Бранисалв Бојчић о „Рукопису једног меланхолика“

На слици: Уметничка слика ANTOINE DE VILLIERS; Фотографија: Darkmoon – WordPress.com

 

По одобрењу аутора мишљења, објављујем у целости садржај електронског писма које ми је упутио Бранислав Бојчић, потписник блога 

“It’s better to burn out than to fade away.”

Dragi prijatelju,

Po dogovoru, iliti obećanju, prenosim ti utiske odmah nakon završetka čitanjа tvoje knjige dok je emocija još uvek visoka jer sam mišljenja da ovakve stvari ne treba  raditi hladne glave, jer će u tom slučaju doći do odmeravanja reči … to jest, počeću da lažem.

 

 

Da mi je u moru  knjiga neimenovanih autora neko dao ovu knjigu, znao bi da je tvoja. Stil pisanja, krajnje prepoznatljiv … tematika, na neki način takođe.

No, ovo nije nikakva negativna kritika, prosto na neki način konstatacija, jer je takav stil pisanja, koji ja lično obožavam jer me podseća na Selimovića, u ovom slučaju doveden do savršenstva. Znam da ne voliš tu reč, ali ovo je MOJA kritika tvoje knjige, tako da ćeš mi nadam se dozvoliti.

Samo čitanje knjige mi nije prijalo, kao što možda ni samo pisanje nije tebi.

Tematika je izrazito teška, a prožeta je onim što ja najviše mrzim na ovom svetu, ljudskom slabošću oličenom u strahu.

Likove u knjizi mrzim, Iliju i Ivana … s tom razlikom da se ta mržnja u određenim trenucima preliva u gađenje.

Gađenje koje osećam prema njima je verovatno borba moje podsvesti protiv straha da jednog dana ne postanem kao oni … kukavica koja konstantno razmišlja o svojim strahovima i time ih hrani, umesto da se suoči sa njima.

U nekim trenucima sam sasvim sigurno bio Ivan … i to su trenuci kojih se iskreno stidim i uradio bih gotovo sve da mogu da ih izbrišem.

Nikada nisam bio Ilija … Bog mi je svedok, jer da u nekom trenutku to jesam bio, u trenutku osvešćenja kada bih ponovo postao JA, bi se sasvim sigurno UBIO, jer je smrt daleko racionalniji izbor od života koji je izabrao dotični.

Nataša (najveći krivac) … voleo sam jednom tako jednu … sa stavom „čelične lejdi“ … a ustvari … umiruća duša kojoj iznad svega treba ON …

Nju bih pridodao toj mržnji koju osećam ali nikada nisam bio sposoban da mrzim žene čak ni one fiktivne (ukoliko to jesu).

Zaključak je da ovu knjigu treba podeliti svim melanholicima u nadi da će ona za njih biti otrežnjenje … utopistička ideja, ali moje ideje uglavnom to jesu.

Kako ih prepoznati?

To može samo jedan od njih … stvar je u očima … sijaju od suza koje se ne prolivaju, TUŽNE su, ako ne razumete to je zato što niste jedan od njih, ova knjiga nije za vas i budite srećni zbog toga.

 

P.S. Objavljivanje ovoga teksta u potpunosti ostavljam tebi ukoliko misliš da je vredno toga. Svestan sam da ovo nije uobičajena kritika, nije profesionalna, jer kao autor iste konstantno povlačim paralele između  njih i sebe, ne umem drugačije. Ukoliko se odlučiš za tako nešto, a apelujem na tebe da ovo naše prijateljstvo nikako ne sme da utiče na to, ostaviću sebi za slobodu da isti reblogujem na svom.

Svako dobro dragi prijatelju.

Branislav Bojčić  

28.april 2017. godine

 

 

Advertisements

12 thoughts on “Бранисалв Бојчић о „Рукопису једног меланхолика“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s