О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

На слици: Дете; Фотографија: www.mojpedijatar.co.rs

На слици: Дете; Фотографија: www.mojpedijatar.co.rs

 

…ИНСПИРИСАНО…

Уместо увода: Писати о деци, њиховом развоју и васпитању, надахњујуће је исто онолико, колико је деликатно и ризично. Читаоци су склони да написане речи испитују и мере са филигранском критичком нијансираношћу, а судове да доносе као тешке пресуде. Зато имам потребу и обавезу да пре самог текста нагласим једну чињеницу: Родитељ сам и запослен у установи која се непосредно бави психосоцијалним проблемима деце и омладине. Познати су ми сви изазови и искушења у раду са младима, посебно они њихови аспекти који су проистекли из некритичког преузимања трендова и модела западноцентричне васпитно-корективне парадигме. Мотивисан управо околношћу неселективног, помодног увођења туђих доктрина као неупитних и неприкосновених у осетљиву област васпитања, образовања и права деце, позивам читаоце да садржај текста који следи, разумеју једино и искључиво као израз љубави и бриге, упркос, у тексту присутним, критичким тоновима на рачун деце. Ти тонови, наиме, нису изворно упућени њиховој природности и спонтанитету, још мање импликацијама таквог понашања, већ су нуспродукт обраћања дефектном систему који толерише и поткрепљује вредносне девијације, односно немоћном друштву које нема снаге да се супротстави општем таласу прихватања иностандарда. Овај текст, дакле, није осуда деце (сачувај боже), већ аларм одраслима. Другим речима, молим читаоце да садржај написаног разумеју као апел за заштиту малишана од наметнутих образаца васпитања, од којих нико нема користи, а свако трпи штету, почев од родитеља, наставника и друштва, до саме деце.   

 

Образовни систем, то дивно, племенито подручје индивидуалног напретка и националног прогреса, једнако као и терен породице, постаје последњих година, све незаустављивије, полигон за опасни, активни, друштвени експеримент са свим могућим бизарностима  и настраностима савремене епохе.

Сродне и сарадничке научне дисциплине, психологија, педагогија и социјална политика, опчињене модерним детецентричним дискурсом и омеђене ригидном и обавезујућом правном регулативом, па још и импулсивно жељне сурогатне славе, специфичног научног идентитета и властитог места у постојећој расподели „доприноса“, са једне стране, и добрано опортунистички позициониране, извесним економским добробитима поткрепљене, са друге стране, при томе, још, здушно инспирисане и подржане гласовима који потичу из дела невладиног сектора, невољно, више ћутећи, али на жалост, и делајући по узусима космоцентричног поимања детета  – предводе последњих година суморни, злослутни, нихилистички, квазиваспитни поход према унижавању свега вредног у општеодгојној традицији националне културе, према здравом разуму пре свега, налазећи за то упориште и оправдање у филозофији индивидуалности и „најбољег интереса детета“.

Стављање детета у средиште васпитно-образовног процеса узвишено је и неупитно становиште. Ова позиција детета је аксиом и догма свих претпоставки у раду са децом и таквом мора остати заувек, без обзира на дух времена или васпитно-образовне трендове.

Овај положај, међутим, не сме бити компромитован ослобађањем инхибиторних механизама побуђеног детета кроз ирационално и опсесивно пренаглашавање његових персоналних права и слобода и ригорозну процедуралну обавезу поштовања дететовог психофизичког и социјалног интегритета, а све у корист минимизирања и релативизовања његовог неконтролабилног и деструктивног потенција, и све на штету оних који су надлежни и одговорни да обаве његову целисходну социјализацију, на штету породице, школе и заједнице у целини.

Померањем граница од детета ка друштву, проширењем радијуса дететове природне егоцентричности дубоко у поље породице и школе , тј. друштва у целини, без претходне „реконфигурације“ терена, којима би ове институције друштва сачувале равноправан положај и нужну одговарајућу надмоћ – интеракциона равнотежа је драматично нарушена. Родитељ и учитељ, наиме, два најзначајнија фактора дететовог одрастања, остављени су на брисаном вредносном простору и васпитној ледини, незаштићени и разоружани основних методолошких и васпитних оруђа које су им предачки остављене на располагање, потпуно, при томе, неопскрбљени одговарајућим новим или алтернативним вештинама и потребном системском подршком.

