Поетизирани случај из психотерапијске праксе, 3

Станимир Трифуновић Проза Ознаке: , , , , , , , , ,
На слици: Скученост; Фотографија: crna.gora.me

На слици: Скученост; Фотографија: crna.gora.me

…Од када су ми украли боинг 707, ја те више нимало не интересујем, а претпостављам и да си задовољно трљао руке када су ме ономад киднаповали и уцењивали за милион и по долара које су тражили за откуп авиона. До тада сам ти био занимљив саговорник, долазио сам доста често и колико се сећам стално си ми натуцао на нос некакву бедну причу о самопоуздању и трабуњао о режиму терапије и поверењу у лекаре. Врло ниско, ниско и подмукло од тебе, мој друшкане, јер, управо су ме доктори оптужили да сам све умислио и потказали ме милицији, па се и са њима прогањам. Вребају ме са свих страна, и мало-мало, па на мене запуцају. Ево, видиш ово црвенило у мом левом оку, то је од меткова, него нећу о томе… Издао си ме, око тога нема збора. И ти… а некада  си ме послуживао соком од малина када дођем, сада, видим, ништа од тога. Чак ни да проговориш честито. 

Али, не мари, не узимам ти то за зло, а још мање сам злопамтило. Већ колико сутра путујем за Београд да се придружим кривичном гоњењу против оне докторке, не могу сада да се сетим имена, оне, са плавом, дугом косом… али не бих да запуцам у главни град баш као слепац и гоља. Ето, можда би и могао да се искупиш, на пример, да ми помогнеш са 200 евра. Разумем, разумем, треба ти за кирију. У реду онда, али, можда да ми даш какав стари мобилни телефон. Када добијем спор ја ћу ти неизоставно надокнадити услугу… Хм, да, кажеш, немаш нити један… Да, да… А, фармерке неке старе? Не иде да се у тужилаштву за организовани криминал појавим у овим поцепаним између ногу. Они би то сасвим погрешно схватили. Ма, нема везе што су велике, важно је да су читаве. Е, хвала ти братац. Хвала ти и жив био. И – јави се, човече. Не знам шта ти је…

40 thoughts on “Поетизирани случај из психотерапијске праксе, 3”

  6. ahaaa. ovo tvoji pacijenti. cccc. imam ja frajera koji ubija bube po stanu, vec deset godina mi dva puta godisnje dolazi i prica svoje dozivljjaje sa Zapada na kome zivi kad mi ne ubija bube. Tamo je bodigard mafiji, mada nekad radi kao bodi i za politicare. mada vise voli mafiju, jer su casni i posteni ljudi. Joj, hehe, mogla bih od njegovih prica da napravim roman…inace ne pusi, ne pije ,samo duva. Zove se Kristijan. simpaticna sam mu./

    Свиђа ми се

    Одговори

  10. На ратиште је отишао сам, вратио се „с неким“. Његова је прича да су му уградили чип. Свима је показивао неку квргу на врату. Без лекова није сам свој. Нисмо се видели годинама, да би једног дана свратио код мене. Тек тада сам разумела филмове СФ и оне ликове што „их стално прислушкују“. Мој рачунар је био укључен, а он је долетео до њега и почео да га загледа, говорећи како нас прате. Једном приликом је ушао у храм и направио неки русвај. Позвана је и полиција у међувремену, али прота, који је дошао касније, није хтео да подноси тужбу знајући да је у питању нека душевна патња, а не намера. То је знао јер га је већ срео у храму, сличним поводом, а како је прота знао да је био на ратишту понео се према њему по војнички. Наредио му је да залегне, што је он истог тренутка извршио. Могуће је да је он био виртуелни заробљеник рата, из којег није налазио излаз. Али, Црква је место које га је привлачило и одбијало. У једном тренутку је себе доживљавао као верника, а у другом му је бивала сметња из неког разлога.
    Твој пост ме подсетио на неког из моје близине.
    Поздрав у пролазу.

    Свиђа ми се

    Одговори

    • Да не претерујем, али – шта је истина, заправо?
      Која је то стварност? Чија?
      Јер, све је стварност субјективна. И, уствари, свет, човек, свако од нас, има проблем са друштвеним консензусом и критеријумима о нормалности који нас исцрпљују, нагонећи нас да личну реалност примакнемо и довучемо до тзв. објективне.
      Поздрав Јелена!

