Паралеле

На слици: Млаковерност; Фотографија: http://www.iserbia.rs/

                                    На слици: Млаковерност; Фотографија: http://www.iserbia.rs/

 

Ако је лакше постати морални богаљ него учинити морални подвиг онда не треба ни да чуди ни да брине окупираност посусталог разума изопаченим и учмалим духовним млаковерством. То је она хедонистичко – мазохистичка вредносна атмосфера у којој нема ватреног сукоба идеја, и штавише, у којој нема ни ватре, а још мање самих идеја и у којој је једини апсурд одсуство икаквог апсурда. У њој солидарност није сведена на саосећање већ на конформизам, а клицање животу није инспирисано љубављу већ страшћу. Заправо, може ли ико бити „црв“, тамо где су сви – „црви“?

Advertisements

27 thoughts on “Паралеле

  1. Има ли некога тамо?
    Рекла бих, понекад страх учини људе малима, и немима…али, црвима…Не, не. А да је генетски код (од оних предака славних, јунака силних), није ни то.
    Ваздух?
    Вода?
    Не…
    Непојамник.
    No pasaran. Ипак.

    Liked by 1 person

    • То о „црвима“ понукано Ничеовом мишљу: „Ко пристане да буде црв, не треба да се љути када га газе.“
      ПС. А, о генетском коду, писао сам подоста. Можда чак и превише. Таман толико да постанем неучтив, и можда, чак, досадан на блогосфери.
      Поздрав Комшилуку!

      Liked by 1 person

    • Огњена, својом констатацијом постављаш веома крупно питање: Да ли таштина претходи самопонижењу, или је самопонижење краљевски пут у таштину?
      Морални пад, дакако, није могућ без таштине…
      Срдачан поздрав шаљем!

      Liked by 1 person

      • Таква разматрања су увек добродошла, јер ми се чини да продубљују наш увид и осведочују нас у познању. Али, чињеница је да међу страстима (посебно духовно-душевним посрнућима) нема реда и поретка. Ту влада читава збрка; a таштина и гордост се у принципу пројављују двојако – у неким ситуацијама претходе, у неким происходе, а неретко и претходе и происходе.
        Велики поздрав, С!

        Liked by 1 person

  2. Нисам оптимиста ни ја. Заправо сам јако уморна и тужна јер је све више злобе и ружних речи око мене. Људима је можда лакше да постану морални богаљи. Иду линијом мањег отпора. Али, ја не пристајем да играм у таквом њиховом филму..и можда зато сметам.
    Одлично је написано и тера на размишљање, браво Станимире 🙂

    Liked by 1 person

  3. Одлично,кратко и јасно! Има нешто што се зове Бог,е све док верујем у Њега не бринем…Нема нервирања,нема туге,ни апатије него главу према светлу и Божијој промисли! Просто смо заборавили чија је душа,срце,тело…Бог је љубав,Он зна зашто се све дешава и како се дешава,није ништа случајно…Зато научите да смо срећни јер смо рођени као Православци и све ће Бог уредити и никада не заборавити чији смо потомци…мени је тих црва жао…
    Поздрав,Станимире!Свако добро од Бога Вам желим!

    Свиђа ми се

    • Громка, прегласна тишина је притиснула целокупно човечанство.
      Са болном сетом и носталгијом се сећам времна када је солидарност још нешто вредела, а аутономна индивидуалност пркосила хегемоној, корпоративној свести националних политичких елита и глобалистичким покличима. Ленон, Дилан, Гелдоф… све је имало некаквог смисла и будило наду. Неки су и животом платили… Данас, међутим, нема критичке свести, нема гласа, нема ничега. Последње чега се сећам јесте:

      Невена, хвала на лепом коментару!
      ПС. „Када човек постави Бога на прво место, све остало је онда на правом месту.“
      Свако добро!

      Свиђа ми се

  4. Можда је ово период покајања…морамо искрено да се покајемо…Извињавам се људима који нису посвећени Богу,и ја сам на почетку мог духовног путовања али знам да искрена вера у Бога враћа у живот…морамо свако од себе да крене и корак по корак…молитва,пост,покајање…тек тада ћемо схватити колика је љубав Божија и срести много људи попут нас…“само веруј,не бој се!“

    Liked by 1 person

  5. Ух… Текст који тера на размишљање… Мени враћа наду, јер све док верујемо у Господа и Њему предајемо живот свој, земаљски проблеми нас не дотичу. Потребно је само научити гледати у Господа и у небо! Ја тек сам на почетку пута…

    Свиђа ми се

    • Психилошка наука би исцрпла комплекс ниже вредности, осећај неостварености, инфантилне аспекте емоционалности, инфантину егоцентричност… и ко зна шта још, из корена таштине. Претпостављам.
      Али, ова идеја (Твоја) оставља таштину небрањеном, неподпомогнутом, на брисаном простору. И лакше је таквом разоружати.
      Поздрав Тања!

      Свиђа ми се

  6. Већ који пут нам долазе у кућу појединци који, наиме, нису задовољни партијама на власти, па оснивају своју нову, и, наравно, потребни су им регрути. Међутим, све и један овако замишља ту нову партију: идеш на састанке,.мало поседиш и примаш плату из државне касе! То је све! По чему ови то виде, дакле, да они у власти не ваљају, кад имају сви потпуно исти резон и то онај из Маратонаца:

    Шта рећи а не осетити стид и бол.
    Поздрав, Станимире.

    Свиђа ми се

    • Никада нисам разумео зашто је тзв.поетика Душана Ковачевића интерпретирана као врхунска уметност. Опскурни ликови, преварантско-шићарџијски послови, вредносна маргина, а врлине – ниодкуда.
      Нека ово буде мој осврт на Твој коментар, Јелена.
      Срдачно поздрављам!

      Свиђа ми се

  7. Мислим да је постало више него јасно оног трена кад је подржао вајног председника САНУ у његовој изјави.
    Ја сам сасвим сагласна са тобом и ово не сматрам никаквом уметношћу. Али је то образац „некрштене деце крштених комуниста“, како их је назвао митрополит Амфилохије.
    Дело је човеково огледало.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s