Ортопед са сломљеном душом

 

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

    У слабо осветљеној чекаоници аутобуске станице у Крушевцу, међу мноштвом промрзлог и мрзовољног света, седео сам на офуцаној дрвеној клупи са старим пријатељем из момачких дана, ортопедом Савом Пољанским, проћелавим педесетогодишњаком распусних зулуфа и меснатог носа који се од корена ка врху ширио целом дужином и на крају добијао помало прћаст облик, какав виђамо код луцидних и промишљених људи којима оданост и брига представљају испуњење животног смисла. Углавном ћутљив и замишљен, никада није био занимљив саговорник, а када је и учествовао у каквој дискусији или полемици, више је саопштавао дубином уздаха, дужином пауза у излагању, загледањем у страну и томе слично, неголи примедбама и констатацијама. Штавише, њихова јетка сувислост је умела исцрпљивати слушаоца подмукло и споро попут мемле и влаге и нагонити га још на стална преиспитивања и сумњу. И самог себе сам небројено пута затекао у зебњи, какву сам то, и колико страшну, грешку направио, након његових простих и шкртих „Ех, децо, децо…“, усред каквог обичног младалачког несташлука или неодмерене изјаве својствене том добу. Ни те вечери није био расположен за ћаскање, за какав тривијални и спонтани дијалог, примерен обичном свету, јер за њега је све вредно пажње морало потицати из вишег поретка ствари или бити необично важно. Прекрштених руку, у дугом црном капуту, седео је наслоњен и зурио кроз замагљена окна чекаонице у децембарски сутон који се суверено подизао над градом. Снег је вејао већ трећи дан, ветар фијукао кроз станичне холове, а температура ваздуха тонула у поларни минус.

Чекајући да га отпратим на симпозијум у престоницу, листао сам вести на свом генијалном андроиду, када је кроз тихи жамор запрштао шрапнел мелодије мобилног телефона човека који је стојао на два корака од нас. Звечао је раштимовано и неукусно као хармоника из вашарских шатора, али још више, као да је повезан са централним станичним разгласом. Јачина звука свима скрену пажњу и ми се загледасмо у незнанца. Он, из само њему знаних разлога, међутим, није показивао намеру да одговори на позив. Након неколико тренутака телефон поново зазвони, на исти начин и истом силином, али се незнанац не помакну ни овог пута, већ игноришући буку настави да гледа ка празним и завејаним станичним перонима. Када је телефон, одмах потом, позвонио по трећи пут нагнух се ка Сави и приметих шапатом:

-Овај, ни прстом да мрдне.

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

Склопио је очи на трен-два и благо одмахнуо главом у страну, не прозборивши ни реч, али одмах затим, досетивши се нечег, ваљда, као да му је грч запосео лице, он се нервозно промешкољи и спусти руке у џепове. Не знам због чега, али, био сам уверен тог часа да у тој напрасној тескоби има нечег више од пуке напетости, нечег безмало сладострасног и катарзичног и мени се уистину чинило да је само тренутак досцније Сава већ задовољно уживао у неочекиваном спокоју тела и душе. Када је незначев телефон запиштао следећи пут, парајући уши присутнима у чекаоници и разлегајући се станичном тмином попут звучног удара, чело му се у моменту забринуто намрштило, а веђе набрале у некаквом злослутном ишчекивању, десним оком је неконтролисано жмиркао, а телом невољно трзао као да се од нечега брани. На лицу му се оцртао ужас какав виђамо код људи који стрепе да би се нешто опако могло догодити и који дрхтећи без гласа очајнички преклињу да се ствар што пре сврши према њиховој добробити макар читав свет окончао у самртном ропцу. Посматрао сам га затечено и немирно, како то човек чини када га савлада немоћ…

-Господу хвала. – промрљао је за себе дубоко удахнувши.

-Молим…? – упитах са олакшањем и још надасве збуњено.

