Поподневни разговори

…ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

     Два километра јужно од цркве Св. Павла, управо оне у чијим се подземним ходницима апостол скривао током својих мисионарских путовања постантичком Македонијом, стрмим, кривудавим и прашњавим друмом ка источној обали светогорског полуострва, пристизало се на плажу сасвим непримереног и, месту крај којег је смештена, рекло би се, провокативног имена (Wet Dreams). И тамо баш, под крхким, издуженим, поподневним сенкама тршчаних сунцобрана, троје људи водило је надахнут и надасве компликован разговор, један од оних посве сувишних на годишњем одмору, али, несумњиво, сасвим извесних у животу, у часу када он то самоуверено и неумољиво науми.

– Не пријатељи – устврди храбро др Димитријевић – ви можете мислити шта хоћете, али увреда може бити јако, сасвим неочекивано јако, корисна, и рекао бих, лековита!

– Хм – промрља др Гавриловић упитно вртећи главом.

– О, свакако – настави самоуверено др Димитријевић – лековита попут цепљења, у емоционалном смислу, разуме се, и штавише, у укупном душевном погледу. Зацело, њени се домети не могу препознати моментално, јер би се у том случају, сасвим оправдано, могло говорити о пуком бесу, непосредној јарости која нема дугорочну перспективу, али већ након извесног времена, када се ватра охлади, када згасне пламен прве непосредне реакције на грубу и понижавајућу реч и оно робустно уздрмавање самољубља, када се разбистри густи талог тескобе у који смо својим прљавим чином неочекивано, и можда сасвим незаслужено насукали саговорника –  дозволите, у том часу ће се на његовом лицу појавити инстикт, искра живота коју је занео у битку и са првим криком је донео на овај негостољубиви свет. Напросто, угледаћемо – биће. Сусрешћемо се са најдаљом човековом коначношћу иза које више неће моћи да устукне. Господо, то би могао бити величанствен сусрет, размислите о томе.

– Уз дужно поштовање, др Димитријевићу – искористи тренутак кратке станке др Гавриловић – али не увиђам доследност у вашој идеји. Има нечег драматично велеобртног у њеној необичности, но, не бих се усудио да тај заокрет оценим величанственим. А још мање племенитим.

– Дозволите др Гавриловићу – покушао је да објасни др Димитријевић отрљавајући  дланом сасушена зрна песка са својих стопала – дозволите, нанети увреду некоме из најнижих побуда и покварених страсти, из самог исходишта људског зла, случај је неделикатан и уврежен, но ипак, и такав, сасвим оправдан са становишта идеје коју образлажем, без обзира да ли то чини прост и неотесан човек или пак високообразована и писмена глава, конзервативац или либерал. Епилог би у сваком случају могао бити исти. Али ако се јетком, епизодном вређању приступи са предумишљајем, из такозваних узвишених, превасходно васпитних амбиција, тај исход би могао имати сасвим другачије значење и, може бити, више него једноставне, практичне последице. Завршни акт увређеног, његова непосредна реакција, каква сочна псовка, на пример, или зајапуреност лица, можда грижење усана или стезање песница, или пак рушилачки набој… шта је то? Сцена, театар, представа, завршни чин веома сложеног процеса заложеног изван самог часа у којем се догађа и похрањеног у далекој повести дотичног појединца. И, видите, тај чин може изгледати сасвим наивно или посве брутално, може чак и изостати, али наша је етичка дужност да не губимо из вида да иза њега, чак и када га манифестно нема, стоји историја. Прошлост појединца угодно конформираног савременој култури и њеним контролишућим вредностима, дакако избагателисаним и све изопаченијим, али још увек унеколико целисходним и нужним. Да, поштовани пријатељи, иза баналног феномена закулисно мотри кондензовано искуство каквог морално скврчалог, интелектуално површног,  духовно тромог и вољно инертног човечуљка. Готово, паразита. Али, каквог, драги моји? Огавно опортуног,  дрско комерцијализованог, утилитаристички наштелованог и перфектно програмираног за опстанак без много одрицања и на туђи рачун. Може ли се у том случају до краја знати са ким имамо посла и у какву клопку упадамо? Можемо ли рачунати на врелу конфронтацију или пак искрену узајамност односа док исучени вербални мачеви јетко не зазвече и почну да одјекују? Тешко, господо. Врло тешко. И, шта тада, за чим посегнути, какво оруђе користити да се ствари изведу на чистац? – др Димитријевић на трен направи драмску паузу у излагању и упитно погледа саговорнике. Очекујући какву реакцију њему се учини да у очима својих пријатеља препознаје одређену нелагоду, жудњу за једноставним разрешењем целокупне ситуације и повратак у обично, летње поподне на годишњем одмору, у лаки занос и опијеност пуком физичком естетиком, у хедонизам достојан леног сутона на заклоњеној светогорској плажи и због нечег осети мучнину. Уздахну дубоко и гласно и скрену поглед ка шанку бич бара.

– Кажете, паразита, др Димитријевићу – опрезно примети др  Гавриловић – Врло смело, врло смело поштовани колега. Не налазите у свом концепту места за људско биће достојно човека и тврдите да иза сваког људског поступка дежура једна лицемерна наказа која срачунато одмерава сваки свој потез. Безмало, дозвољавате да се између најбруталније и најплеменитије реакције на увреду стави знак једнакости, јер забога и један и други чин сведоче о изопачености поквареног ума који подмукло чучи у позадини и калкулишући добит из лажног понашања које је приказао, већ смишља следећу подвалу. Врло строго и смело, поштовани мој. Али, напослетку,  одакле онда идеали, заноси, поезија, све оне високе интонације лепоте које оплемењују живот?

