О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

На слици: Дете; Фотографија: www.mojpedijatar.co.rs

На слици: Дете; Фотографија: www.mojpedijatar.co.rs

14. децембар 2015.

Уместо увода: Писати о деци, њиховом развоју и васпитању, надахњујуће је исто онолико, колико је деликатно и ризично. Читаоци су склони да написане речи испитују и мере са филигранском критичком нијансираношћу, а судове да доносе као тешке пресуде. Зато имам потребу и обавезу да пре самог текста нагласим једну чињеницу: Родитељ сам и запослен у установи која се непосредно бави психосоцијалним проблемима деце и омладине. Познати су ми (вероватно) сви, (или скоро сви) изазови и искушења у раду са младима, посебно они њихови терцијарни аспекти који су проистекли из некритичког преузимања трендова и модела западноцентричне васпитно-корективне парадигме. Мотивисан управо околношћу неселективног, помодног увођења туђих доктрина као неупитних и неприкосновених у осетљиву област васпитања, образовања и права деце, позивам читаоце да садржај текста који следи, разумеју једино и искључиво као израз љубави, бриге и солидног професионалног искуства, упркос, у тексту присутним, критичким тоновима на рачун саме деце и омладине. Ти тонови, наиме, нису изворно упућени њиховој природности и спонтанитету, још мање импликацијама таквог понашања, већ су нуспродукт обраћања дефектном, дезинтегрисаном психо-социјалном систему, агресивном културолошком нихилизму и погубном вредносном амбијенту уопште, који индолентно и безмало саучеснички толеришу и поткрепљују магистрална вредносна изопачења и бруталне вредносне девијације, односно, ти тонови су ехо јаловог обраћања незаинтересованом и немоћном друштву које нема ни воље, ни снаге, ни смелости да се супротстави општем таласу прихватања иностандарда и инопарадигми. Овај текст, дакле, није осуда деце (сачувај боже), већ аларм који звони над неузнемиреном савешћу одраслих. Другим речима, молим читаоце да садржај написаног разумеју као апел за заштиту малишана од већ наметнутих и још увек наметаних образаца васпитања, од којих наш обарзовни систем нити постаје модернији, нити племенитији, нити успешнији, и од којих нико  дословно нема користи, а свако трпи дугорочну и у многим аспектима ненадокнадиву, и непопвратну штету, почев од родитеља, наставника и друштва, до саме деце.   

 

Образовни систем, то дивно, племенито подручје индивидуалног напретка и националног прогреса, једнако као и терен породице, постаје последњих петнаестак година, све незаустављивије и све иреверзибилније, полигон за опасни, активни, друштвени експеримент са свим могућим бизарностима  и настраностима савремене епохе.

Образовању сродне и сарадничке научне дисциплине, психологија, педагогија и социјална политика, фасциниране евроатланском фразеолошком пиједесталацијом детета, хипнотички опчињене модерним детецентричним дискурсом и омеђене ригидном, неаутохтоном и обавезујућом правном регулативом, па још и импулсивно жељне сурогатне славе, специфичног научног идентитета и властитог места у постојећој расподели „доприноса“, са једне стране, и још добрано опортунистички позициониране, извесним економским добробитима поткрепљене, са друге стране, при томе, још, здушно инспирисане и подржане гласовима који потичу из дела невладиног сектора, невољно, више ћутећи, али на жалост, и делајући по узусима космоцентричног поимања детета – предводе последњих година суморни, злослутни, нихилистички, квазиваспитни поход према унижавању свега вредног у општеодгојној традицији националне културе, према здравом разуму пре свега, налазећи за то упориште и оправдање у демагошким флоскулама филозофије индивидуалности и клопкама деликатне и интактне синтагме „најбољи интерес детета“.

Да се разумемо, стављање детета у средиште васпитно-образовног процеса узвишено је и  зацело, апсолутно неупитно становиште. Ова позиција детета је аксиом и догма свих претпоставки у раду са децом и таквом мора остати заувек, без обзира на дух времена или васпитно-образовне трендове.