-Није мрднуо прстом, Богу хвала. – изговорио је више за себе неголи мени и искривио усне у кез од којег ми је телом прострујала студен каква се не може поредити ни са једном другом, студен хладнија од оне која продире у кости и леди крв у жилама, студен која излива из космичке тамнине и оваплоти биће до агоније и ништавила. Брецнух се. На челу му назрех грашке зноја.

А онда незнанац напусти чекаоницу. Кроз одшкринута врата заблиста сечиво кристалне хладноће и ја се стресох. Сави, међутим, као да паде камен са срца и он се промешкољи исцрпљено.

-Је ли све у реду, Саво? – упитах забринуто.

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

-Враг ће га знати. – одговорио је дубоко уздахнувши – враг ће га знати… – завртео је главом самоуверено и загонетно, као да се у нареченој констатацији подразумева много више од оног што је управо изговорио. – Некада је спасење у незнању и тада живот протиче мирно као широка равничарска река – додао је и загледао се у моје очи снагом погледа у којем је било и решености и смирења, погледа којим се свет посматра након окончања велике душевне битке или доношења какве крупне одлуке.

-Видиш, Дејане… – отпоче неочекивано и опрезно, крхким гласом који као да је цурео из некакве душевне пукотине где је био пригњечен исувише дуго и одакле није смео без нарочите куражи или одобрења частољубља – у мојим грудима је стешњена тескоба од које не могу честито удахнути. Учворила се, раскоренила и разгранала као столетни храст и не да мира. Гдегод да мрднем, прати ме као сенка и затамњује сваки секунд мог живота. Никако да се искобељам из њених чељусти, а искрено да кажем, више немам ни воље да покушам. Живот је већ одмакао подоста, срце отежало, тело малаксало и право је питање има ли смисла више пркосити шкртој природи и огавној судбини? Дошле су ми главе, рекао бих… Па, и ово што сада брбљам, има ли смисла, после толико времена?

-Ја сам адвокат, Саво – пробах да се укључим у монолог чију идеју и сврху нисам ни слутио и којим сам више од свега био изненађен – у мом послу владају просте и јасне чињенице, параграфи и закони и не сналазим се баш најбоље у поезији и метафизици. Са друге стране, сматрам да су приче о судбини дилетантске и несувисле и, ако хоћеш, сасвим досадне. У њима нема ничег узбудљивог и спектакуларног, нема авантуре потребне савременом духу. Ако се некада још могло прихватити спекулисање о терету судбине, за то данас нема никаквог оправдања. Време убрзано протиче, а живот је динамичан и непредвидив у мери која искључује чаробни допринос судбине. Оно што је некада био век, данас је само трен, оно што смо били склони приписати судбини некада, данас је једноставно објашњено науком и зато, сензационализам и фатализам припадају неуком и простом свету који не жели да разуме чињенице и законе. Замисли само, на пример, једну жалобну сељанку из подјастребачких села на почетку двадесетог века. Сина јој односи туберкулоза, а кћер одводи казанџија из Ниша. Првенца неће видети никада више и тугу ће истакати сузама на његовом гробу, а ћерку ће помиловати по коси са Никољдана на Никољдан, ако друмови не буду завејани, а стока остане здрава да може повући запрегу.  И шта преостаје мученици него да куне злу судбину. Данас, међутим, туберкулоза је искорењена, или, у крајњем случају, излечива болест, а са кћерима мајке комуницирају више пута током дана, и усхтедне ли им се само, оперу судове од ручка, седну у кола и након сат или два већ оговарају зета седећи у неком кафићу у истом том Нишу, или Крагујевцу, или неком другом граду. И, где је сада, ту, иста та судбина? Нема је. Елем, драги мој, све је само пуко стање науке, односно, чисти научни прогрес и нема места никаквом фатализму.

-Али, како би човек могао поднети туробну збиљу, ако не покуша да је учини разумљивом и објашњивом. Па још ако та стварност заправо и није физичка већ душевна и духовна? Како?

