Горке траве

   Нисам јој рекао ни реч, те ноћи, хладне и магловите, а већ је разумела све, онако како то само жена уме. Егзистенцијалистички, ваљда, или можда још суштаственије, онтолошки, ко ће га знати сада. И шта је у том младом, невином срцу задрхтало, која је струна препукла, каква је музика утихнула, стварно, ко ће знати данас, две и по деценије доцније.

 …Покорно и без гласа, успела се стрмом, вијугавом стазом преко обронака Ртња и ишчезла у дубоку васељенску ноћ.

  Већ је двадесет и нешто година како из јутра у јутро, у мртвој тишини дома, пристављам чајник на плотну и трчим пред огледало са бријачем у руци. Када из извијене луле чајника запишти пара, тешким кораком се примичем теглама са горким травама, и ко ће знати зашто, бирам управо оне… са пропланака планине која је замела њен траг.

   И баш тада, некаква злокобна студен проструји полутамом и застане иза мојих рамена. (Бритва ми задрхти у руци).

Не говори ни реч.

Годинама већ.