– Да, сасвим тачно др Гавриловићу, надахнуто прихвати реплику др Димитријевић – сасвим исправно закључујете. Строго, смело, и може бити поједностављено тумачим људске мотиве, али… пошто већ заблисташе оштрице наших полемичких сабљи,  реците ми поштено, када сте последњи пут били сведок каквог узвишеног поступка, познајете ли особу која безгласно и скрушено истрајава у тој врсти императива? Најзад, када сте лично учинили какво племенито дело, ето на пример, уделили милостињу, или, да додатно сведем питање, да ли сте некада замолили ваше познанике да вам у ординацију не улазе прекоредно? Јесте ли уопште на то икада помислили? Али то су још увек сасвим мале ствари које се тичу основног поретка, ситног свакодневног живота чија се иритирајућа збиља још може поднети каквим оправдањем и које још може заобићи иоле виспрени појединац, али шта ћемо са оним крупним појмовима које сте сами управо наговестили? Имате ли храбрости да о њима проговорите?

– На пример, о чему? – затечено упита др Гавриловић.

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

– О правди, драги мој колега, о Слободи. О оним категоријама које смо сметнули са ума и престали да вреднујемо тако лагодно и тако редовно испијајући еспресо са млеком и листајући друштвене мреже на својим препаметним телефонима. Но, реците, јесте ли задрхтали  на помисао о побуни каква је свету неопходна, о скидању тешких окова којима је опседнута слобода човекова, је ли вас несаница грозницом допратила до чудесних одлука које мењају живот, да ли сте уопште и напослетку зажудели за грандиозном променом и драматичним обртом којим се напушта овоехопални вредносни нихилизам чијим сужњем одавно већ јесмо? Да ли вас је, поштовани мој, икада још, након далеких студентских дана, окупирала ватра за коју нисте марили хоће ли од вас начинити пепео и дим? И, шта је на концу човек који је устукнуо, човек који је одустао? Ништа. Нула. Паразит. Па макар и сто пута милосрдно одговорио на увреду. Ето…

– Хм, да… Могло би се рећи.

– Морало би се рећи, др Гавриловићу – тријумфално настави др Димитријевић – Јер, тамница нема, драги пријатељу. Не сме се посртати, још мање клечати. Негве су створили они који су разумом клонули, а духом нису проклијали те су и сопствене душе оковали најдубљом бедом и скученошћу. Зато баш и верују да свако мора бити духовно скврчана наказа и остати вечно спутан. Али, елита, елита пре свих, не сме да заборави, слободарски рефлекс је највеће човеково богатство и најплеменитије ропство. Да, управо ропство. Не замерите што га тако називам, пространству такве унутрашње лепоте и размерама њеног пркоса претесни су и недостојни термини попут љубав, тежња, жудња или стремљење ка слободи… Тај се осећај, наиме, не може ни развијати, ни неговати, ни васпитавати, он мора иманентно постојати, а то значи да се са њим рађамо (или не). Он је једини наш дар. О, да, једини, верујте. А, он, драги пријатељи, захтева апсолутну помност, потпуну и безусловну оданост, исцрпљујуће, и понекад безнадно служење идеји до потпуног одрицања и самоодрицања. Понекад чак, запитате се може ли се ишта више дати и још колико жртвовати, када неочекивано и у највећој тишини, са усхитом разумете да лепота топло пламти, да се ватра нежно разбуктава и да нема барикаде коју не можете прескочити, јер граница је дубоко у нама. У човеку.

– Када бисмо још могли знати пут којим се до границе пристиже? – примети Владимир, добрано замишљен над докторовим трактатом.

– Већ сам помислио да сте задремали, друшкане, а онда ви поставите право питање – задовољно отпоче др Димитријевић – Ви можете сумњати у оправданост моје ароганције и судити на различите начине, уздизати несумњиву величину благости и релативизовати снагу строгих речи и саме нискости, али ја вас уверавам да најтиша истина обитава управо у њима. Усуђујем се да кажем да је лукави, интелигентни безобразлук погонско гориво којим се креће на далеки пут ка великим границама. А, увреда, драги моји, представља краљевску стазу на том путешествију. Она, сложићете се, раскринкава људску потребу за друштвеном мимикријом – наставио је у лаком заносу др Димитријевић – увреда попут најјачег антикорозивног средства скида сву нагомилану малограђанску патину са људског карактера и макар привремено, представља нам карактер у огољеном, аутентичном издању, а засигурно разоткрива и човекову општу душевну снагу. У дијалектичком односу посртања и устајања, капитулације и тријумфа, у тајној борби слабости и њихових супротности, смештена је читава Хајдегерова онтологија, и можда најблиставије објашњење целокупне људске еволуције. Селекција, драги моји, последње разврставање. Ето, то је кључно питање, хоће ли створ малодушно поклекнути или ће се биће пркосно узнети?

– Рекао бих, ако сам добро  разумео, да претежно говорите о увређеној особи и могућем агресивном рефлексу којим она може потом спонтано узвратити – изнео је опрезно своју недоумицу др Гавриловић.

– Донекле – настави др Димитријевић – њен одговор не мора бити аутоматски, како рекох малочас, већ напротив, сасвим одложен, толико накнадан да нас потпуно изненади, може представљати неку врсту нечујног заузимања дугорочног, стратегијског положаја и успињања на врх интеракцијског попришта одакле се поглед пружа далеко, далеко… до модрих трака памћења које превазилазе личне обзоре и залазе у оне замагљене алеје свих похрањених људских утврђења и стрепњи, тамо где дрхти искон целокупног човечанства, где је гвозденом стражом најбескомпромиснијих витезова индивидуалне и колективне савести уобручена последња човекова одбрана од свих цивилизацијских атавизама и личних дамара. Штавише, потоња реакција може бити и посве блага, или сасвим изостати, наравно, али, реците ми драги моји, познајете ли ви иједну особу на нашој малој планети која није узвратила на увреду, која је тако стерилно игнорисала сопствени крвоток и толико великодушно саучествовала у самопонижењу? Једно је разголитити сву беду мизерног карактера, а сасвим друго свесно одложити одговор. Сасвим друго, драги моји. Најзад, освета се служи хладна, зар не?