-Немој цвилети над властитим кукавичлуком и сажаљевати свој живот. Тако га само чиниш убогим, а себи потураш инвалидска колица иако би могао трчати и дисати пуним плућима. – несмотрено оштро приговорих старом знанцу. Због нечег ме обузе гнев и хладно упитах. – Него, може ли то мало једноставније?

-Шта?

-Па, то о тескоби, безвољности, чељустима судбине и шта ти ја знам још…?

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

Сава се канда насмеја тријумфално, скоро са висине  и подцењивачки, у очима му заблиста несвакидашња светлост, обједињујући спектар туге и срџбе и он жмирнувши, климну главом два-три пута.

-Можда и може, али се бојим да не би ваљало. – примети некако загонетно – Човек мора бити обзиран и учтив и када говори и када ћути, посебно када ћути, јер на тај начин саопштава вишеслојније и далекометније. Луцидни ум, попут твог, на пример, могао би додати, убитачније, али ја то нећу прихватити. Моја маленкост је прилично неотесана и проста и у ћутању не препознаје лукавство и опасност. А, требало би можда… Или да само не проговорим, да не подижем лишће са стаза… Јер људи ћуте из различитих побуда, сложићеш се и свако у сопственом ћутању проналази оправдање за наставак живота.

-Ништа те не разумем, Саво  – признадох беспомоћно и нестрпљиво  –  Аутобус ће за који минут пристати на перон, а ти све чиниш да останеш недоречен.

-Кажеш малочас „Овај ни прстом да мрдне“, а не знаш колико је прст важан човеку. Не можеш ни да замислиш, какав је то пројекат, какав симбол… Те да прихвати, те да почеше, да на неког упре, да некога додирне, да прекрсти… и ја, ја… ја, заправо највише стрепим хоће ли ме на послу сачекати какав преломљени прст који морам ставити у гипс. Свака фрактура је прихватљива, фемур, тибија, фибула, радијус, улна… али, фаланге дигиторум манус, њих не желим да видим. Сажалим се на мах до суза, саосетим са болом који мучени пацијент подноси, а онда ме већ у следећем часу обузме некаква напетост у грудима, раздражљивост почне да се успиње гушом ка глави, зајапури ми лице, утрне ми поглавину и сваку влас на глави накостреши, а онда се подмукло и хладно спусти низ врат и леђа, преко рамена  и руку и стигне до шака. Шаке ми задрхте и уместо рутинског мира који захтева имобилизација, прожме их некакав грч, прсти почну да ми се савијају и коче, а набој расте… расте. У очи ми удари крв и уместо да се сконцентришем на пацијента и наместим поломљени прст, ја бих радије да га додатно угњавим, да га смрвим или откинем и бацим у канту за смеће. Да не поверујеш… Да не поверујеш шта ми све пада на памет и са каквом страшћу се борим тих неколико секунди пре неголи накратко протурим главу кроз отворен прозор и надишем се свежег ваздуха. И, видиш, хладан и оштар зимски ваздух ми више прија од летњег… Некако, као вечерас… – помало тајанствено закључи Сава а поглед му испрати снежни ковитлац који стрмоглаво прохуја кроз станичне пероне носећи са собом новине и пластичне кесе ка тамним и далеким небесима. Тако прође још неколико тренутака.

-Да, да, видим да ти ништа није јасно. – равнодушно је констатовао. – Но, ја и не настојим да говорим разумљиво и не марим што ме не успеваш схватити, јер шта уистину значи човека схватити? Шта? Ако ту узвишену и племениту спознају, једнаку спознаји самог Свевишњег, није могуће свести на покајнички урлик и очајнички вапај за праштањем, вапај горак и дубок, који раскринкава сопствено биће и огољује га пред Богом до потпуне греховне нагости, онда је сваки напор у разумевању другога само узалудна, интелектуална акробација лицемерног незнанца, испразна, красноречива љубопитљивост сасвим случајног пролазника и потпуног туђинца, једнако гнусна и подла као и одсуство сваког интересовања. Штавише, у овоме другом има нарочите вредности достојне сваког поштовања.

-На пример, које?

