У гостињској соби

На слици: Вештачка интелигенција; Фотографија: telegraf.rs

На слици: Вештачка интелигенција; Фотографија: telegraf.rs

Већ су послуживали посне колачиће, када је брачни пар Манојловић пристигао на славу Савићима. Бранислава, млада, корпулентна докторка широког лица и још ширих кукова, споро се пробијала кроз уски пролаз између суседних редова столица. На уснама јој је титрао усиљени осмех, а из очију севала охолост какву виђамо код дубоко незадовољних, свих оних које је живот лишио радости уживања у копању својих леја и који су сопствено бивствовање жртвовали упорном доказивању своје важности. За њом је ишао Милутин, њен супруг, висок, трбушаст, тром, некако, сасвим примерен куварском послу који је обављао у једном реномираном крушевачком ресторану. Са лица му није силазио бесмислени осмех и заправо, више је изгледао приглупо него ведро и опуштено.

-Касните, Манојловићи – примети Радован, први домаћинов сусед и познаник Манојловића још из времена када ја овај пар био опијен младеначком љубављу, а Милутинова мати, била учитељица његовој старијој, а потом, и млађој кћери. Коју годину касније, голупчићи су се у цркви Св. Ђорђа, заклели на вечну љубав, а заједнички живот започели (и наставили) у спаваћој соби Милутинових родитеља, пензионисане учитељице Љубице и Јована, добродржећег медицинског техничара у мировини.

-Распевало се друштво на слави код доктора Митића, мој Радоване – гласно објави млађана докторка осматрајући госте око себе. – Не можеш тек тако, фуњарски, да напустиш скуп највиђенијих тутулара у граду, а опет, песма је лек за душу.

-Најпре ваља имати душу, докторка – примети расејано адвокат Рајковић палећи себи цигарету.

-Оставите се филозофирантства господине Рајковићу – надахнуто одврати докторка Бранислава седајући на слободно место. – Наука је узнапредовала до неслућених висина и, усхтедне ли, створиће душу какву не можете ни замислити. Не сумњајте у то да ће за коју деценију, душа бити креирана по мери наручиоца и да ће човекољубље бити привилегија сиромаха који неће имати средстава да сопствене душе осавремене и прилагоде новом добу. Јер, у тој епохи, људскост неће бити на гласу, напротив, запамтите, и маса ће се, и по цену банкротства, безглаво утркивати да докаже своју сналажљивост потражујући покварене душе. Тако ће и вредност једне душе расти са степеном достигнутог изопачења. Штавише, незадовољни конфигурацијом већ купљене и уграђене, имаће прилику да своју душу апдејтују са развојем иновативних могућности и понудом напреднијих модела. У најдаљој будућности, у футуру трећем, је л`, већ ће ембрион бити опремљен одговарајућим програмом, а родитељи ће моћи да бирају да ли желе интегрисану или слободну верзију душе своме још нерођеном чеду, подложну накнадој надградњи, разуме се. Ако, међутим, каквим чудом, не дође до таквог медицинског подвига, зацело ће бити могуће завештати сопствену душу, као што се данас то чини са срцем или јетром, па ето прилике да покажете великодушност. Нас двоје смо прилично млади и наше генерације ће дочекати то време.

-Донирати душу… – заврте главом адвокат Рајковић – звучи помпезно и надреално, докторка, и свакако прија ушима и таштини самољубивог човечанства, али будимо објективни, стављати божију надлежност у руке недораслог научника сасвим је детињасто. У неком нарочитом погледу разочаравајуће и одвратно – лаконски и правнички строго примети адвокат Рајковић.

„Ух, биће овде мудровања и надгорњавања преко главе“, помисли Радован мрзовољно. „А, и врева постаје заглушујућа. Тренутак је да се лагано евакуишем“.

-Да кренемо полако? – предложи на ухо жени свог живота.

-Само да упитамо за учитељичино здравље и да је поздравимо, ред је.

Радован испи гутљај вина и окрете  се на страну наговештавајући намеру да устане, а затим застаде и загледа се у докторку Браниславу чекајући моменат да са њом кратко прозбори. Седела је укосо наспрам њега, широко, целим трупом заваљена у наслон, а на столици даље, спокојно гладећи стомак једном и чачкалицом чистећи зубе, другом руком, несувусло се кревељио Милутин.

-Е, па, ми бисмо лагано да пођемо – обзнани Радован најближим гостима – него, нема смисла да одемо, а не упитамо за здравље. Бранислава – обрати се скрушено младој докторки – како се држи…?

