Носталгични лавиринт Дејановог „Бдења“


 

Ушетати у сопствени свет сентименталности свакако није нарочито деликатна одлука, још мање је разборито учинити то током глувих ноћних сати, али свакако није нарочито тешко. Штавише, задовољство је вишеструко и свепрожимајуће и нуди јединствену шансу да постанете јунак. Посебно онда када знате да тај свет обилује фрагментима који су форматирали ваше биће и поставили критеријуме животне лепоте. И када је улаз тако омамљујуће нашаран црно-белим фотографијама прохујалих времена. Проблем почиње када замичући том нигдином почнете да препознајете стазе које се тискају ка вама јер их нисте докорачали када су сви остали то учинили и несанице које нису догореле јер их нисте добдели коначним одговорима, када назрете све оне тишине које роморе недореченошћу јер их нисте прошапутали када су зли језици грмели и оне речи које су давно урониле у мук јер  их нисте одћутали док су пахуље лебделе. Тада вам се даљи пут учини одвећ тескобним па бисте радо назад, али однекуд панично схватите да из њега не можете ван тако лако, и да заправо можда више нема никаквог излаза.

Наставите са читањем