Овај оправдани и привилеговани положај, међутим, не сме бити нити компромитован нити пондерисан безусловним отварањем формално-правних двери којима се толерише, игнорише и супримира ослобађање инхибиторних механизама побуђеног детета кроз ирационално и опсесивно пренаглашавање његових персоналних права и слобода и ригорозну процедуралну обавезу поштовања дететовог психофизичког и социјалног интегритета, а све у прилог уважавању његовог дигнитета и поштовања његове личности, али доста често, нерационално и забрињавајуће често, у корист минимизирања и релативизовања његовог неконтролабилног и деструктивног потенција, и све на штету оних који су надлежни и одговорни да обаве његову целисходну социјализацију, на штету породице, школе и заједнице у целини. На жалост, пречесто и на штету жртава неприлагођеног понашања, пре свега.

Неодговорним, неодмереним, неиспитаним, и на несрећу, доминантно  „преписивачким удвориштвом“ мотивисаним померањем граница од детета ка друштву, проширењем радијуса дететове природне егоцентричности дубоко у поље породице и школе, тј. друштва у целини, и на уштрб надлежности ових система, без претходне „реконфигурације“ терена, којима би ове институције друштва сачувале равноправан положај и нужну одговарајућу надмоћ – интеракциона равнотежа је драматично нарушена. Родитељ и учитељ, наиме, два најзначајнија фактора дететовог одрастања, бивају овим путем и на овај начин, остављени на брисаном вредносном  и инструментаријском простору и, сасвим извесно, на суморној васпитној ледини, незаштићени и разоружани, без основних методолошких и васпитних оруђа која су им предачки и искуствено остављена на располагање, потпуно, при томе, неопскрбљени одговарајућим новим или алтернативним вештинама и нужном, преко потребном системском подршком.

Са друге стране, оснажено корпусом развојних слобода и права и заштићено друштвеним мораторијумом у погледу одговорности за своје поступке, невино и прордно експанзивно, дете је, „ничим изазвано“, преузело неконтролисану иницијативу у више аспеката властитог (само)одгоја.

  1. Најпре, као биће којем је у духу филозофије слободног и неспутаног развоја допуштено да се понаша увредљиво, бунтовно, пркосно и абразивно у мери која угрожава психофизички интегритет родитеља, наставника, осталих учесника у сложеном процесу образовања и васпитања, односно, у мери која угрожава психофизички интегритет сопственог вршњачког окружења, без страха да би због манифестованог понашања могло бити благовремено и целисходно санкционисано на одговарајући начин (не физичком казном, или, барем, не, искључиво физичком казном).
  2. А потом, у погледу стварања, одржавања и продубљивања анксиозности и правног неспокојства, подстицања несигурности и губитка самопоуздања, односно, у погледу угрожавања општих, стручних и људских компетенција свих оних на које је непосредно упућено и који имају објективну одговорност за спровођење оптималног васпитног процеса, дакле, родитеља, просветног особља и одговарајућих социјалних служби.

Отуд не треба да чуди пад радног елана и ентузијазма унутар просветног система, не сме да збуњује тренд самозаштитничког отуђења просветног особља унутар сопствених институција до потпуног жмурења на збивања у суседној учионици и препуштеност на војевање личних битака без потребне подршке остатка колектива, не треба да збуњује конфузија васпитне орјентације и слом родитељства унутар породице, не сме да изненађује све уочљивији депресивни тон и општа пасивизација свих агенаса социјализације и васпитања деце и омладине.

И зато још, не треба да изазива саблазан потпуна разградња свих вредносних инхибиција и експлозија асоцијалног и антисоцијалног понашања које није могуће контролисати методама које се нуде. Јер њихов циљ и није опоравак детета и његова добробит, већ подстицање отуђења од свега што може држати на окупу нормалан систем вредности. А на крају, отуђења, и од самог система вредности као таквог.

