ХИПОТЕЗА О ПСИХОПАТИЈИ-ЈЕДНА НАУЧНО НЕПОТКРЕПЉЕНА ПРЕТПОСТАВКА

 

НАПОМЕНА: Овај текст није плод икаквог дизајнираног систематског истраживања, није поткрепљен резултатима било каквих експерименталних  налаза,  нити је базиран на икаквој евиденцији научних података. Инспирисан је искључиво и једино искуственим утиском аутора.

На слици: Неуронска мрежа; Фотографија: vk.com

 

Психопатија је, потврдиће време (верујем убедљиво), у својој аберантној основи, морфолошко-неуро-биохемијски дефект одређених можданих структура или конкретне и специфичне мождане области.

Урођен (генетски, конституционални недостатак) или стечен у веома раном, морфосензитивном периоду живота, током којег услед неодговарајуће стимулације изостаје неуроморфолошко активирање и развој одређених структура у мозгу, те исте закржљавају и лишавају особу опималног и ефективног процесирања садржаја, питање је, на које ће, такође, одговор дати време. Важно је, међутим, на самом почетку претпоставити да се ради о променама које су практично од самог рођења присутне, те да као такве доприносе комплетној накнадној структурацији личности на инфериорној, иреверзибилно дефектној основи, са свим персоналним и социјалним импликацијама које такво стање ствари подразумева.

И, вероватно ће оправдана и, у одређеној мери, целисходана корективна (секундарна и терцијарна) интервенција подразумевати стручни (вероватно, високотехнолошки, механички) продор у хендикепирану мождану област.

До тада ће се ројити претпоставке, како о етиопатогенези, тако и о могућим модалитетима медицинских, пре свега, фармаколошких, а затим и социо-психолошких интервенција. За сада, међутум, нити теоријска нити примењена наука, нису у стању да направе сврсисходни и  делотворни стручни  искорак, па, чак ни да окрзну третмански овај феномен, и врло вероватно, својим оскудним и ограниченим актуелним достигнућима, пре свега практичним, само додатно и „успешно“социјално гланцају абразивну психопатску структуру, чинећи је још опремљенијом за лакше прилагођавање сопственој средини и целисходније остваривање својих (девијантних) циљева.

Оно што пак, постаје занимљиво и научно изазовно, и даје извесну наду да се до употребљивијих чињеница ( не нужно и решења) може доћи, јесте одређена акумулација емпиријских, из праксе проистеклих утисака, који сведоче да на перцептивно-когнитивном плану, психопате функционишу изузетно нефлексибилно и ригидно, пре свега тако што врло селективно опажају окружење и претежно идентификују и пропуштају  информације у складу са сопственим, иначе, врло субјективним, очекивањима.

Управо због тога што доминантно и конзистентно обрађују селектиране и филтриране информације у складу са властитим очекивањима, и стога још, што не дозвољавају, односно негирају и/или игноришу могућност да постоји реалност изван очекиваних и усвојених информација, ове особе творе и фондирају једносмерни, изразито хомогени сазнајни резервоар, у исто време радикално нетолерантан на било какву дисонантну улазну информацију, захваљујући чему, у сопственим очима, никако није могуће да буде у криву.

Дакле, оперишући ограниченим, провереним, строго контролисаним, егу блиским и самопотврђујућим информацијама, они не да не могу да уче из својих грешака (карактеристика психопата која се, поред осталих, ставља у први план, а која би се у крајњој инстанци могла свести на питање интелектуалних способности), већ они пре свега не могу да разумеју да уопште греше(!!!) услед чега су преплављени неоправданим, неутемељеним и експанзивним самопоштовањем.

А, како такву особу уверити у потребу, оправданост, сврсисходност и смисао рада на себи или предузимања било каквих промена?