Са друге стране, невино иекспанзивно, оснажено корпусом развојних слобода и права и заштићено друштвеним мораторијумом у погледу одговорности за своје поступке, дете је преузело незаслужену иницијативу у више аспеката властитог (само)одгоја. Најпре, као биће којем је у духу филозофије слободног и неспутаног развоја допуштено да се понаша увредљиво, бунтовно, пркосно и абразивно у мери која угрожава психофизички интегритет родитеља, наставника и осталих учесника у сложеном процесу сазревања и васпитања, без страха да би због манифестованог понашања могло бити санкционисано на одговарајући начин (не физичком казном, или, барем, не, искључиво физичком казном). А потом, у погледу стварања анксиозности и правног неспокојства, подстицања несигурности и губитка самопоуздања, односно, у погледу угрожавања општих, стручних  и људских компетенција свих оних на које је непосредно упућено и који имају објективну одговорност за спровођење оптималног васпитног процеса, дакле, родитеља, просветног особља и одговарајућих социјалних служби.

Отуд не треба да чуди пад радног елана и ентузијазма унутар просветног система, не треба да збуњује конфузија васпитне орјентације и слом родитељства унутар породице, не сме да изненађује све уочљивији депресивни тон и општа пасивизација свих агенаса социјализације и васпитања деце и омладине.

И зато још, не треба да изазива саблазан потпуна разградња свих вредносних инхибиција и експлозија асоцијалног и антисоцијалног понашања које није могуће контролисати методама које се нуде. Јер њихов циљ и није опоравак детета и његова добробит, већ подстицање отуђења од свега што може држати на окупу нормалан систем вредности. А на крају, отуђења, и од самог система вредности као таквог.

 

Advertisements

34 thoughts on “О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

    • Сасвим тако, поштовани Комшија. До ономад (15-20 година) клатно је било сасвим на страни просветних радника и система, сада је ситуација дијаметрално супротна. Нисам сигуран да је некада било потпуно исправно иако сам и васпитни и образовни продукт те епохе, било је претеривања ( још памтим шамар наставнице српског језика, откинути ланчић са врата од стране наставника физичког васпитања…), али… АЛИ, ово данас је озбиљније изопачење , посебно стога што је направљена потпуна инверзија улога и безмало младеж „васпитава“ старије. Да не причамо о страху са којим просветни радници одлазе на посао, или збуњености којом родитељи комуницирају са децом…
      Хвала на прецизном коментару, одлична је допуна тексту.
      Срдачан поздрав!

      Свиђа ми се

  1. Много озбиљна тема. Мислим да нећу погрешити ако кажем „Од животне важности“!
    И много тежак текст, иако и сама сам у сличним мислима. Не могу да не обраћам пажњу на све што се у образовном систему дешава, јер сам део тог система и као родитељ и као „учитељ“, додуше још неки месец на „одмору“ 😉
    Хвала!

    Liked by 1 person

  2. Системска подршка, да…Нисам од склоних да кривца увек траже у другоме, па опет често осетим жељу да оградим оно старо и зароним у њега. Карте на сто! Све је унапред смишљено, системски. Иностандарди су најпре ударили на нас и разбили нас неснађене (систем их је некритички и, ако смем да приметим, издајнички, из неког себи, а и нама знаног интереса, пустио да уђу), ухватили смо се у коштац са радним временом које разара породицу, са страхом од губитка посла, са губитком посла, са беспарицом, са болестима…кроз тако изрешетане неки други иностандарди лако су дошли до најсветијег, до наше деце. И шта сад (ветрењаче)? Тешко питање, Станимире. Трезвене главе требају (које напишу текстове какај је изнад)и чиста срца. И гласови какви су у коментарима испод текста…
    П.С. Дипломирани правник сам без посла, имам девојчицу од непуних шеснаест година (јасно Вам је), и причам, причам, причам….