-Само тренутак, Радоване – докторка нестрпљиво одмахну руком на страну – побећи ће ми мисао из главе, а коментар адвоката Рајковића заслужује пажњу. Ви, канда, Рале нисте оптимиста? Не верујете да ћете подизати кредит да бисте уплатили учешће за душу какву ћете пожелети? – заједљиво упита Бранислава.

Адвокат Рајковић испусти дугачак дим и повремено жмиркајући десним оком, као и увек када би се усредсређено бавио каквим садржајем нагласи следеће:

-Верујем да ће човечанству бити све теже да изађе на крај са нагомиланим проблемима, и можда понајвише са необуздивим људским самољубљем, да ће настојати да их разреши и на бизарне начине, покушавајући и оно о чему причате, али зар се може у том случају говорити о оптимизму? Он подразумева наду у лични и општи бољитак, дакле, склад са богоугодношћу, а ви ме уверавате да ће хладнокрвна предузетничка машинерија дегенерисаних фабриканата за производњу злих  душа створити у блиској будућности нову силицијумску долину. И да  ће банкари, тајкуни, нотари, књиговође, сав олош ове дивне планете окупљен око зараде на таквој идеји, на известан начин, спасити свет који се закотрљао суморном и тамном низбрдицом нихилистичког, вредносног амбиса и изопачио у мери да не може самог себе препознати. Видите, докторка, мој оптимизам се темељи на вери да човечанство неће пропасти чак и ако се његов монетарно-инжињерски лоби усуди да крене у тај ваш величанствени и тобож спасоносни коруптивни подухват, те да ће се засигурно некако избавити, али само уколико се храбро и одлучно супротстави                         таквом светогрђу. Ја ћу стамено стајати на барикади испуњавања узвишене људске дужности одакле се по посусталом свету развејава пркос дотичној настраности, вроватно са истом одлучношћу и снагом којом ћете ви ватрено заговарати  амбиције нових стремљења.

-Али, забога, Рале – готово срдито ускликну докторка – чега лошег има у човековом настојању да се прилагоди потребама времена и функционише усклађено са доминантним погледима? Противстављати сопствену душицу општем цивилизацијском тренду данас значи не само трпљење и фрустрацију, већ и изопштење из света, подсмех и презир, а ко још може поднети такву патњу. Знате како вели владика Његош, „Једна сламка међу вихорове, сирак тужни без нигђе никога…“, а медицинска наука још додаје, анксиозност, социјалне фобије, панични поремећаји, депресија, све би то могло задесити таквог човечуљка. Јер, такво биће не може достојно живети, уморено, преплашено, скврчано и ништа је до обичне смежуране љуштурице човекове. Пуне су нам луднице таквих, мој Рале. А, изгледа да и манастири не заостају за њима. Уосталом, на каквом би губитку могао бити пострањени јадничак жељан мало поштовања и мира?

Жамор је већ снажно струјао кроз гостињску собу, а отопљени, згуснути восак са нахерене славске свеће творио стрму стазу до пламена. Адвокату Рајковићу се чинило да у тој рељефној косини, у крхком лелујању огња, препознаје невидљиву и тешку борбу, нечије (не докторкино, веће неког снажнијег, моћнијег и невидљивог) осионо стремљење да животни ветар управи у смеру згаснућа свих богоугодних људских ватри и питао се са каквом инспирацијом једно младо, надахнуто и рекло би се, амбициозно биће, управо као и он сам, пориче и сопствени мантил и своју титулу, и читаву етику којом је натопљена та узвишена и племенита струка, дубоко верујући да све то чини у њихово име и зарад човекове добробити.

Користећи кратку станку и адвокатову тренутну замишљеност, Радован се усправи у столици и подкашљуцну.

-Комшија – обрати се он првом госту до себе примичући се ближе њему – Душица и ја смо међу првима пристигли и ваљало би да први и одемо. Ноге су ми већ утрнуле, а и котао је вероватно гладан цепанки. Чујте како фијуче кошава око кућа. Извините, мало ћемо вас намучити да нам направите пролаз, само да пре тога још нешто упитамо докторку Браниславу. – Он се окрену према њој, али адвокат Рајковић је већ увелико заступао своје становиште, а она помно пратила његово излагање.