 

Advertisements

43 thoughts on “О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

    • Сасвим тако, поштовани Комшија. До ономад (15-20 година) клатно је било сасвим на страни просветних радника и система, сада је ситуација дијаметрално супротна. Нисам сигуран да је некада било потпуно исправно иако сам и васпитни и образовни продукт те епохе, било је претеривања ( још памтим шамар наставнице српског језика, откинути ланчић са врата од стране наставника физичког васпитања…), али… АЛИ, ово данас је озбиљније изопачење , посебно стога што је направљена потпуна инверзија улога и безмало младеж „васпитава“ старије. Да не причамо о страху са којим просветни радници одлазе на посао, или збуњености којом родитељи комуницирају са децом…
      Хвала на прецизном коментару, одлична је допуна тексту.
      Срдачан поздрав!

      Свиђа ми се

  1. Много озбиљна тема. Мислим да нећу погрешити ако кажем „Од животне важности“!
    И много тежак текст, иако и сама сам у сличним мислима. Не могу да не обраћам пажњу на све што се у образовном систему дешава, јер сам део тог система и као родитељ и као „учитељ“, додуше још неки месец на „одмору“ 😉
    Хвала!

    Liked by 1 person

  2. Системска подршка, да…Нисам од склоних да кривца увек траже у другоме, па опет често осетим жељу да оградим оно старо и зароним у њега. Карте на сто! Све је унапред смишљено, системски. Иностандарди су најпре ударили на нас и разбили нас неснађене (систем их је некритички и, ако смем да приметим, издајнички, из неког себи, а и нама знаног интереса, пустио да уђу), ухватили смо се у коштац са радним временом које разара породицу, са страхом од губитка посла, са губитком посла, са беспарицом, са болестима…кроз тако изрешетане неки други иностандарди лако су дошли до најсветијег, до наше деце. И шта сад (ветрењаче)? Тешко питање, Станимире. Трезвене главе требају (које напишу текстове какај је изнад)и чиста срца. И гласови какви су у коментарима испод текста…
    П.С. Дипломирани правник сам без посла, имам девојчицу од непуних шеснаест година (јасно Вам је), и причам, причам, причам….

    Liked by 1 person

    • На жалост, немам утешну реч, нити видим оптимистични акциони план. Уопште узевши, мислим да уравнотежавање прилика у овој области није могуће без генералне вредносне рекомпозиције у смеру рехабилитовања традиционалних (не конзервативних, ретроградних, декадентних, већ оних које је време проверило као богоугодне, човекољубиве и оправдане).
      Срдачан поздрав!

      Liked by 2 people

  3. И сјајан и важан текст, Стане. Посебно ми се допада тачност, тужна истинитост описа улоге родитеља и учитеља. Можда је беспомоћност права реч за ту улогу. Но, није ни толико битно „дијагностиковати“ту улогу, колико је битно, по мом скромном мишљењу, запитати се зашто се „детецентризам“ спонтано прихвата? Зашто психологија и педагогија „окрећу главу“, или још горе, партиципирају у овом надасве кобном експерименту? Мислим да је материјално сиромаштво једног друштва увод у духовно сиромаштво, а духовно осиромашење увод у нестајање тог друштва.
    Ових дана се отварају некаква поглавља, и то се представља као врхунски домет, идеал и још гаранција некакве будућности, приоритет свих приоритета. Од таквих „приоритета“, они прави, животни, далековредносни приоритети, попут овог који твој текст покреће, неће добити ни место ни време ни пажњу, која им по природи и логици самоодржања једног друштва, припада.
    Све се, системски, оставља на вољу и избор обичног човека, појединца. Претходно му се убије воља, а избор сузи, тако да постаје велико питање шта је нормално, шта је добро, здраво, природно. Уз све то, време се убрзава, тако да за питања и расуђивања често времена ни нема…
    поз

    Liked by 2 people

    • Милане,
      На жалост, нормализација патологије, свега девијантног и дефектног, узима маха.
      Како написах већ, није ни реално ни рационално очекивати бољитак на овом пољу без претходног редефинисања система вредности уопште. Овај аспект наше стварности није изолован од општег посрнућа, пре свега вредносног, и не може бити ни рехабилитован без општег вредносног исцељења.
      О поглављима ме ништа не питај, ми нисмо отворили НУЛТО ПОГЛАВЉЕ, а већ хитамо у незнамкоје. Да барем можемо знати зашто?
      Срдачан поздрав!