– Да, хладна…  – замишљено је прошапутао др Гавриловић, више за себе, него за своје саговорнике, загледајући се жмиркаво у тиркизне нијансе валова – да, али, зар увређена особа мора неизоставно реаговати осветољубиво, одмах или накнадно? – поставио је питање тргнувши се напрасно –  Агресивни рефлекс не мора нужно бити нападачки и деструктиван, већ, сложићете се, и одбрамбени. Тек толико снажан да другој страни стави до знања нашу свест да смо увређени. И зацело, тада не можемо говорити о рефлексу, још мање агресивном, већ о пуком рационалном одговору. У неком нарочитом погледу, можемо имати посла са реакцијом која излази изван међа фрустрације и залази у подручја узвишеног. Но, шта ћемо када одговор потпуно изостане? Не чини ли вам се, др Димитријевићу, да увређени изостављањем деструктивног реваншизма из репертоара могућих одговора може да покаже одређену врсту милосрђа? – постави кључно питање др Гавриловић. Њему на мах кроз сећање проминуше слике из крушевачког народног музеја, из мрачне педијатријске ординације градске болнице, заиграше му пред очима слова са неких писама, нејасна лица, тамне сенке и он осети грч у стомаку. „Неки трагови никада не ишчиле, неке стазе лишће никада не прекрије заувек, макар њима никада не прокорачали више“, помислио је у часу. „Канда их наша зебња одржава неприродно свежим и животним.“

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

– Ваше питање је сасвим логично, др Гавриловићу. Са становишта високих начела, одговор би могао бити потврдан – мирно и самопоуздано је закључио др Димитријевић, завијајући спретно себи следећу цигарету заводљивог Карелија дувана – али…  Али – наставио је лежерно лизнувши  ивицу листића ризле – можете ли каквим снажним, искуственим, илити статистички значајним аргументом, до пуком филозофском претпоставком, оповргнути идеју да милосрдни чин није само подмукли маневар изопаченог карактера који своју лукаву осветољубивост подиже до охолих разина префињеног кињења наводним човекољубљем? Но, можете ли, др Гавриловићу, можете ли то, друшкане? Не можете, наравно – наставио је др Димитријевић, надмоћно ослушнувши тајац након постављеног питања – јер таква могућност има потпуно равноправан статус у свемиру као што га има вероватноћа да ће након овог врелог поподнева наступити сутон, а затим и ноћ, те да је сутра, пред нама, нови дан.  Размислите о томе, драги моји.

– То још није потпун одговор на моје питање, и шта више уводи нас у циркуларна објашњења др Димитријевићу и зато ћу ја преформулисати своје питање – др Гавриловић се значајно примакну саговорницима ослањајући се лактовима на малени дрвени сточић прислоњен за сталак сунцобрана – Но, има ли уопште горег и увредљивијег осећаја од немоћи изазване човечношћу друге стране. Тобожња или истинска, она лишава права на одговор достојан околности и акумулира незадовољство чији се епилог не да наслутити. И не сведочи ли такав расплет о надмоћи жртве и неефикасности вреле жаоке  увреде?– лукаво закључи др Гавриловић. – Лоптица је милосрдним актом, или ако баш инсистирате, празном красноречивиошћу увређеног, елегантно враћена у двориште увредиоца.

– Свакако, наоко ствари добијају на заокрету и творе згодно и провокативно замешатељство за академске расправе доконих људи попут нас, али, заправо, и такав распоред односа, ни на који начин не компромитује основну премису идеје коју заступам: без конфликта, нема правог лица личности. И у неком нарочитом погледу, са становишта вишег поретка духа, нема истине. А има ли вредније спознаје од коначне истине. Љуштити слојеве човекових образина попут главице лука до сусрета са образом. Љуштити, љуштити до самог битка, до базичне истине. На жалост, она врло често уме бити погубна. Човек је, наиме, остао безпризорно мали. Недорастао. Јер… упркос свему, па и упркос уверењу које износим пред вас овог поподнева, упркос читавом корпусу иницијатива и слободоумних, врло често и бизарних идеја најразличитијих организација и покрета о неопходности потпуног остваривања личности, у основи, људској природи не треба допустити да се разбукта – настављао је ватрено др Димитријевић тријумфално простирући поглед у страну ка сивом рогу гордог Атоса. – Ослободити је, макар и безочном увредом, у одређеној мери, до спознавања њених исходишних дубина и општих потенцијала, зашто да не? Утврдити природу њеног погонског горива и механизам покретања, али ни макац даље, драги моји. Са ватром се не сме играти ни у строго контролисаним условима. Уопште узевши, људска природа није искорачила из нагонског света, тзв. примарних процеса и принципа задовољства, како би то рекао наш драги Сигмунд, зар не Владимире – прокоментарисао је помало цинично, загледавши се на трен у Владимира –  а још мање је узрасла до разина које отварају висине за разумевање појма личне Слободе, или појма Бога. Она у себи садржи драматичан еруптивни потенцијал, деструктивну есенцију најморбиднјих онтолошких атавизама и само њен строги надзор кроз ултимативно законодавство може оставити наду да човечанство може бити спашено.