-… те према томе – чуо је како говори – ми овде не мислимо о евентуалном губитку функционалности пострањеног јадничка – значајно нагласи адвокат последње докторкине речи – строго формално гледајући, нема сумње да би она могла бити очувана и унапређена таквим научним дометом и да би се човек будућности могао похвалити постизањем конформистичког конфора, ми, овог часа, међутим, мислимо на губитак смисла постојања који би неминовно уследио суманутом репликацијом истоврсних, једнобразних душа у већи број крећућих и добростојећих појединца и творење хорде хијена које своје основно значање виде у вребању плена и остваривању надмоћи. И још, обратите пажњу на огроман уцењивачки потенцијал, економски, разуме се, крупних финансијских центара, монетарних корпорација и појединаца који лешинарски бдију над кукавним мученицима, у блату приглављених, изуједаних, обесправљених, без икаквих готовинских средстава на располагању, што би и род најрођенији продали да поправе положај, нађу своје место под капом небеском или напослетку спасу голи живот. Онда, неминовно следе зајмови, камате, хипотеке, зеленаши, лихвари… бесомучно подавање свакоме ко нуди трунчицу краткотрајне наде да се може до циља, какве пусте и унакажене, хибридне душе, све док се из тмине човечанства не појави какав Родион и прекине агонију.

-Али, драги пријатељу – тријумфално повиси тон докторка Бранислава – Родион Романович је чиста историја, архива, реликт, слика и прилика неприлагођене природе којој ниједна околност савременог друштва не иде у прилог и којој је управо неопходно хитно препакивање, дакле, егземпларни случај број један за ургентну надградњу. Немојте се уздати у тај принцип, јер, осим што данас није више могућ, он ни сам по себи није решење које желите да промовишете. Уосталом, признајем да не разумем до краја шта сте тачно хтели да кажете уводећи Раскољникова у једноставну идеју о имплантацији душа.

-Видите, докторка – змишљено загледајући лелујави траг дима који је узмицао ка плафону отпоче адвокат Рајковић – можда је боље да из поштовања према овој идеји и ризика од њеног поједностављеног разумевања, одмах одустанем од даље елаборације наречене метафоре. У неку руку, осим што није савршено прикладна, може звучати узнемиравајуће, а ја могу бити проглашен пропагатором радикалних идеја са јасном подршком сваком отпору гладној и крволочној глобалистичкој немани и још јаснијим моделом како исти спровести у корист човечанства. Јер, да се одмах разумемо и ствари поставимо на прави начин, потенцијална индустрија душа је само морбидни, квазиплеменити аспект опаког процеса глобализације. У данашње време, наиме, свака промисао која промовише немирење са владајућом светском доктрином експресно постаје екслузивна сензација у прљавим рукама корпоативних медија на коју се потом моментално обрушава планетарни естаблишмент и уништава је бескрупулозно и парадигматично. А, сложићете се са мном, моја правничка дужност је да одржавам ред и поредак, зар не? Најзад, како је то занимљиво – помало цинично нагласи адвокат Рајковић – наше улоге су се у овој полемици потпуно замениле. Ви, као хуманиста, сасвим супротно филозофији индивидуализма и посебности које стоје у основи вашег друштвеног ангажмана и личног професионалног опредељења, заступате становиште према којем гушење човекове природе и њена унификација до огољеног једнодушја представља врхунски домет прилагођеног човека, и налазите да бесмислени, функционални конформизам човека новог доба, уводи  друштво у благостање за којим је жудело од свог постања, док ја као правник, елем, заштитник регулатива које су човеков живот учиниле изнуђеним и ограниченим, а социјални поредак сиромашним, али уређеним и предвидиви, кличем у корист кидања ланаца којима се већ дуги низ година перфидно омотава људка природа кроз лажну, псеудохуманистичку пропаганду, злокобно потурену у нормама које тумаче људска права.

-Ми се одавно већ гостимо, има к томе скоро пет сати – театрално устајући и подкашљавајући се гласно још једном, Радован покуша да искористи крај кратког адвокатовог трактата – и кренули бисмо лагано. Само да приупитамо, докторка, како служи здравље нашу…

-Одмах ћу Радоване… – и не гледајући у саговорника одсече докторка нагињући се целим телом преко стола не би ли се унела у лице адвокату Рајковићу и кроз вреву допрла до његових ушију.