      Liked by 1 person

  4. Јер њихов циљ и није опоравак детета и његова добробит, већ подстицање отуђења од свега што може држати на окупу нормалан систем вредности. А на крају, отуђења, и од самог система вредности као таквог.

    Eto, sve je jasno. Otudjenje je cilj i odvija se na svim nivoima. Reči „najbolji interes deteta“ me užasavaju zato što su kulisa za neverovatnu farsu današnjeg destruktivnog društva. Nema zdravog detinjstva i zdrave dece ako smo otudjeni i otudjena jedinka ne može gajiti socijalizovano dete. Paklen plan i vrlo uspešan. I tu i tamo neki vapaj koji odlazi u noć 😦

    Liked by 2 people

  5. Ovaj Vaš tekst je izrekao svaku moju i onu najskriveniju misao, na način na koji ja to ne bih ni umela formulisati. Odlično!
    Već sam komentarisala, pa ću Vas za moju prvu posetu ovom blogu samo srdačno pozdraviti. 🙂
    PS
    I hvala Vam za ovaj osvešćujući tekst; najgora su ćutanja, ona upravo otvaraju prostor i spontano utemeljuju tu dominantno devijantnu svest.

    Liked by 1 person

  6. Хвала, боље Вас нашла!
    Дострујах још мало … изгледа да ме ова тема „мучи“ више него што сам мислила …

    Чинимо шта можемо … док се проблем не појави у нашој кући. Онда схватимо да ништа не можемо, јер је тинејџер схватио да има подршку психолога и професора да форматира родитеље према себи.
    Кад сам рекла психологу да се о правима (која иначе не мањкају) може разговарати тек када детету објасни да се у школу мора ићи сваки дан и не каснити, учити редовно и извршавати обавезе на време…а не факултативно … он ми је рекао да психолози нису ту да испуњавају родитељске жеље, већ да родитељи морају пазити да не узнемиравају децу критиком (?) јер то лоше утиче на њихову психу … бла бла бла…па препоручују родитељима да децу пусте да терају по своме а они да се лече код психијатра!? Е сад, како детету објаснити да му је школа обавеза у којој треба бити редован и савестан, а да се оно не узнемири? Аха, сама обавеза је узнемиравајућа појава!!!

    Не знам да ли Бог зна, али знам да Ђаво добро зна шта ради.
    Поздрав!

    Liked by 1 person

  7. O ovoj temi se može pisati naširoko i nadugačko, ali kao što rekoste, sve je uzalud ukoliko ne dođe do redefinisanja vrednosnog sistema. Ipak, što se više ljudi time bavi, to znači da smo sve više svesni problema u našem okruženju, a samim tim i da postoji sve veća mogućnost da se probudi svest i nešto pozitivno reši. Srdačan pozdrav.
    https://enigmali.wordpress.com/2015/12/25/sta-ucitelji-zameraju-roditeljima-ucenika/

    Liked by 1 person

    • Хвала на посети!
      Елем, чињеница да још по неко постави питање на овај начин, не гарантује да ће свест бити пробуђена. Свест је плод колективног амбијента, а њега креира актуелни вредносни амбијент, а њега, пак генерише и одржава орвелијанска парадигма.
      Срдачан поздрав и Вама!

      Liked by 1 person

  8. U svkaoj oblasti u kojoj samo prepisujemo od drugih bez ikakve analize posledice će biti iste. Tako je i u obrazovanju.

    dete u centru nije uvek loša pozicija i siugrno posotje slučajevi kada je bolje tako se postaviti.
    A da li smo prethodno spremili i opremili dete da bude u toj poziciji?