– Увредити, а потом и надзирати евентуалну реакцију све тражећи елементе за кажњавање, хм, хм, хм… – заврте главом др Гавриловић, гласно негодујући – још мало па савршени дизајн за постизање потпуне беспомоћности, па још све то промовисати као последњу наду за опстанак човечанства, богме…

– А, шта ви предлажете, др Гавриловићу? – узврати самоуверено др Димитријевић – Романтични натурализам, можда русоизацију цивилизације, што би се још могло делимично прихватити док говоримо о деци, али не сметните са ума, поштовани колега, да тиме ризикујете да свет одраслих уведете у непроходну џунглу, а интеракцију међу људима у гладијаторску арену. Уздизање осећања и невиности, остваривање дослуха између властитог бића и природе и постизање коначне једнакости и слободе, племените су тежње сваког идеалисте, али нама је данас потребна разборитост. Хладна глава и разборитост. И, видите, у њој је клица праве делатне љубави, можда управо најближе оној о којој сведочи Творац.

–  Тај строги надзор кроз ултимативно законодавство је очито шупаљ као сито и потпуно немоћан, и сигурно неће спасити човечанство – приметио је Владимир палећи себи цигарету. – Не постоји закон који не садржи рупу кроз коју ће се промигољити људска похлепа, изопаченост и страст, све оно што нас као врсту чини недораслим за односе достојне човека. И још нешто, увек ће бити оних који су изнад сваког закона.

– Али, зар има икакве друге наде, драги мој? Може ли се говорити о спонтаном узрастању? Хм, нисам сигуран – бранио је своје становиште др Димитријевић. – Нисам сигуран. При томе, не заваравајмо се ретким примерима богоугодног послушања, узвишеним и подвига достојним делима усамљених појединаца, они нису критеријум оптимизма, већ потврда болне и суморне спознаје. Аутентично дозревање нерафинираног искуства хомо сапиенса, унутрашње, самоизрастајуће освешћивање врсте се неће догодити никада, или барем не на нехибридан начин. Еволуциони плато је достигнут, драги моји, и никакав спонтани развојни помак није више могућ. Могућа је, под одређеним условима, контрола људске природе, и у том смислу, привремена, незнано дуга, орвелијанска осамдесетчетвртизација врсте, можда представља једини пут ка оној коначној „лепоти која ће спасити свет“.

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

– Не могу тек тако да се сложим са вама др Димитријевићу и са сигурношћу да тврдим да се врста успентрала на највишу тачку својих развојних могућности, о томе ће, уосталом, судити време, али сам склон да верујем да је путовање странпутицом пристигло на ону превојну коту одакле следи незаустављиви стрмоглави пад – опрезно се одважи Владимир провлачећи прсте кроз косу – а путовања странпутицом, по правилу су отиснута страшћу и авантуризмом и неминовно воде у тамне ћорсокаке. А, међутим, постоје и сасвим други путеви, налик стрмим богазама, опасни, тешки и искушљиви, на које се не одважи баш свако, али ко то учини, предузима велики корак, рекло би се од седам миља. Да, има и оних невидљивих, унутрашњих друмова који не полазе са железничког колосека, нити из какве егзотичне егејске луке, још мање са такси станице или кућног прага, већ отуд одакле неизоставно морају кренути да би икада пристигли – из властитих назора и сопствене душе. Тек када онај врели жарач очаја самоспознаје задрхти у њој, када се узнемири целоживотни талог похрањеног сагрешења и завапи да прозбори о себи, тада тек одшкрину се окна дубоке и мрачне тамнице и проструји она ослобађајућа животна свежина, танки млаз ваздуха који почне да шири плућа и подиже засторе иза којих жубори светлост. О, да, још је та светлост далека и бледа, још крхка и хладна, но она и не може бити блага. И заправо, ка њој се у том часу без одлагања мора кренути да би се коначно стигло, истог часа се корак мора пустити, непоколебљиво и храбро, још како храбро, а већ са сваким наредним, душу почиње да облива неслућена топлина. Закључујете, свако спољашње трагање, тискање међу људе или бекство од светине, свако тумарање кроз идеје, принципе и начела, неумитно мора имати везе са унутрашњим драмама, преиспитивањима и неспокојствима. Поставља се, међутим, питање шта је неопходно претходно предузети, или можда још прецизније, шта се човеку заиста мора десити да би се догодило овакво чудо и покренуло општу трансформацију?

– Крупно питање, мој братац – примети др Гавриловић.

     На мах наступи тајац. Врућ ветар очеша обалу, окрзну зачекињена лица тројице замишљених странаца и прхну ка надкриљеним брежуљцима. Др Димитријевић уздахну дубоко и недоречено. У очима својих саговорника он примети одређену расејаност, готово сету, плахи занос који је обузимао њихова наборана чела и он помисли како свако од њих, а и он сам, још се добрано и сигурно држећи топле површине воде, тако нежно заблистане под благородним сунцем лагодног живота, тајно отпловљава ка пучинама својих недоумица, тамо где би нестишљиво могле владати дубоке и хладне животне струје, оне са којих се често понесе горак укус у устима и за којима некаква злослутна тишина овлада пределима живота које смо кукавички прећутали, а нешто прохладно се спусти на већ отежало срце и душа канда потамни за још један сетни валер. Одакле можда ни сам повратак није више могућ.

– Ето, на пример – више за себе него за своје саговорнике, отпоче Владимир пресипајући лагано песак из руке у руку – мене већ месецима изједа једна несмотреност коју сам у своје време сматрао изразом најдубље и најискреније посвећености особи до које ми је стало. Тај огавни поступак носим са собом гдегод кренем, као личну карту, и не могу га се отрести ни на који начин. Слушајући разговор који поведосмо, особито се удубљујући у становиште које жарко заступате др Димитријевићу, помишљам да ће ме тежина коју сам са тим чином понео ломити још незнано дуго и да ће ме, напослетку, надживети. Ако сте расположени, послушајте, па просудите, има ли у овом догађају икаквих шанси за искупљење?