-Аутентичности, драги мој – узврати лаконски Сава.

-Хоћеш рећи да моја намера да разумем пријатеља који седи преко пута мене није искрена?

-Не – мирно и задовољно одговори, а затим још спокојније и самоувереније настави – Хоћу рећи да су за такав подухват потребни надљудска снага и безусловна љубав, све оно у чему и лично оскудевам. Та, не би мени памет мутили и кошмаре творили поломљени палчеви и кажипрсти, не бих се кроз окна нагињао и дубоко дисао да је у мени мало више човека а мало мање звери, већ бих као и сваки мој колега заврнуо рукаве и пажљиво враћао фаланге на своја места. Овако, међутим, чудовиште у грудима грицка душу даноноћно, изједа је неумољиво као сипац дебло и никако да посустане, макар да предахне, никако, годинама већ. Не, и то ти је, па ти цркни Саво Пољански.

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

Због нечег се растужих. Волео сам га, тако тихог и тешког, скврчалог и јаловог, далеког, а свеприсутног, волео сам га, као што се воли најрођенији, али нисам успевао да му се примакнем ни за јоту више него што сам то учинио још некада давно и да му објасним да можда, ипак, разумем и живот и његов положај више него што претпоставља, да сам спреман да учиним оно што ће потражити, ако потражи, до потпуне покорности, и да у томе неће бити никаквог оклевања нити условљавања, али да ми свакако треба његов наговештај, далека и бледа алузија, макар, једна реч, једно слово, трептај, било шта.

-Шта очекујеш да учиним? – упитах опрезно и бојажљиво.

-Ништа – одговорио је са хладном достојанственошћу као да разуме зашто га то питам, а затим је раширио прсте на својим рукама, окренуо их длановима ка себи, па опет на супротну страну, загледао се у њих, као да нешто тражи у ситним борама шаке, кривио стиснуте усне и дисао гласно и неравномерно налик узбуђеном сневачу.

-У ствари, не чини ли ти се да сам већ искпао рупу у земљи?

-Не булазни, молим те – готово му одбрусих у лице. – Какве су те црне рупе спопале вечерас? Та твоја бесмислена поетика и архаични идеализам, све су то трице и кучине, друшкане мој, без ватре и без страсти, а данас без страсти ништа не пролази. Данас, ни игнорисање не сме бити хладно, разумеш? Разумеш? А, ти некакве рупе помињеш. Напослетку, немам појма о чему говориш.

-У твојим шакама, друже. У њима је тај грумен земље и у њој та рупа у коју ћу спустити свој глас.

-Шта је са тобом, човече? Да можда немаш повишену температуру? – упитах и дотакнух му чело руком. Било је хладно.

Ћутао је читав минут погледом уроњеним у моје очи, погледом аветињским, скрханим и празним у којем назрех сав васељенски бол, патњу коју сам ноншалантно игнорисао деценијама и повремено јој се чак, злурадо сладио, свестан да у њој не могу да учествујем ни душом ни срцем, патњом која се те ледене вечери преда мном разјапила као црна рупа у свемиру и пошкропила ме најгушћим ужасом.

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

-Спусти своје дланове на моје образе, Дејане – прошапутао је готово свечано.

Обазрех се са неверицом око себе, а онда га упитно погледах.

-Спусти дланове на моје лице, не стиди се. У њима је читав мој неспокој и сва нада. У њима је моје време, младост и полет, целокупно моје страдање. Спусти их… на моје лице.

-Тако, тако… – умилно је понављао пошто сам испунио његову вољу – тако… Благо је померао главу, час на леву, час на десну страну, а затим је своје руке спустио преко мојих и нежно их миловао. – Ето, видиш, није било страшно… није било страшно… Зар не?

-Није било…

-Страшно, …није било, …као мени… Јер, жив сам. Ја сам жив, само, жив!

Покушах да извучем руке испод његових, али он их снажније притисну на своје лице.

-Жив сам, Дејане. – поновио је са извештаченом благошћу, гласом који је израњао из телесне грознице.