    Generalno teško je procenjivati ako ne znate šta Vam je cilj (obrazovanja).

    Свиђа ми се

  9. Поздрављам вас Ђорђе!
    Дете у центру у мери у којој је то оправдано са становишта психосоцијалног развоја, дакле не прего границе која подстиче пренаглашену егоцентричност и последице које из тога проистичу. Наиме, социјализација детета подразумева и одговарајућуи степен фрустрација и осујећења која развијају осећај реалности.
    Са друге стране, акценат у овом тексту је требало да буде на вредносним инхибицијама које су разводњене у тој мери да је постало веома тешко не само васпитавати, већ и контролисати понашање деце у интеракцији са другом децом и одраслима,првенствено родитељима и просветним радницима. Ако томе још додамо ПРЕПИСИВАЧКУ парадигму, сасвим бесмислену по себи, онда, нека нам је Бог упомоћ.
    Хвала на посети.
    Срдачан поздрав!

    Liked by 1 person

  10. Одличан текст и одлични коментари! Надам се да мој коментар неће бити пренапоран.

    Ја сам био одликаш у школи, али сећам се шамара које сам добијао од рецимо наставнице историје, зато што сам шапутао друговима одговоре. Па неких других видова кажњавања у гиманзији. Уз ризик да ме прогласе за тоталног екстрема (што се често дешава, иако сам ја човек средине), ја бих самом себи још горе казне увео. Не пријају шамари, ни чврге наставника физичког, све то тада мало боли али ради посао, код већине људи ради, то је васпитна мера, не дешава се сваки дан, али на неки начин те научи памети. Е сад, знам и за случајеве када су људи претерали са тим. Мом рођеном брату учитељица је прутом нанела тешку телесну повреду на нози, никада нећу заборавити тај призор. Отац је познавао директора, који га је замолио да брата не води код доктора (школу би, према његовим речима, затворили, а њега послали у затвор ако би се сазнало шта се десило)

    Када је стара гарда наставника у тој школи отишла у пензију, дошли млађи, наизглед паметнији, па уз ове преписивачке законске мере то је довело до таквог расула да су поједини ученици почели да уринирају по учионицама. Ове године у први разред те школе (Никола Тесла у Прибојској бањи) уписано је 3 ученика. Још мало неће имати ко кога да учи, а ни туче. Тужно али истинито!

    Још две ствари!

    Замолио бих вас, Станимире да прочитате и прокоментаришете мој текст „Белешке о Марти Нусбаум и оцени из владања“.

    И друго је једна „замерка“ на овај одлични текст. Стил писања и поетичност као да умањују критичку оштрицу текста. Ја се махом занимам политичким и логичким темама, па сам некако навикао на оштрину и, хајде да то тако кажем, неутралност. Овако питак и леп текст ме скроз занео, на крају сам заборавио шта је писац хтео да каже:)

    Поздрав, пишите нам још оваквих текстова.

    Liked by 1 person

    • Поштовани Петре,
      коментари које потписује пристојна и мислећа особа (не мора нужно бити академски остварена), попут Твоје маленкости (предлажем да комуницирамо на Ти) не само да нису напорни, већ су добродошли.
      Ценим, рекао бих, више од свега, Твоју аутономност и сувереност позиција и ставова и зато се увек радујем Твојим посетама.
      Иначе, овај текст је стар тачно ДВЕ године и написан је у време када је проблем већ био јако крупан и претећи, не мислим, мање него данас, јер сам уверен да је одавно постао довољно озбиљан и опасан. Његове последице су многобројне, а једна од њих јесте и вршњачко насиље, стање ствари које данас постаје свеприсутније, не само зато што је захваљујући интернету доступно, или зато што је последњих месеци у фокусу пажње, већ зато што заиста јесте учесталије (и бруталније).
      Твој текст ћу прочитати, колико одмах, а сопствену „поетичност“ изгледа да нисам у стању да искореним. Признајем, нисам сигуран ни да сам то покушао. И признајем још, скоро да сам уверен да то не желим. То је моје мало сковиште и мој мали „кауч“.
      Срдачно Те поздрављам и желим свако добро.
      С.Т.