     Пијатељи се сагласише, а Владимир отпоче своју причу загледан далеко, иза мноштва људских прилика чија су се тела беласала у светлуцавој води и њему се учини да је читав живот један шарени калеидоскоп у којем се људске судбине насумично преплићу, урањају једне у друге, творе најнеочекиваније призоре, а потом се  растају, удаљавају и примичу неким другим, новим сусретима, као да оних претходних никада није ни било. И учини му се на мах, да у том светлуцавом колориту назире и сопствену боју, некако тамну и избледелу, лишену романтике и заноса и недостојну општег пејсажа.

– Ви се свакако сећате Станислава, нашег вршњака из Колоније „14. Октобар“.

– Добри Станислав – благо потврди др Гавриловић – како га се не бих сећао. Др Димитријевић климну главом.

– Да, добри – понови Владимир уздахнувши – тихан, одмерен, добро васпитан, увек ми је својим савршенством стварао осећај вреле нелагоде  и несвакидашње стрепње неће ли све што кажем или урадим у његовом присуству бити погрешно или безобразно, да ће остати изван његових моралних начела, и наићи на прећутни прекор и осуду, много оштрију него свака изговорена примедба или критика. Опсесивно усредсређен на сваки свој гест, на сваку своју мисао у зачетку, признајем, мотрио сам на своје владање као заточеник, а он је био и остао једна од ретких особа у чијем сам присуству осећао тескобу без реалног повода, Но, упркос томе, ја нисам пропуштао прилику да са њим одиграм баскет, партију тениса или малог фудбала, понекад и да издоколичарим суботње или недељно поподне и уверавам вас, у свему томе је било нарочите лепоте и задовољства. Негде пред одлазак у армију приметио сам у њему и прве младалачке заносе, а тада некако, затечен и збуњен, од њега добих на тајновање крупну ствар. „Чиме заслужиш такво поверење“, питао сам се дуго потом, али одговор нисам пронашао. Поред неколицине њему ближих и приснијих момчића, са којима је и чешће и интензивније друговао, изабрати баш мене и заветовати на дуго ћутање, представљало је посебно признање и једну врсту пропуснице за приступ интимнијим темама. Нисам на томе лично инсистирао, напротив. Већ искусан лисац, веровао сам да ће време непогрешиво чинити своје, опрезно и стрпљиво клешући обрисе једног озбиљног пријатељства, како је и било. Више пута нас је живот растављао, некада и на дуже периоде, али се основни осећај међусобног поштовања никада није изгубио, штавише, а потоње животне прилике су учиниле да се оног другог сетимо тек када нешто зашкрипи. Тако је било и оног поподнева када се догодило оно што ћу вам у наставку испричати.

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

     Владимир на тренутак осмотри лица својих пријатеља и на мах му се учини да их приповест коју започиње не интересује посебно, да из њиховог пристајања да га слушају дотиче некаква сива и суморна мрзовоља, и напослетку, да у њиховим очима нема негдањег сјаја ни живости, да је ватра коју је волео и на којој је некада грејао своју прохладну младу душицу у доброј мери згасла, не сувише, али таман онолико колико је потребно да се зароје прве сумње у заносе којима сва тројица, канда, још увек корачају, у идеале којима су поклонили своју младост и стигли ту где јесу сада, скучени у своје каријере, унегвљени мноштвом тривијалних животних улога, од којих ни у једној нема свежине за којом су жудели ни лепоте којој су се дивили из далека, са школских прозора, клупа у парковима, расинских обала и багдалских уранака, и да уистину тек предстоје тешки дани и године када ће неумитно угледати све оне ствари које су оджмурели и пропатити све оне нужности којих се још увек једнако боје. Он одмахну главу и повуче дугачак дим цигарете.

– Елем, када сам на дисплеју телефона угледао његово име знао сам да је у питању нешто посебно важно. Са усхитом и зебњом прихватио сам позив да негде попијемо кафу.

– Долазим колима по тебе – завршили смо разговор и већ након десет минута обрео сам се у његовом ауту, а недуго потом наручили смо еспресо са млеком у кафе бару Јесењин.

– Дођем овде када пожелим да попијем кафу – кратко је констатовао, посматрајући расејано свет око себе.

– Станиславе, човече, брада ти је проседела – приметио сам затечено.

– Да – одговорио је кратко, осмехнувши се питомо, а потом направио неколико нервозних покрета рукама, додирнуо себи нос више пута, оросио чело ситним капљицама зноја, и већ сасвим очигледно опхрван снебивањем, отпочео разговор.

– Владимире, одавно се каним да са тобом поразговарам о једној ствари, јер враг је изгледа однео шалу.

– Но…? – охрабрио сам га помније се загледајући у њега.

– Видиш – наставио је нагнувши се ближе мени – мислио сам да ћемо Јелисавета и ја успети да изађемо на крај са невољом и да до овог сусрета никада неће доћи, али ствари полако измичу контроли и бојим се да ће бити касно додатно одлагати оно што се мора.

– Шта се мора, друже? – упитао сам радознало још ништа не слутећи.

– Признати пораз, Владимире, ето шта се мора – прошапутао је гласом очајника.

– Какав пораз, чији?

– Капитулација, драги мој, велика, лична, брачна, партнерска, родитељска, узми како хоћеш, апсолутна немоћ и потпуни слом.

– О чему се ради, човече, пређи већ једном на ствар – инсистирао сам већ помало узнемирен.