      Свиђа се 2 people

      Одговори

  11. Шта је или Ко је Истина? Понтијевско питање почиње са ШТА, а завршава се прањем руку. Али, са друге стране, његова (Понтијева) жена му говори да пази шта ради. Она постаје светицом, а он саучесником у убиству.
    И још нешто, чега се сећам из једне енглеске серије која се бави психологијом убиства, где је лекар уједно и детектив, и као такав лик разобличава пред нама појам маште, говорећи да њу имају и шизофреничари.
    Стварност и машта, можда је то питање…

    Свиђа се 2 people

    Одговори

  12. Једноставна дефиниција шизофреније је једно причаш,друго радиш,треће мислиш…И да не гњавим све Вас,наравно да су сада лимити померени у свему али човек једноставно када је свестан да машта је сањар ,а човек који чврсто верује у маштање да је то стварно,реално -е он је у проблему.
    Велики поздрав Станимире!
    п.с. Хвала 🙂

    Свиђа се 2 people

    Одговори

    • Одличан фим. Одгледао сам га више пута.
      Хвала на посети Јелена!
      ПС. Знаш, питам се већ дуго, да ли је халуцинаторни свет психотичних (шизофрених) људи само опдраз њиховог превременог, за савремено човечанство, преурањеног контакта са далеком будућношћу врсте. Када се осврнем уназад (а чиним то поводом оваквих тема) не могу да не приметим да би пре двадесет и више година, за ондашњег човека, људи који на улици гласно говоре преко мобилних телефона били доживљени као психијатријски кандидати, те се питам, нису ли савремени ( и сви негдањи) психијатријски пацијенти који падају на тесту реалности, који нешто чују, говоре и виде, без икаквог апарата у рукама (или игде на себи) – само слика човека из далеке будућности који користи савршенства информатичке технологије и комуницира са саговорницима без видљивих апарата. Такво технолошко информатичко достигнуће није немогуће. Питам се, како ћемо гледати на цивилизацију тада? Она ће неизоставно личити на свет психотичних…
      Али, претерао сам изгледа. Одустајем.
      Хвала још једном на посети.
      Срдачан поздрав!

      Свиђа се 3 people

      Одговори

      • У свим наведеним примерима: твом, мом и самом филму постоји нешто заједничко. Штавише, вођена твојим психијатријским случајем погледала сам и документарац о научнику. Очигледна је присутност гордости. Ово је јако битан детаљ, јер гордост отвара простор за непријатеља. И у сва три случаја видимо несмиреност, страх, декоцентрисаност, умишљеност, итд. Те страсти долазе из стомака. Православље има то знање, зато и препоручује пост, док, рецимо, будизам негује и узраста у наслађивањима (мислим на стомакострасти). Православље се концентрише на срце и то не на сва четири дела, већ један, кажу свети. А онај чије се име не изговара одличан је психолог и зна наше слабости и страсти, не само болесних, већ и оних са којима се болесник среће. У сусрету са Светим Амфилохијем Почајевским, који је од стране комуниста у СССР-у био доведен у лудницу како би га ђавоимани растргли, сви болесници су поседали око њега ко питома јагњад. О томе писах у књизи овде:
        http://www.xn--80aaadcdryd1b4amj4a7d.xn--90a3ac/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d1%87%d0%b5/%d0%ba%d0%b0%d0%b7%d0%b8%d0%b2%d0%b0%d1%9a%d0%b0-%d1%81%d0%b5%d1%81%d1%82%d1%80%d0%b5-%d1%99%d1%83%d0%b4%d0%bc%d0%b8%d0%bb%d0%b5/2-%d0%ba%d0%be%d1%80-129/
        С киме то, дакле, комуницирају болесници и ко су, заправо, ванземаљци? Свети оци Цркве недвосмислено одговарају – пали духови.

        Свиђа ми се

        Одговори

          • Како несмотрен? Па само се разговарасмо на задату тему.
            Сетила сам се још једног случаја али дијагностициране шизофреније најгорег облика. Мој брат од тетке био је човеку кум на венчању. Он и жена су и децу изродили, а онда се почео разбољевати. Али, док се болест још није развила, он је позвао жену пред себе и рекао јој да је неизмерно воли и због тога што је воли жели да се разведе од ње и да она поведе и децу, јер он не само да им неће бити од помоћи, већ се плаши да им може наудити. Жена га је у сузама напустила заједно са децом.
            Нема замерки, јер размењујемо мисли, речи, дела и искуства.
            Поздрав, Станимире!