-Као да покушавате да ми умакнете, Рале. И безмало, као да не разумете о чему говорим – резигнирано примети докторка. У очима јој заблиста несвакидашња ватра, а усне јој окупира грч и адвокату Рајковићу се учини да му личе на оштрицу српа који може сасећи сваку реч и сваку наравност. У часу му телом проструји језа и он се стресе као у грозници. – Ствар више није питање наших воља и избора, она је принципијела нужност. Ако желите да поживите у миру, морате, поред осталог, да обратите пажњу на сопствено здравље. Ето, на пример, поквари ли вам се који зуб, стоматолог ће вам рупу попунити пломбом, буде ли квар озбиљнији – извадиће вам зуб. На његово место уградићете нови јер у противном нећете моћи да гризете ваљано, а несажвакана храна ствара проблем желудцу и тако редом. А, замислите још да то није зуб кутњак, већ која поломљена јединица. Та, немојте ми рећи да ћете равнодушно посматрати своје зубало. Напротив, верујем да ћете одмах потрчати у прву стоматолошку ординацију и не питајући за цену захтевати надградњу или вештачки зуб. Тако вам је и са душом. Она, додуше није такве природе да може представљати очигледан естетски проблем, попут пропале или сломљене јединице, али у неком нарочитом погледу она је суштаствени унутрашњи жрвањ и свега јавног, огледало целокупног бића и као таква излог човеков. Обратите пажњу на ту околност, и немојте је потценити.

Адвокату Рајковићу се на мах учини да се њихова конфронтирана уверења ни у бесконачности  неће срести у имагинарној тачки компромиса, те да у овој расправи трпељио узмицање може важити само у погледу толерантног, академског прихватања различитих становишта, али никако и у одустајању од сопствених позиција и он пожеле да се неделикатно искези широким осмехом, безмало у инат докторки, и да целом скупу, читавој публици, и још шире, васколиком човечанству, покаже бисерје својих зуба.

-Знате, докторка – са хладнокрвном дрскошћу заврши адвокат Рајковић – има нечег перверзног у ономе што заступате. Ако сте већ одустали од могућности да људска душа, као таква, може опстати у арени модерних девијација, ако сте је видели на отпаду или каквој онтолошкој депонији откуд вам право да страсно верујете у њену редефиницију и да јој једино таквој поклањате веру? Ви тобож инсистирате на њеној практичној употребљивости у нади да ће са тим пројектом бити олакашан већ добрано компликован човеков живот, а заправо заговарате најбезочнији хедонизам у којем ће човек бити ослобођен свих невоља укључујући и патњу. Ја, међутим, непоколебљиво верујем да је узрастање душе основ сваке наде и сваког настојања да се кроз живот корача храбро и креће напред, чак и када то изгледа немогуће или сулудо. И, видите, у томе проналазим радост живота, сву једноставност његове суздржне а раскошне лепоте и нисам спреман да га лишим тог богатства лаконским и неразумним прихватањем једног модног крика и његове морбидне аналогије.

-Рале, Рајковићу, побогу – зачуђено исколачи очи докторка Бранислава. – Драги пријатељу, хајд` што противуречите мојој маленкости, ни по јада, али како ћете то објаснити покојном Бори Пекићу? Та, он је у „Беснилу“ децидно говорио о вештачкој души, а Пекић је, сложићете се не само блиставо перо, већ и велики ум наше књижевности.

-Роман нисам прочитао и не знам како је говорио Пекић, но, уосталом то није ни важно – самоуверено иступи адвокат Рајковић. – Можеш (он победнички пређе на Ти) овог часа преда мном да постројиш и Пекића и Селимовића и Андрића и Киша… читаву Академију наука и уметности, кога год пожелиш, али мој став ће остати исти  ма шта они мислили о томе.

-Но, у реду, у реду, видим да се нећемо сложити око тога и боље да окончамо полемику пре него се разбуктају страсти – настојала је да влада ситуацијом докрторка Бранислава. – Пустимо сада то, него… добро је што сте ту Рале, да чујете шта ми се ономад догодило. Нећете веровати каквог света има…

-Ми бисмо пошли, докторка – снисходљиво покуша Радован. – Само да нам кажете коју реч о нашој учитељици. Начули смо да је имала срчане тегобе, па ред је, знате…

-Секунд само, Радоване – настави докторка не загледајући саговорника – да довршим причу адвокату Рајковићу. Замислите, Рале – налактивши се на астал прекрштеним рукама продужи докторка Бранислава – враћам се кући са посла пре недељу дана, а у поштанском сандучету ме затиче плави коверат. Рачунам, стигла казна за непрописно паркирање од пре пар месеци, али врага, на коверти стоји Основни суд у Крушевцу. Шта то може бити, помислим збуњено, у питању је држава, а када она позива, није шала. Отворим и читам у лифту и имам шта да видим…