– Узгред, Јелисавета ме већ пола године наговара да те назовем, вели, знате се толико дуго, а ти се устручаваш, а ја је уверавам, биће све у реду Јелисавета, то је само период и свако кроз њега прође, деца су то… Али, да не одуговлачим непотребно, да пређем на ствар.

– Пређи, човече, коначно.

     Укратко, старији син Урош, тек петнаестогодишњак, отимао се контроли. Попустио у школи, запоставио тренинге у ватерполо клубу, почео да обилази кладионице и најзад – дубоко и опасно заронио у виртуални свет интернет игрица. Договорили смо обилазак и већ наредне вечери ја сам седео у стану свог пријатеља. У згодном часу, обишао сам момка у својој соби, попричао са њим, више људски него стручно, а потом, добивши од њега крупно обећање, напустио собу и дуго ћаскао са Станиславом. Инсистирао сам на растанку да ме неизоставно извести ако ствари не крену на боље или се почну додатно компликовати. Отприлике три седмице доцније, некако у време када сам почео заборављати случај, добио сам од њега смс поруку са једноставним упитом: Кафа? Можете претпоставити каква се зебња заројила у мојој глави истог часа. Дошао је опет по мене аутом и за петнаестак минута седели смо у Јесењину на истим местима као пар седмица раније. Још током вожње припремио сам тактику и био решен да не постављам никаква питања која се односе на Уроша. Мој план је био да иницијативу препустим Станиславу и наведем га да ми открије какав важан детаљ који није изнео током претходног сусрета, јер ме искуство учи да родитељ свим силама настоји да не оскрнави замишљену слику о свом родитељском подвигу, да се грчевито бори да не угрози своје родитељско самољубље и да то, не ретко, чини када наступи са отвореним признањем своје немоћи. У том грму сам тражио зеца, уверен да ћу га и пронаћи. Наоружан стрпљењем учествовао сам у разговору који је повео.

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

– Мука ми је од посла, Владимире – проговорио је замишљено вртећи на тацни шољицу са кафом. – А, некада сам на посао летео. Било је и ноћи које сам одспавао на самој стоматолошкој столици са упаљеним рефлектором изнад главе. Ујутру се пробудим, укочених леђа и разбарушене косе, пустим првог пацијента у ординацију и скувам кафу обома. Пун живота и некакве наде, а у прозору небеско плаветнило… А, видиш данас, од отворених људских чељусти ме хвата страх, у зубалима не видим карјес већ покварен карактер, охолост и манију, обогаљени дух и естраду. Мрак, друже стари, амбис и беду. Плашим се  понекад да ћу се кроз разјапљена уста стропоштати у нечију утробу без отпора и борбе. Да ће се какав дрзник усудити да ме шчепа и прогута, не да би утолио сопствену глад, већ да би реализовао своју надмоћ и заузео нову територију. Да би померио међе свог изопачења. Таквих се бојим Владимире. Намножили су се као гамад, од њих више не можеш бити миран ни у властитом тоалету, а да не причам о томе да их не можеш разликовати ни по чему од честитог човека. Некада је, чини се, ствар била једноставна. Било је довољно приметити какву несиметричност на лицу, ожиљак или суманутост у очима и склонити се у страну. Данас, међутим, не знаш да ли да стрепиш више од углађене и учтиве особе или какве доказане моралне наказе. Сви они се хладнокрвно заваљују у моју стоматолошку столицу, говоре отмено и смерно, фаворизују озбиљне теме и високе идеје, ватрено се залажу за човекова права и хуманизацију људских односа, али гле чуда, већ следећег трена, у очима им заблиста некаква хладна светлост, образи им забледе, а лице се демонски изобличи и по томе знам да би ме тог часа могли прождрети  и не трепнувши, попут змије жабу, и наставити даље без трунке гриже савести, као да се ништа није догодило. Таквих је, друже мој, препун овај свет,  тискају се бесрамно, вире са свих страна, иза сваког ћошка, смешкају се подно шалтера, возе се у градском превозу са књигом под мишком или зембиљем пуним поврћа, седе за катедрама, у ординацијама, полицијским станицама…

– Шта да се ради, Станиславе, нигде не цветају руже. Напослетку, најважније је сачувати здравље и мир у дому – заокружио сам свој утисак помало тенденциозно, очекујући да ће разговор скренути управо на породичну страну, у правцу који сам сматрао разлогом за сусрет.

– Поврх тога, сав тај метеж око крупних националних питања која су нам представљена шекспировским противуречностима и над којима немамо никакву власт – наставио је озлојеђено да говори игноришући мој коментар и фрустрирајући сва моја очекивања. –Гади ми се све.

– Прегрмећемо, другар, није нам први пут. Само да нас не узнемиравају неке реалне стрепње – покушао сам још једном да вратим воду у корито.

– Слушај Владимире, тумачећи друге престао сам разумевати себе, тражећи људе, изгубио сам човека у себи, уморан сам пријатељу, желим мир. Јер, када све маске падну, и када сва фалш питања коначно буду оно што јесу: бесмислена и споредна, остаће само један истинит одговор: суочавање. До тада, оправдане су и сумње и тишина и мук, па и стрепње … Све је то људски. Но, битно је, веома је битно да ту и тамо, окрзнем и назрем човека. То ми је довољно – подвукао је црту и погледом потражио конобарицу.

     Најзад, било ми је јасно да је мој „клопка“ план пропао, те да сам наивно верујући у стереотипну причу о опрезној и тактичној спонтаности током обављања деликатних разговора, остао ускраћен за кључну информацију о Урошевом проблему.“Морам га навести на ту воду“ помислио сам.