    Свиђа ми се

    • На жалост, немам утешну реч, нити видим оптимистични акциони план. Уопште узевши, мислим да уравнотежавање прилика у овој области није могуће без генералне вредносне рекомпозиције у смеру рехабилитовања традиционалних (не конзервативних, ретроградних, декадентних, већ оних које је време проверило као богоугодне, човекољубиве и оправдане).
      Срдачан поздрав!

      Liked by 1 person

  3. И сјајан и важан текст, Стане. Посебно ми се допада тачност, тужна истинитост описа улоге родитеља и учитеља. Можда је беспомоћност права реч за ту улогу. Но, није ни толико битно „дијагностиковати“ту улогу, колико је битно, по мом скромном мишљењу, запитати се зашто се „детецентризам“ спонтано прихвата? Зашто психологија и педагогија „окрећу главу“, или још горе, партиципирају у овом надасве кобном експерименту? Мислим да је материјално сиромаштво једног друштва увод у духовно сиромаштво, а духовно осиромашење увод у нестајање тог друштва.
    Ових дана се отварају некаква поглавља, и то се представља као врхунски домет, идеал и још гаранција некакве будућности, приоритет свих приоритета. Од таквих „приоритета“, они прави, животни, далековредносни приоритети, попут овог који твој текст покреће, неће добити ни место ни време ни пажњу, која им по природи и логици самоодржања једног друштва, припада.
    Све се, системски, оставља на вољу и избор обичног човека, појединца. Претходно му се убије воља, а избор сузи, тако да постаје велико питање шта је нормално, шта је добро, здраво, природно. Уз све то, време се убрзава, тако да за питања и расуђивања често времена ни нема…
    поз

    Liked by 1 person

    • Милане,
      На жалост, нормализација патологије, свега девијантног и дефектног, узима маха.
      Како написах већ, није ни реално ни рационално очекивати бољитак на овом пољу без претходног редефинисања система вредности уопште. Овај аспект наше стварности није изолован од општег посрнућа, пре свега вредносног, и не може бити ни рехабилитован без општег вредносног исцељења.
      О поглављима ме ништа не питај, ми нисмо отворили НУЛТО ПОГЛАВЉЕ, а већ хитамо у незнамкоје. Да барем можемо знати зашто?
      Срдачан поздрав!

      Свиђа ми се

  4. Јер њихов циљ и није опоравак детета и његова добробит, већ подстицање отуђења од свега што може држати на окупу нормалан систем вредности. А на крају, отуђења, и од самог система вредности као таквог.

    Eto, sve je jasno. Otudjenje je cilj i odvija se na svim nivoima. Reči „najbolji interes deteta“ me užasavaju zato što su kulisa za neverovatnu farsu današnjeg destruktivnog društva. Nema zdravog detinjstva i zdrave dece ako smo otudjeni i otudjena jedinka ne može gajiti socijalizovano dete. Paklen plan i vrlo uspešan. I tu i tamo neki vapaj koji odlazi u noć 😦

    Liked by 1 person

  5. Ovaj Vaš tekst je izrekao svaku moju i onu najskriveniju misao, na način na koji ja to ne bih ni umela formulisati. Odlično!
    Već sam komentarisala, pa ću Vas za moju prvu posetu ovom blogu samo srdačno pozdraviti. 🙂
    PS
    I hvala Vam za ovaj osvešćujući tekst; najgora su ćutanja, ona upravo otvaraju prostor i spontano utemeljuju tu dominantno devijantnu svest.