-Наравно да си жив, зашто не би био?

-Зато што нека умирања никада не престану, а то је велика разлика, сложићеш се, живети пуним плућима и само дисати. Нека умирања… Почну тако, изненада, сасвим неочекивано, када живот забуја као пролећне воде, у часу када верујеш да ти припада читав свет и да можеш умрети од лепоте, она се увуку као куга у твоја недра и почну да те копне и пију… и пију те и копне, копне таман толико да те никада не докопне. И за сваког створа на планети, ти си жив, учтиво поздравиш комшију у пролазу, осмехнеш се касирки у ДИС-у, погађаш се на Новој пијаци за струк празилука, климнеш главом на шалтеру у банци, фотографишеш дечицу док дувају свећице на рођенданској торти, директору скрешеш у брк на колегијуму, пацијенту стрпљиво објасниш зашто не сме да манипулише прстом са којег је управо скинут гипс… и ти си жив. Жив, а у ствари… – У том трену, Сава узе моје руке и спусти их на своја колена. Погну главу напред, поглед му паде на под и пред очима ми се у пуном плану указа његово ћелаво теме и пар ситних бордих брадавица на њему. Призор ме додатно трону и ја га рефлексно снажно стегох за колено.

-А, у ствари…

-Не постојиш.

-Од када, забога?

-Има к томе већ више од двадесет година. Ти барем знаш да се у мојој кући сакупљало одабрано друштво. Не баш зато што сам ја за тим жудео, напротив, већ зато што сам, сив и суморан, желео да угодим мојој Верочки, мајци моје Миљанице, након тешких студентских година да је развеселим и раздрагам, да је чашћавам оним у чему ужива и душом и телом. Повода је увек било на претек и ја сам их дисциплиновано користио. Те годишњица брака, те положен дипломски испит, те крсна слава, те какав други државни празник, те имендан, те рођендан… Али, када сам већ морао да прихватам метеж у дому, чинио сам то са људима из академског реда и зато си у мом салону још тада могао видети плејаду оних који ће данас бити ауторитети у граду. Уосталом, познавали смо се сви међусобно одавно пре тога и ја сам стојички подносио гужву у којој, уистину, једино моја маленкост није налазила задовољство. Али, на страну моја подвојеност, хоћу да те подсетим на то како је Владислав неутаживао испијао литре шприцера, и колико смо га пута смештали у такси пред зору, а гле га данас, ведри и облачи у крушевачком суду, `еееј, наш Владислав, председник суда, или, на пример, да те подсетим како је умео лирски да извихори Душанов сопран када је на ред долазио Харисов репертоар, а данас, ни мање ни више, него директор Пореске управе… Некада надобудни и голобради дипломци, а данас банкари, архитекте, инжињери, адвокати… свита и елита, и моја Верослава међу њима, насмејана и чила, пуна живота и радости. Срећна. Доноси и односи, приставља на сто, долива пића, и сама помало попије, одмерено, отмено, са стилом, најпре се загледа у госта наспрам себе, наздрави му, а потом испије мали гутљај црног кабернеа, и тако редом са сваким понаособ. И, онда, одједном, прст у леђа. Седим наслоњен лакатом на руконаслон фотеље и посматрам друштво за столом из угла који ми омогућује да половини прсутних видим лице, а другој половини леђа. И, види чуда, ниодкуда, Верочкин кажипрст притиска дискретно, подно врата, једну ми драгу и присну особу. Верочка стоји изнад столице на којој овај седи, нећу га именовати, сувишно је то, не замери, елем, он седи окренут ка столу, а Верочка као да бди иза његових леђа, певуши са осталима „…зар не знаш да права љубав године не броји“, руке су јој овлаш спуштене на дрвени наслон столице, а један прстић својим врхом урања у леђа моје званице. Овај се обазриво и неупадљиво измиче напред ка столу, али чим се врати у претходни положај, сачека га прстић моје драгане. И, тако… Од тада до данас мучим себе јесам ли добро видео или ми се само причинило и ако јесам, шта би могао да значи тај призор и такав гест? Шта мислиш, Дејане, има ли ту нечег… нечег онаквог, сумњивог, хоћу рећи, на шта сам морао обратити нарочиту пажњу још исте вечери?. Шта мислиш, Дејане?

