О збирци прича„Вучја лоза“ Зорице Пауновић

На слици: Насловна страна збирке прича; Фотографија: Svet knjige

На слици: Насловна страна збирке прича; Фотографија: Svet knjige

 

Уместо увода

Поштовани посетиоци блога, замољен на начин који се не може одбити и обавезан указаним поверењем, латио сам се пре више седмица, приказа СКИТАРИНЕ збирке приче „Вучја лоза“. Нити стручан нити списатељски изабран, а свакао узбуђен и немиран, потписао сам тада следеће редове. 

Из вечите борбе ероса и танатоса, из понора свепрожимајућег надгорњавања колективног несвесног и индивидуалних пулсија, из субверзивног гротла арене јавног морала и појединачних посрнућа, под студеном престоничком лампом и реминисцирајућом месечином западноморавских обала и гледићких обронака, изникла је чудесна „Вучја лоза“, елегични, поетски урлик душе над неумитном ефемерношћу живота.

Обилована пригушеном, жуборећом пасторалном патњом и трагичним судбинама својих „потомака“, „Вучја лоза“ представља кондензовано фолклорно поимање непрекидне борбе за опстанак, не само биолошки, већ и вредносни, меланхоличну рефлексију посусталог епског жишка послератног српског сељака (сељанке) несрећно супротстављеног надолазећем асфалту, тракторима, аутобусима, фабричким димњацима и облакодерима на обзору; она јеочајнички крик за памћењем, убоги вапај за утехом у носталгији.

Кикице које занесено и весело лебде „Вучјом лозом“, могу се обрети и у чаршији и у престоници, и у Винковцима и у Цавтату, могу прозборити и врцаво и наивно и мудро и несмотрено, али гдегод закораче остају омеђене детињством и огњишном ватром и штагод проговоре сведоче о чежњи и болу. Оне лепршају слободном имагинацијом и устрепталим асоцијацијама чије вратоломне заплете понекад није лако одгонетнути, и које, истини за вољу, никада не одударају од реалности живота, чак и када се та истина не подудара са њиховим симпатијама. Зато је њихово потоње расплитање ка светлима (веле)града увек тескобно и искушљиво, дамар за сопствени или туђи живот, најчешће за оба, био други појединац или група, ветар гоњен капом и онда када је тело ушушкано Црвеним капутом, а на глави стоји шешир са великим ободом.

„Вучија лоза“, збирка је прича у којој је задивљујуће представљен приповедачки дар аутора. Сентиментални, понекад натуралистички описи одрастања, декорисани су васкрсавањем успомена, суптилним психолошким запажањима, робустним карактерима и латентним тријумфом женских ликова. У њима је наслагана инстиктивна интелигенција, надмоћна воља и рефлексна заштићујућа емоционалност, мозаик атрибута неопходних за одржање рода и самоодржање јединке. Управо из ове сложене архетипалнеодреднице и са ове стране пристиже и јединствени сугестивни ехо „Вучје лозе“, сублимиран у једној речи, не одустати, истрајати, не стати – опстати!

Од многих неправди које могу задесити ову збирку прича, најнеодговорнија ће свакако бити инертно сврстати исту у инфлаторну списатељску помаму и игнорантски је поистоветити са мноштвом тривијалне књижевне продукције. Јер она то засигурно није. Ако и не пронађе пут до заслуженог места на књижевној сцени, стазу до срца оних који су је читали (и који ће је читати) овенчаће радост великог сусрета са истином. А, она је непролазна.   

Станимир Трифуновић

ПС. Хвала Зорици Пауновић на указаном поверењу.

ППС. Хвала свима Вама који стрпљиво и разумевајуће, у тишини, пружате подршку мојој породици. Чините и више него што можете замислити.

Advertisements

5 thoughts on “О збирци прича„Вучја лоза“ Зорице Пауновић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s