по узусима космоцентричног поимања детета – предводе последњих година суморни, злослутни, нихилистички, квазиваспитни поход према унижавању свега вредног у општеодгојној традицији националне културе, према здравом разуму пре свега, налазећи за то упориште и оправдање у демагошким флоскулама филозофије индивидуалности и клопкама деликатне и интактне синтагме „најбољи интерес детета“.

Да се разумемо, стављање детета у средиште васпитно-образовног процеса узвишено је и  зацело, апсолутно неупитно становиште. Ова позиција детета је аксиом и догма свих претпоставки у раду са децом и таквом мора остати заувек, без обзира на дух времена или васпитно-образовне трендове.

Овај оправдани и привилеговани положај, међутим, не сме бити нити компромитован нити пондерисан безусловним отварањем формално-правних двери којима се толерише, игнорише и супримира ослобађање инхибиторних механизама побуђеног детета кроз ирационално и опсесивно пренаглашавање његових персоналних права и слобода и ригорозну процедуралну обавезу поштовања дететовог психофизичког и социјалног интегритета, а све у прилог уважавању његовог дигнитета и поштовања његове личности, али доста често, нерационално и забрињавајуће често, у корист минимизирања и релативизовања његовог неконтролабилног и деструктивног потенција, и све на штету оних који су надлежни и одговорни да обаве његову целисходну социјализацију, на штету породице, школе и заједнице у целини. На жалост, пречесто и на штету жртава неприлагођеног понашања, пре свега.

Неодговорним, неодмереним, неиспитаним, и на несрећу, доминантно  „преписивачким удвориштвом“ мотивисаним померањем граница од детета ка друштву, проширењем радијуса дететове природне егоцентричности дубоко у поље породице и школе, тј. друштва у целини, и на уштрб надлежности ових система, без претходне „реконфигурације“ терена, којима би ове институције друштва сачувале равноправан положај и нужну одговарајућу надмоћ – интеракциона равнотежа је драматично нарушена. Родитељ и учитељ, наиме, два најзначајнија фактора дететовог одрастања, бивају овим путем и на овај начин, остављени на брисаном вредносном и инструментаријском простору и, сасвим извесно, на суморној васпитној ледини, незаштићени и разоружани, без основних методолошких и васпитних оруђа која су им предачки и искуствено остављена на располагање, потпуно, при томе, неопскрбљени одговарајућим новим или алтернативним вештинама и нужном, преко потребном системском подршком.

Са друге стране, оснажено корпусом развојних слобода и права и заштићено друштвеним мораторијумом у погледу одговорности за своје поступке, невино и природно експанзивно, дете је, „ничим изазвано“, преузело неконтролисану иницијативу у више аспеката властитог (само)одгоја.

1. Најпре, као биће којем је у духу филозофије слободног и неспутаног развоја допуштено да се понаша увредљиво, бунтовно, пркосно и абразивно у мери која угрожава психофизички интегритет родитеља, наставника, осталих учесника у сложеном процесу образовања и васпитања, односно, у мери која угрожава психофизички интегритет сопственог вршњачког окружења, без страха да би због манифестованог понашања могло бити благовремено и целисходно санкционисано на одговарајући начин (не физичком казном, или, барем, не, искључиво физичком казном).
2. А потом, у погледу стварања, одржавања и продубљивања анксиозности и правног неспокојства, подстицања несигурности и губитка самопоуздања, односно, у погледу угрожавања општих, стручних и људских компетенција свих оних на које је непосредно упућено и који имају објективну одговорност за спровођење оптималног васпитног процеса, дакле, родитеља, просветног особља и одговарајућих социјалних служби.

Отуд не треба да чуди пад радног елана и ентузијазма унутар просветног система, не сме да збуњује тренд самозаштитничког отуђења просветног особља унутар сопствених институција до потпуног жмурења на збивања у суседној учионици и препуштеност на војевање личних битака без потребне подршке остатка колектива, не треба да збуњује конфузија васпитне орјентације и слом родитељства унутар породице, не сме да изненађује све уочљивији депресивни тон и општа пасивизација свих агенаса социјализације и васпитања деце и омладине.

И зато још, не треба да изазива саблазан потпуна разградња свих вредносних инхибиција и експлозија асоцијалног и антисоцијалног понашања које није могуће контролисати методама које се нуде. Јер њихов циљ и није опоравак детета и његова добробит, већ подстицање отуђења од свега што може држати на окупу нормалан систем вредности. А на крају, отуђења, и од самог система вредности као таквог.