      Свиђа ми се

      • Ххахахахахах, ово градацијско признање на крају Ти је убитачно. Ма какви, пусти мене и мој коментар, не дај кауч и скровиште ни за шта на свету. Хвала ти за оба коментара. Нисам научник да бих претендовао да набројим све проблеме, али сам сведок, једино што имам је моје скромно искуство (животно и читалачко) и то могу да дам. Не кажем да сам увек у праву, али нека свако каже своје мишљење о свакој релевантној појави у његовом окружењу и ето ти демократије. Ја тако учим и исправљам своје заблуде. Моји примери су крајње лични, извини ако те „давим“ са тим, али за мене све ово има везе са образовањем и проблемима које си покренуо (ја сам се фокусирао на проблем кажњавања, ти опет на вршњачко насиље, али нема везе).

        Уопште се не слажем са Тобом (допада ми се ово велико Т) по питању да ће интелектуални каријеристи који нам „кроје капу“ сносити последице и да ће их стићи њихове брљотине. Нас и нашу децу хоће, њих и њихову неће.

        Ти знаш ко је Стипе Шувар, ја се иначе ужасавам од те комунистичке интелигенције, али он ми је некако прихватљив од те братије. Нашао сам један његов интервју у коме каже: Ја сам пошао из једног далматинског села и ишколовао се на основу своје способности о трошку друштва, то данас не може да уради 90% таквих који полазе из мог положаја. Исто су паметни, вредни, радни, али не могу да ураде то што сам ја. Е то је неправедан систем! Систем у коме се ништа не зна. Овде све функционише, али ништа не ваља. Ја до сутра могу да ти исписујем ове примере.

        Деда ми је био армирач са 49 дана школе, отац ми је метало-бушач са занатом. Тата је понављао у 6. разреду основне, иако је деда био у школском одбору. Замисли то, ту свест човека који нема школу, који је био крајње строг и ауторитаран, он није средио сину двојку, није га навикавао на то да ће сређивањем негде стићи . Не кажем да је то „апсолутно добро“, али ту свест данас немају универзитетски професори и судије (иначе, две категорије људи које сматрам стубовима једног друштва). Па то је „лудило мозга“, што каже један мој комшија, ти људи колико год знања да имају, многи од њих се не разликују од обичних шверцера и мафијаша, муљатора, то је један менталитет – Боже ме сачувај! И такви ће нешто да мењају. Па такви своју децу убацују на своје место, ко некад портири и бирократи. Ја не знам јесам ли ја пролупао, али пола младих глумаца су деца глумаца, новинара, попова, научника, музичара – исти модел, у овом расулу сви своју децу гурају у своју струку јер им ту могу наћи посла преко својих веза … и сад треба да очекујемо да ће се нешто променити. Ако су ови ти који мењају, а јесу, црно нам се пише. Ја не могу да верујем шта поједини људи причају, како размишљају, крајње сам несоцијализован када видим у шта се социјализација претворила … ја са таквима не могу да причам, полемишем, пијем кафу, то је софистицирана мафија. Две трећине београдских глумаца где год се појави цитира Шекспира, ученост и слично, а гостује ког Лее Киш, у разним Пинковим емисијама, дају интервјуе за Информер, и глуме неко лудило. Чекај бре, па коме ви „продајете“ Шекспира …

        Јој, претерах … нећу даље, нахвалио си ме мало па сам „отворио душу“:) Здрав ми био!

        Свиђа ми се

  11. Trebalo bi prvo vaspitati one koji vaspitavaju decu u sistemu, a prethodno ih obrazovati i dovesti na nivo kritičkog mišljenja, pa se onda eventualno nečemu nadati uz sav napor uvođenja promena.
    Plašim se da je to borba sa vetrenjačama, posebno kada se zna da živimo u sistemu gde vrhovnu vlast drži novac i sila proistekla iz njega …

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s