Овај кружни интерпретативни оквир:

  1. селекција улазних информација;
  2. прихватање самопотврђујућих обавештења и непропустљивост за садржаје који се не могу асимилирати у постојећи фонд архивираних самопотврђујућих-самопотврђених информација;
  3. одсуство негативних података;
  4. самозадовољство акумулацијом нових самопотврђујућих инпута;
  5. самоафирмативни аутпут;
  6. самопоштовање;

…омогућује објашњење не само настанка грандиозносне слике о себи, већ и уверености у сопствену непогрешивост и савршеност, као и следствену оправданост предузимања различитих радњи, укључујући и оне најокрутније, а самим тим и објашњење изразите резистентности психоптаских структура на сваку врсту интервенција. Са друге стране, овај модел индицира да би морфолошко-неуро-биохемијски дефект требало тражити у оним структурама мозга надлежним за процесирање и складиштење информација.

Advertisements

10 thoughts on “ХИПОТЕЗА О ПСИХОПАТИЈИ-ЈЕДНА НАУЧНО НЕПОТКРЕПЉЕНА ПРЕТПОСТАВКА

  1. Dodala bih nekoliko redova proisteklih nažalost iz ličnog iskustva iz kontakata sa psihopatama. Opazila sam da postoji, osim selektivne percepcije, suštinski potpuno iskrivljena percepcija stvarnosti i da je i to jedan od polaznih pogrešnih inputa. Naravno, da „dalja obrada“ u mozgu tek dodaje „šlag na tortu“. Po pitanju intelektualnih sposobnosti svi su bili natprosečno inteligentni, sa narcističkim egom (moguće narcisoidnim poremećajem), bez ikakve empatije (osim povremene glume) i skloni manipulaciji (igre „plinske svetlosti“). Mislim da su ovo „nepopravljivi“ slučajevi. Jer, upravo kao što si napisao – pa kako neko ko je „savršen“ može da ima uvid da greši?! Ono što mi nikako nije jasno je zašto se psihopatija ne klasifikuje kao psihički poremećaj.

    Liked by 2 people

    • Сви наведени атрибути представљају суштинско одређење психопатске структуре, а моја маленкост се окуражила да претпостави механизам одржавања (и донекле настанка) овог обрасца понашања. Храбро и дрско, без икаквих емпиријских доказа, тј. само на основу утисака из властите праксе у раду.
      О томе зашто психоптаија није класификована као психички поремећај немам одговор, али да заслужује значајнију пажњу, сасвим је извесно.

      Liked by 2 people

  2. Као малени свитац овај твој текст светли у ноћи Добри комшија.Имао сам доста проблема ове године,посета хирургу због шаке,па прелом ребра,па проблеми са коленом…све то ме довело до занимљивог сусрета са двоје дивних људи,доктори наши,раде у Русији,поред званичне медицине,истражују и све што може користити човеку,чак и нека егзотична знања.Данас смо водили разговор на скајпу о овој теми,пошто виде моју радозналост.Колико овде има уплива генетике у оваквом карактеру,ако имаш времена барем мало ?Поздрављам те.

    Свиђа ми се

    • …Верује се да генетика доприоси развоју овог поремећаја са 40%, а уколико се не наследи читав склоп поремећаја,онда се наследе бар неке његове карактеристике.
      Поздрав добри комшија!
      Поздрав и за наше лекаре у Великој Русији!

      Liked by 1 person

      • Значи да је такав карактер стечен кроз искушења,не само рођењем.Доктори ће бити овде крајем јула месеца,свратиће до мене и до манастира,пренећу поздраве

        Свиђа ми се

    • Хвала Цвету ружином на подршци.
      Елем, реч је о личном утиску из непосредне радне праксе, дакле, не из истраживачког поступка.
      Ко зна, можда се окуражим и за систематску проверу ове хипотезе…?!
      Срдачан поздрав!

      Свиђа ми се

    • Ниси. Не брини,
      И не оптерећуј се дилемама и епилемама.
      ПС. Текст који сам написао је само веома лични утисак из свакодневне праксе, на нивоу хипотезе, и није утемељен у теоријиским објашњењима психоптаије. Више је повод за размишљање него ишта друго. Па чак и ако се испостави да је потпуно тачна претпоставка, она не мора да доказује механизам психопатије, већ нешто сасвим друго. Штагод то било.
      Поздрав!

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s