    Liked by 1 person

  6. Хвала, боље Вас нашла!
    Дострујах још мало … изгледа да ме ова тема „мучи“ више него што сам мислила …

    Чинимо шта можемо … док се проблем не појави у нашој кући. Онда схватимо да ништа не можемо, јер је тинејџер схватио да има подршку психолога и професора да форматира родитеље према себи.
    Кад сам рекла психологу да се о правима (која иначе не мањкају) може разговарати тек када детету објасни да се у школу мора ићи сваки дан и не каснити, учити редовно и извршавати обавезе на време…а не факултативно … он ми је рекао да психолози нису ту да испуњавају родитељске жеље, већ да родитељи морају пазити да не узнемиравају децу критиком (?) јер то лоше утиче на њихову психу … бла бла бла…па препоручују родитељима да децу пусте да терају по своме а они да се лече код психијатра!? Е сад, како детету објаснити да му је школа обавеза у којој треба бити редован и савестан, а да се оно не узнемири? Аха, сама обавеза је узнемиравајућа појава!!!

    Не знам да ли Бог зна, али знам да Ђаво добро зна шта ради.
    Поздрав!

    Liked by 1 person

    • Поштована Анета,
      представили сте проблем из перспективе вредносне орјентације која је предмет изнетих примедби у тексту који коментаришете. Управо онако како би пожелео свако ко пледира за вредносну парадигму коју критикујете. А, видите, то јесте један од латентних циљева вредносног мејнстрима, увући полемику у лавиринт из којег нема излаза.
      Неколико речи о томе написам сам овде: https://pletenijesloves.wordpress.com/2015/08/25/%D0%BE-%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%87%D0%B5%D1%9A%D1%83-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%B0%D0%BC%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0/
      Елем, решења нема док се не преокрене читав поглед на стање ствари и на проблем. Његово парцијално,изоловано третирање само доприноси продубљивању кризе и ствара осећај немоћи и фрустрације.
      Срдачан поздрав!
      ПС. Наравно да је могуће и симптоматско „лечење“ тинејџера о којем говорите у кометару. Али је потребно много више напора, стрпљења и вере.

      Свиђа ми се

  7. O ovoj temi se može pisati naširoko i nadugačko, ali kao što rekoste, sve je uzalud ukoliko ne dođe do redefinisanja vrednosnog sistema. Ipak, što se više ljudi time bavi, to znači da smo sve više svesni problema u našem okruženju, a samim tim i da postoji sve veća mogućnost da se probudi svest i nešto pozitivno reši. Srdačan pozdrav.
    https://enigmali.wordpress.com/2015/12/25/sta-ucitelji-zameraju-roditeljima-ucenika/

    Liked by 1 person

    • Хвала на посети!
      Елем, чињеница да још по неко постави питање на овај начин, не гарантује да ће свест бити пробуђена. Свест је плод колективног амбијента, а њега креира актуелни вредносни амбијент, а њега, пак генерише и одржава орвелијанска парадигма.
      Срдачан поздрав и Вама!

      Liked by 1 person

  8. U svkaoj oblasti u kojoj samo prepisujemo od drugih bez ikakve analize posledice će biti iste. Tako je i u obrazovanju.

    dete u centru nije uvek loša pozicija i siugrno posotje slučajevi kada je bolje tako se postaviti.
    A da li smo prethodno spremili i opremili dete da bude u toj poziciji?

    Generalno teško je procenjivati ako ne znate šta Vam je cilj (obrazovanja).

    Свиђа ми се

  9. Поздрављам вас Ђорђе!
    Дете у центру у мери у којој је то оправдано са становишта психосоцијалног развоја, дакле не прего границе која подстиче пренаглашену егоцентричност и последице које из тога проистичу. Наиме, социјализација детета подразумева и одговарајућуи степен фрустрација и осујећења која развијају осећај реалности.
    Са друге стране, акценат у овом тексту је требало да буде на вредносним инхибицијама које су разводњене у тој мери да је постало веома тешко не само васпитавати, већ и контролисати понашање деце у интеракцији са другом децом и одраслима,првенствено родитељима и просветним радницима. Ако томе још додамо ПРЕПИСИВАЧКУ парадигму, сасвим бесмислену по себи, онда, нека нам је Бог упомоћ.
    Хвала на посети.
    Срдачан поздрав!

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s