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru

-Не знам – одговорио сам неприпремљен и затечен. – Много је времена прошло.

-Јесте, много је година прошло од те вечери, и осуло се друштво углавном, а и када неко наврати учини то без ветра у коси. Али, неколицина њих чини то доста редовно. Не више скупа, већ свако за себе, и међу њима и он, претпостављаш већ. Поседамо за астал, упитамо за здравље, разменимо коју о деци, потом се жене заверенички одвоје и забуље у неку теленовелу, а ми седимо и канда ћаскамо. И ја сам …жив. И прст лебди. Не престаје… Не престаје, мајку му… – завршио је своју исповест са олакшањем које доноси хладна туга, она туга коју познајемо из најдубљих самоћа, исцеђена из талога најгушћих горчина, присна и поуздана као смрт.

-Е, па, одох ја сада. Ваља нешто ново научити о фрактурама прстију руке. – Устао је и кренуо ка станичним вратима. Аутобус је већ био постављен. Иза влажних прозорских стакала помаљала су се лица путника, а из ауспуха је куљао дим. Махнуо сам му када је заузео своје место и упутио се ка колима. Кошава је бријала улице, дворишта, кровове кућа, подизала снег и заметла трагове, а ја сам задижући високо крагну свог капута размишљао има ли заиста правде на овом немилосрдном свету, по каквим аршинима и заслугама, и ко је заправо удељује, људска врлина или господ, и хоће ли мач, у чијим год рукама био, разрезати према заслузи и мученом рабу божијем, Сави Пољанском и – мени.

Ушао сам у свој ауди и загледавши се у титрајућа светла града, разумео однекуд зашто један диван и питом човек, коме живот није био наклоњен и благодатан, није волео приче о судбини. И колико су га неумољиво оне морале подсећати на отрцану фразу о прсту судбине, и како је он тај ружни, квргави прст, привиђао и дању и ноћу, живописно и стварно, како то могу да приреде само магновења или нејасна сећања, испуњена некада опсенама, некада слутњама, а свакако сретпњом и надом. И колико је морао презирати посао који обавља последњих двадесет година, туробну, сиву ординацију у коју сваког јутра пристиже са неисцрпним талогом гађења у желудцу, неорибане отиске властитих кломпи међу разасутим, гипсаним прахом по подним плочицама, хрпе згужваног завоја у сеновитом и тамном углу собичка, стару писаћу машину на столу, онај устајали, тешки ваздух који му је притискао посустале груди… И отуд баш, слутио сам, мој добри Савица jе неизоставно морао веровати, као што се верује у последњу наду, да у његовом прохладном животу, на чијем ноћном небу није блистала нити једна звезда, има нечег вредног дивљења и најдубљег поштовања, нечег нарочито храброг и готово хазардног, попут ходања по жици трапеза, те да у тегобном и самосажаљивом подношењу увредљиве свкодневице не може видети ништа друго, до сопствени подвиг.

Узео сам телефон и написао следећи СМС: „Буди мало опрезнија убудуће, он је чак и онај прст приметио пре две деценије“.

Advertisements

25 thoughts on “Ортопед са сломљеном душом

  1. (Стани)мире!!!
    Давно си рекао „Ух!“. Враћам ти га и нећу га више назад!
    П.С.
    Не знам је ли тескоба већа утолико што познајем аутобуску станицу из приче, па ми се намећу и те суморне слике… И пре овог бравурозног краја (како то живот уме, рећи ћеш, скромни мој пријатељу), очекујем да иза замагљених стакала свог аудија, тамо негде код Споменика Косовским јунацима док чека да се упали зелено светло на семафору угледа Верочкин прст у руци непознатог мушкарца… а он, мангуп!

    Liked by 3 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s