Радован тегобно устаје по четврти пут и нешто благо говори Душици спустајући своје усне у њену ушну шкољку. У очима му сија срџба која задобија обрис нејасне сете и док споро исправља своје погурено тело њему се чини да се у диму и жамору који натапају гостињску собу и притискају полупијани свет вијоре копља свих древних и незавршених ратова овога света, ратова који непрекидно букте у крвотоку сваког људског створа на планети, у крику новорођенчета једнако као и у борама најдуговечнијих стараца и да је усиљени, врло често, арогантни прогресивизам младих нараштаја необјашњиви еликсир и за тврдокорна убеђења оних који су већ пристигли на обале конца живота. Још више му се међутим чини да је у том хладном и истрајном сукобу, жилавост идеја коју је овлаш препознао у адвокатовој непопустљивости, она снага која претходи миру и човеков живот чини разумљивим, сигурним и оправданим. Одлучно напуштајући скуп, он застаде на трен, окрену се и упита Милутина:

-Милутине, како је мајка?

-Не чујем, Радоване.

                                                                                                          +++

Следећег јутра у дому Манојловића мирисало је на липов чај и бисквите од наранџе. Милутин је гризао врх оловке наднесен над укрштеницом, а до њега, широко распрострту Политику на столу, чешљао је отац Јован.

-…Ма, посебно ме је нервирао адвокат Рајковић – задовољавала је свекрвину радозналост докторка Бранислава. Коса јој је неуредно падала преко лица, а пењоар отварао богато попрсје. – То је такав неотесанко и простак да се ја питам ко му је дао диплому правника. Он не само да нема слуха за нове идеје и да не разуме смисао љуске добробити, већ је и зао. Можебити, и опасан. Најзад ме је чак извређао на помен могућности уградње вештачке душе.

Она одсечно одмахну главом и испи гутљај чаја из широке порцуланске шоље. Потом опипа џепове кућне хаљине и извади табакеру боје ружиног цвета. Запали цигарету и замисли се.

– И знате шта ме је још запрепастло? – додаде узгред са необичним миром – Сећате се Радована и Душице, оног средовечног пара чије сте кћери изводили до петог разреда?  

Љубица потврдно и знатижељно климну главом.

-Ни да питају како сте. То је тако ниско и неувиђавно…

-Да, да – забрунда Милутин лежерно, не подижући поглед са укрштених речи – врло неувиђавно.

Advertisements

27 thoughts on “У гостињској соби

  1. Vrlo jak post Stanimire.
    Ne znam, (bar ja tako mislim), Radovan bi ostao Radovan, pa sve i da je bio prisutan i da je čuo njihov jutarnji razgovor uz kafu. Prćutao bi, ili bi se pravio da nije čuo, jer čini mi se da već odavno zva i gde se kupa i gde školjke skuplja.
    P.S.
    Drago mi je da si se vratio. Živ bio Druže!

    Liked by 1 person

    • Некако верујем да је охолост компензација за незадовољство (било каквог порекла) које траје. Наравно, незадовољство је нужан, али, сасвим вероватно, не и довољан узрок за охолост. Све у свему, питање остаје отворено и коначни одговор би могао бити и – „обрнуто“.
      Поздрав Тања!

      Liked by 1 person

  2. Неувиђавно. Дааа…
    Забрињавајуће штиво, посебно кад долази из пера (читај: душе) познаваоца душе.
    Збиља, најпре ваља имати душу.
    П.С. Приметих већ да ниси никако све рекао. Драго ми је да си ту.

    Liked by 2 people

  3. Мутације су одавно почеле, а ми их пригрлили као ексклузивне (анти)вредности. Нови Вавилон вештачких и скврчених душа само још није добио формалну потврду.

    „Противстављати сопствену душицу општем цивилизацијском тренду данас значи не само трпљење и фрустрацију, већ и изопштење из света, подсмех и презир, а ко још може поднети такву патњу.“

    „Ако сте већ одустали од могућности да људска душа, као таква, може опстати у арени модерних девијација, ако сте је видели на отпаду или каквој онтолошкој депонији откуд вам право да страсно верујете у њену редефиницију и да јој једино таквој поклањате веру?“

    Све у причама бива. Посебан је доживљај и дар читати их из твог пера.

    Вееелики поздрав С!

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s