Још понекад

На слици: Сцена из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године;
Фотографија: http://www.keyword-suggestions.com

 

Још понекад пожелим да ти напишем песму.

Оне речи које сам најдубље оћутао и од чијег еха се у грудима исплело хладно чежњиште.

Речи трапаве и неспретне, какве би биле да сам их прошапутао у часу када сам замукао и какве неће бити све и да прозборим како никада нисам. Јер све што задоцни једном, довека касни…

Оне речи густе и борде, помало невине, помало смеле… речи горде, које нисам смео рећи  једне вечери зимске, премало моје и превише модре, јер худом самољубљу свом не бих могао утећи ни за седам вечности будућих.

Да ти дошанем  на којој станици сам сишао са пртљагом читавог човечанства и једном једином тугом, јер је живот морао даље сам, намрштен и тмуран, баш као она ноћ која је угасила онај сјај у оним очима, а затим проклијала тишином најдаље васељене.

И да ти дошанем још да од празних чекаоница нисам одустао и да се у грлу скупило толико лишћа да се може сахранити старост свих усамљених срдашаца овога света.

И да још увек нисам пошао да тражим другу половину неба.