            Свиђа се 1 person

  15. Da li smo manje šizofreni ako umislimo da smo vlasnici materalijanih stvari u odnosu na to da umislimo da smo vlasnici nematerijalnog? Možemo li biti vlasnici nematerijalnog? Vlasnik je titular ili gospodar. Možemo li gospodariti idejama, mislima? Možemo li mi uopšte gospodariti ičim, ako da, možemo li onda i samim gospodom, kao idejom i pretpostavkom da on i postoji? Nije li to lingvistički nonsens? Gospodariti po tome može samo Gospod(ar). Ko je gospodar i gde sve počinje? Da li sve počinje i završava sa idejom, materijom ili energijom? Da li je energija prima materija, a materija jedan od njenih oblika? Ako jeste, onda je i ideja, kao i misao materija, a sve to skupa energija? Zatim bi imali i različita distributivna polja, osetilnu i nadnaravnu stvarnost u kojima ona teče. U stvarnom svetu mi imamo direktne dokaze, a u spoznajnom ne.
    Boing je „moj“ a vlasnički list dokaz šizofrenije! A ključno je pitanje da li je vlasnički list dokaz vlasništva i da li smo manje šizofreni ako se postavimo kao gospodari nekog mišljenja ( jer smo ušli u polje neizravnih dokaza). I da li nismo šizofreni ako hoćemo gospodariti svetom samo zato što je pozicija naše „moći“ u stvarnom svetu izvesna?
    Mi uporno čaprkamo u polju mašte tražeći neizravne dokaze šizofrenije a ne nalazimo ih u stvarnom opipljivom svetu materijalnih „dokaza“, svetu ustrojenom na nekoj ideji, dakle mašti da je sve to baš tako kako je pretpostavljeno i da dokazi to i jesu, baš i upravo onako kako smo se postavili gospodarima mišljenja. Nije li to malo šizofreno, uz pretpostavku da je jedino Gospod gospodar svega, pa i naše šizofrenije kao i eventualnog mišljenja da ona to nije?
    A da li je? 🙂

    PS
    Možda sve počinje i završava baš i upravo šizofrenijom, a mi bi se hteli smatrati normalnima? 😉
    Možda je i ovaj komentar takav? 🙂
    Možda je potrebno, što bi Pekić rekao, jedno temeljno raskuženje ne samo reči već i misli?
    Ne znam.
    Pozdrav Stanimire?

    Свиђа ми се

    Одговори

    • Хвала на веома исцрпном коментару, Анета.
      Иначе „Све почиње и све завршава на правом месту и у право време“. (Џоан Линдси).
      Елем. Ваш коментар је зашао у оне експланаторне равни које није лако и једноставно пратити и најбоље разумети.
      Оно што хоћу да кажем, међутим, јесте да сам помало затечен чињеницом да се осврт на овај пост углавном свео на елаборацију нашег поимања шизофреније, а не на манипулативни репертоар понашања човек уопште. Све то имајући у виду накнадни заокрет у начину размишљања главног јунака у погледу врло рационалног искоришћавања свог саговорника, и неочекиваног и необично шармантног финала његове комуникације са психотерапеутом. Дакле, говорим о линији, нити… иза које више не смемо бити сигурни у поузданост психопатолошког понашања главног јунака, и још мање у псијијатријску нормалност нас самих.
      Поздрав Анета!

      Свиђа ми се

      Одговори

  16. Tužne su sve priče bolesnih ljudi. Srećom pa se šizofrenija i psihoze mogu držati pod kontrolom pomoću lekova.
    I nažalost, halucinacije postoje i u nekim „lakšim“ psihičkim poremećajima. U stvari, da li postoje lakši poremećaji, u društvu koje stigmatizuje ove bolesnike i trpa ih u isti koš- „ovaj je lud“..
    Šta je zapravo ludilo? Da li ono postoji ili je to samo neka teška psihička bolest koja zahteva kliničko lečenje?
    Pozdrav Stanimire i sve najbolje!

    Свиђа се 1 person

    Одговори

Постави коментар