– Уистину, схватити живот није лако –направио сам драмски увод –  увек се уметне некаква нова сумња, нова недомишљеност… И сваки угао гледања јесте само један од могућих, из сопствене перспективе  вероватно најближи универзалној истини о животу, али у све то треба сместити и дужност. Дужност и ревност према дужности доносе радост и – мир. Но, а какве дужности може имати један четрдесетпетогодишњак до оних које се односе на благостање породице? Ето, ти на пример, имаш ли светију обавезу од бриге о сопственој деци? И видиш, можда у дужностима и јесте сва човекова срећа?!

– Можда – одговорио је лаконски – Комшинице, да платим – довикнуо је младој конобарици подижући руку у вис.

– Хајде, одбацићу те до куће.

     Када смо пристигли до паркинга, већ сасвим изнемоглом и раздраженом, кроз главу ми је пролетело питање није ли Станислав већ предузео све што је требало и што је било у његовој надлежности, добивши моју сагласност да заједно попијемо кафу и нисам ли ја имао обавезу да узмем ствари у своје руке од првог момента сусрета? „А, шта ако није имао снаге и храбрости да разговор поведе о Урошу, несумњивом разлогу овог сусрета, те је од моје маленкости очекивао иницијативу и решење“, думао сам напослетку.

– И, знате ли шта сам на крају запитао нашег доброг Станислава? – поставио је питање споро подижући главу ка упртим погледима двојице слушалаца – Не знате – констатовао је након кратке станке. – Упитао сам га: Јесмо ли можда остали недоречени, Станиславе? О подлости моје, о дрскости. Био је то мој очајнички маневар, последња нада да ћу сачувати углед и образ у очима старог пријатеља. А, он, знате ли шта ми је одговорио? Можете ли уопште претпоставити шта ми је одговорио Станислав? „Не разумем“, једноставно и просто, рекао је „Не разумем“… Само то, кратко, питомо и разоружавајуће „Не разумем“. Погнуо сам главу, шта сам друго могао, и изговорио бедно и мизерно „У реду“, непоколебљиво уверен да је исправно протумачио питање које сам му управо поставио. Четири месеца доцније, тражећи било какав разлог да се сретнем са њим и проверим оправданост својих слутњи, одсео сам у чекаоници његове ординације и тамо провео читава два сата док ме на екрану рачунара није приметио зумираног камером постављеном изнад самих улазних врата. Изашао је и директно се упутио према мени са рукама у џеповима мантила. „Шта радиш ту, човече? Зашто ниси одмах ушао? Хајде, упадај.“ Стани мало, Станиславе, нисам дошао због тога, нешто друго је у питању. „Не разумем“, изговорио је на исти начин као и оног дана и ви не можете ни да претпоставите како је на мене деловало то свепрожимајуће и узнемиравајуће „Не разумем“. „Изволи, наставио је, о чему се ради“? Види, Станиславе, нас двојица се познајемо доста дуго и мислио сам да никада нећу доспети у ситуацију да се устручавам да о неким стварима говорим са тобом спонтано и отворено. Али, наш последњи сусрет, он је… остао недоречен, ипак је остао недоречен, ма колико ти тврдио да није. Тј. ја, требало је да знам да сам претерао, поклонио сам веру тактици, тричавом искуству, а занемарио оно због чега смо се заиста састали. Онда сам те, поврх тога, разочарао својом несмотреношћу и оним недотупавним питањем: Јесмо ли остали недоречени? Сећаш се тога, зар не? Сећаш се? Климнуо је главом, али ја сам у том покрету уобразио одређену смиреност, ред, поредак, поступност, како хоћете, наговештај стрпљивог следа догађаја, свега оног што ме је неумољиво подсећало на решеност да ме својим ћутањем тлачи дуго и перфидно и више није било дилеме да ћу изрећи оно због чега сам дошао. Станиславе, готово да сам шапутао, извини. „Опет не разумем… Чему извини, друже?“, питао је скрушено, неприродно топло и заинтересовано. Како чему, наставио сам… Изговорио сам глупости, задао врло низак ударац. Увредио сам те, Станиславе. „Ма какви, таман посла“, кратко је закључио. Растали смо се потом, а ја сам тумарајући градом размишљао зашто је његов одговор био тако изричит и јасан и откуд то да није имао потребу да ми унеколико образложи свој суд.

– Ето – наставио је Владимир гласно и дубоко уздахнувши, као да је са леђа спустио тежак товар бремена – ето, просудите сами, може ли се гнусније понизити драга и присна особа, пријатељ из детињства, може ли се нанети безпризорнија увреда човеку који вам је тридесет година уназад поверио тајну свог живота, и је ли моја тескоба оправдана када помислим на мир са којим је примио моје питање на паркингу и лаконски одговор који ми је дао у чекаоници своје зубне ординације?

– Но, Владимире, друже – усудио се опрезно др Гавриловић – када бисмо сумњали у врлину од наших живота би остала само крхотина, скврчани костур у чију срж се страх увукао неповратно и исушио сву крв виталности и наде да се још увек може веровати, још увек поуздати у човекову доброту и милост.

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

– О чему ви то др Гавриловићу говорите? – плаховито преузе иницијативу др Димитријевић – О сопственим недоумицама и стрепњи базираној на личном искуству. Видите, то је ваш проблем, врло личан и деликатан, разуме се. Но, добро, добро, не морате ме ућуткивати, говорићу тише – прихвати др Димитријевић невербални знак свог колеге – али, не сметните са ума да нам још увек одзвања у ушима ваша тајна и не можемо се отети утиску да сте наречено уверење градили на емоцијама. Маните се те позиције,  неозбиљно је са становишта теме да разговор оптерећујете субјективизмом. Док ми говоримо о принципима ви се цвилећи позивате на идеализам. Заборавите врлине и посматрајте околности рационално и надмоћно из угла практичних могућности којима можете владати са математичком прецизношћу.

