Квинтет за једну рапсодију

На слици: Врабац  на бодљикавој жици; Фотографија: vesti-online.com

На слици: Врабац на бодљикавој жици; Фотографија: vesti-online.com

Нешто размишљам, трагична судбина Кафкиног Јозефа К. није у кобном епилогу који га је задесио, већ у ПРОЦЕСУ кроз који је прошао. Епилог без процеса не исцрпљује и не апсорбује енергију. Процес, међутим, чини то до граница ентропије. Нисмо ли одавно зашли иза њених граница?

***

Само јасни, дугорочни, национални циљеви настали на консензусу  Народа, националних институција, политичке класе и аутономних интелектуалаца могу створити климу националне солидарности и мобилисати на дугорочни и одрживи ангажман. У приликама, међутим,  које карактерише безочна идеолошка искључивост и форсирана вредносна располућеност Народа, више од свега нам треба освешћивање чињенице да је Слобода прво што нам недостаје.

***

Можемо ли се у скорије време понадати да ћемо бирајући национално одговорну власт искористити последњу шансу да на чело државе стану особе од националног, политичког и надасве личног интегритета које ће непоколебљиво заступати интересе свог Народа и државе и по цену потпуног изопштавања из савременог глобалистичког пројекта којем су нас невољно хтели приволети? Јер после свега, након последњег националног пораза, остаћемо суочени сами са собом и сопственим страховима. Нагнути над провалијама личних безнађа. Тада већ, ово питање неће имати смисла. Или хоће, са становишта психијатрије.

***

Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће никада бити аршинована нити парадоксом родољубља нити сопственим уставом, већ милосрђем силника, будимо уверени. Милосрђе силника, пак, неће бити одмерено  његовим осећајем за међународну правду, нити дубином наше понизности, већ силином нашег подавања морбидном вредносном нихилизму новог врлог света. У том свету, како ствари стоје, не сме бити ничег што би императора могло подсетити на сопствена непочинства, а понајмање сме постојати слободарска традиција једног малог Народа. Она мора бити унакажена до потпуне дегенерације видовданског кода којим је поносно и часно корачала кроз историју цивилизације. А како то урадити најбоље до оскрнавити је најзлокобнијом историјском сумњом којом је себе опхрвао – неверицом у оправданост и смисао сопствене повести.

***

…Али, да ли смо предузели све да се поклич Слободе чује у читавом Народу или смо наивно упали у креирану клопку квазислободе говора и илузију слободног  изражавања мишљења у строго ограниченом,  контролисаном и  виртуелном медијском простору доживели као врхунац индивидуалних слобода и крајњи домет наших напора? Није ли то управо оно што је систем и настојао трасирајући свој европоклониички поход ка стављању државе у колонијални  међународни положај? Зар херметичка маргинализација родољубиве артикулације народног незадовољства, унутар које је полемички тон, фрустриран јаловошћу исте, попримао обрисе агоније, није врхунски тријумф режима у монополизацији властите идеологије? Јесмо ли постављајући на дневни ред питање окупације Отаџбине, уствари окупирали све преостале сопствене потенцијале да учинимо нешто делатно и за Народ корисно, ако већ он то није могао? Прозивамо власт немушто, једнако дуго колико смо огорчени на опозицију. Са неверицом посматрамо сваку нову окупљајућу, патриотску иницијативу. Готово да смо кивни и на сопствени Народ до којег уистину нисмо ни стигли, јер ка њему поштено нисмо ни кренули.

Ко смо ми, у ствари?

 

 

Advertisements

11 thoughts on “Квинтет за једну рапсодију

  1. Само ћу ти још рећи (ето, колико се не суочавам!), да сам размишљала о идеји да оснујемо неко друштво под радним називом „За хлеб не молим, за уметност просим“. Јасно ти је, Теби јесте. Поздрав!

    Liked by 2 people

  2. У филму „Наследники“, о којем писах на блогу, посебан је акценат стављен на сам појам „народ“. Не знам да ли си гледао, али је мени то баш упало у очи и заиста је занимљиво. Са тим појмом имао је проблем и Карађорђе. Али је он нашао решење за све који су имали интерес да шурују са Турцима. Он је ушао у многа села и направио задевицу са тамошњим Турцима тако да народ, хтео-не хтео, најзад није имао други избор већ да крене у бој, иако бројчано слабији и без икаквог наоружања.
    Наши војници, пензионисани, који нису хтели да седе са окупатором, сви се слажу у томе да је рат близу. Питање је: да ли ће наше буђење бити болно или преболно?
    Поздрав, Станимире!

    Свиђа ми се

  3. …Памтим речи једног човека који је напустио политику, а знао је рећи, нарочито онда када је губио подршку Народа: „Србија је велика тајна“.
    И јесте. незаинтересована, инертна, статична, безмало анемична и наоко, на издисају. Но, када крене, тада је не може зауставити лако ни велика сила (до божије).
    „…велика тајна“ је како из обамрлости прелази у акцију.
    О томе често размишљам…
    Поздрав Јелена!

    Свиђа ми се

    • Не противуречим, али истине ради, није ли се он, ипак, у једном тренутку „заузео“. Доцкан или не, остаје отворено питање, али засигурно, са становишта неумитних намера државе и последица које су му биле скриптиране и пре самог почетка Процеса, његови напори су били већ виђени као нецелисходни и, сасвим извесно, као узалудни. Са те тачке гледишта, интенција система и није била да га испровоцира и у њему покрене одбрамбени рефлекс, већ да га егземпларно провуче кроз Процес.
      Тања, хвала на посети, још више за инспиративни коментар.
      Поздрављам срдачно!

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s