– Али ви доводите у питање све оно што подразумева и проистиче из вере у човекову богоугодност, у људски идеал оваплоћен добротом, и човекољубљем, а то је недопустиво – примети затечено др Гавриловић.

– Напротив – мирно узврати др Димитријевић – ја настојим да одбраним ваше становиште од поједностављења и пристрасности. И, ако хоћете, од превођења онога што називамо вером у врлину на пуки условни рефлекс. Она не сме бити сведена на аутоматску реакцију јер у њој таквој више нема филозофије и начела. А ви ми, драги пријатељу, хоћете рећи да је скуп неурофизиолошких реакција довољан да поверујете у добру намеру` и још желите да кажете да наш друг Владимир може спокојно да заборави на своју зебњу. О, не. Првом приликом он ће морати да покуша да рашчисти ствари, прихватајући покорно чињеницу да гордијев чвор недоумица и дилема неће  бити пресечен до самог судњег дана. Владимире – он се самоуверено обрати Владимиру проверавајући тачно време на свом мобилном телефону – никада нећеш бити потпуно сигуран у коначну судбину дијалога са паркинга, чиниће ти се повремено да прилике постају отровније него икада раније и да излаза готово и нема, а кадкада, да су кренуле мирнијим током и да ће се завршити безусловним обостраним разумевањем, али сасвим извесно, раздираће те тај ђаволак у мери у којој си подешен да стражариш над собом увек и свуда.

– Може ли то ико?

– Нема другог избора, друшкане. Снага појединца је одмерена степеном подношења нелагодности која прети да угрози његова начела и вредносни систем. Зато баш, није право питање, може ли се то, већ како у том делању, које се мора, пронаћи мир. Бдети, не сме се престати – изговорио је ауторитативно, и безмало као некакву команду од које је Владимира подишла језа читавим телом – Него, предуго већ брбљамо, време је да се брчнемо мало у води. Шта мислите о томе?

     Минут доцније, удаљавали су се од обале пливајући ка модрим нијансама воде. Сунце је миловало њихова чела благим косим зрацима заходећи лагано иза врхова Атоса, а Владимир је однекуд веровао да је, маколико болан, мучан и тежак био, души благородан сваки искрени разговор, а посебно онај који је ослобађа бремена студених самовања, те да је уистину, такве разговоре, теже водити једино са самим собом, када и невољно саговорником постају све личне недоумице и сумње, смело претендујући на властите животе. Изненада, међутим, осетио је олакшање и необичну свежину, и ко зна због чега, није га више бринуло што се такви монолози, по правилу, дешавају током дугих, тамних ноћи, нити га је узнемиравало сазнање да, почну ли, немају краја, и да нас понекад прате до самог конца живота. Али њему, неочекивано, тај пут више није био кривудав и непрегледан, простирао се пред њим као хоризонт ка којем је управо хрлио јако замахујући рукама и он је слутио да тамо далеко, након линије која своди живот мора бити места за њега, чистог и блиставог попут покајања. И да ништа није узалуд.

Advertisements

23 thoughts on “Поподневни разговори

  1. Prilično složena problematika ličnosti i međuljudskih odnosa, dijalog smešten u lirski kontekst i svetogorsku simboliku, pretpostavljam ne slučajno. Jedno ili dva čitanja su malo, a komentar bi mogao biti i duži od posta. :))
    Uvreda i osveta!
    U stara vremena se znalo: izrečena uvreda, bačena rukavica, dvoboj i rešena stvar. Moralna norma posle koje su svi bili sigurni u mir.
    Ovako ostavljajući mogućnosti kalkulaciji uma reakcija može biti veliko iznenađenje …
    Razni su nivoi i doživljaji uvrede …na svakodnevnom nivou se najčešće prelazi preko puno toga …
    Ali šta je oproštaj?

    to bi bilo načinjanje nove velike teme …
    Pozdrav Stanimire! 😉

    Liked by 1 person

  2. У свечаном претпразничном расположењу, у селу окованом снегом (скоро зимска идила)…уз дечју грају покушавам да докучим, да продрем, да створим слику светлуцаве површине мора и плавичастог Атоса на хоризонту…да ослушнем тај тежак дијалог који завређује пажњу, и, не знам зашто, тек мисли ми се упорно враћају на једну реченицу…
    „Да, има и оних невидљивих, унутрашњих друмова који не полазе са железничког колосека, нити из какве егзотичне егејске луке, још мање са такси станице или кућног прага, већ отуд одакле неизоставно морају кренути да би икада пристигли – из властитих назора и сопствене душе.“
    Да, то је најпрво.

    Liked by 1 person

  3. Заиста, како ово подстиче на размишљање, о Станимире! Задао си нам много тога за домаћи и не зна се с којег краја почети, а опет, одакле год – све Христу води.
    Прочитала сам једном нечију мисао о томе да рационалан човек не може да буде онај који не верује у чуда. Други је, опет, рекао, да тамо где Бог стави тачку ти не стављај зарез. А управо овде видимо неколицину људи који су део приче и сами између себе зарези и тачке. Лепота различитости, која нагиње лековитости. Исто онако као што кад се разболимо од претеривања са слатким, посежемо за горким пилулама. Онако како је још на почетку дат контраст између пута широког и уског, о којима је, заправо, и реч у животу сваког од нас.

    Христос се роди!

    Liked by 1 person

  4. Uh, komplikovano štivo… Mnogo toga bi se ovde moglo komentarisati, a neki fragmenti su već bili komentarisani ranije, sećam se. Zanimljiv mi je onaj mali psihološki trik korištenja uvrede kao provokacije za utvrđivanje pogonskog goriva ličnosti. Ti si, pretpostavljam, profesionalno više nego dobro potkovan ovakvim lukavstvima. 🙂

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s