Жаба још није скувана а ка` ће, не знамо

 

На слици: Добродошлица у будућност; Фотографија: Atlas of the Future

Исувише често, нажалост, искључиво и категорички, дизали смо глас једни против других, оптуживали, осуђивали, проклињали, делили се партијски, идеолошки, филозофски, готово по правилу онда када нам је најнеопходније било тихо и прећутно унутрашње разумевање и сагласност, можда сасвим довољни да се узвисимо изнад међа унутарнационалних деоба и станемо чврсто на пут и сопственој недораслости и туђинском насртају.

Не тако ретко, на несрећу, и устајали смо једни против других, негирали и поништавали слободу и разноврсност живота, мрзели и погубљивали под ватреним плаштом помодарства, лажног оптимизма и ортодоксија, дубоко верујући у оправданост властитих бруталности, којима смо канда брисали разјапљену границу наших унутрашњих разлика, и још дубље верујући у тобож оздрављујућу снагу заборава. А заборављали смо управо и понајпре да је заборав оптужница за истину, пресуда за дослух са избављењем и казна за самоисцељење.

И није ово доба ни по чему другачије од оног пре две деценије, још мање се у свом бићу разликује од подела из времена другог светског рата и периода који му је непосредно претходио. Иста нас парадигма прати још из епохе дуализма династичких доктрина карађорђевића и обреновића, исти усуд нас следи од кнежеве вечере до потоњих ноћи. Једнако бреме историјске одговорности носимо на плећима попут мноштва минулих генерација чији вредносни днк неуморно тече нашим крвотоком. Није наш земни час пресуднији од оног у чију су гладну чељуст били загледани они наши преци које данас безочно покушавамо да сместимо на руб националне биографије хрлећи безглаво у подземну будућност.

И зато барем, не треба да поверујемо наивно да је наша данашња геополитичка специфичност апсолутни метар за преломне и неповратне кораке које наводно ваља предузети у име права на место у историји, у име права на откључавање врата будућности. Место у историји се стиче заветованошћу парадоксу родољубља и присношћу са оправданим повесним жудњама властитог народа, дакле, између осталог и присношћу са временом као неизоставним савезником дугорочних и на концу, праведнорешивих процеса. И тај усиљени, неприродни, наметани искорак ка демитологизованој будућности, очишћеној од нас самих и умивеној неподношљивом лепотом реалности, својом укалкулисаном жртвом, неумитно подсећа на ледени звон марша у ону „светлу“ никада дочекану утопијску будућност у чије име је такође својевремено ампутирана једина идеја (о Богу, сведржитељу) која је до такве будућности могла прокрчити пут, и сасвим извесно, у њој тамо, нећемо угледати светло које сија из свести човечанства, до оне тмине која буја из подрума његове изопачене савести.

И можда је тренутак (када ће то бити, ако не данас) да најављеним унутрашњим дијалогом надкрилимо све што нас подваја и опхрвамо све мрачне силе које та раслојавања злурадо подстичу. Можда заиста јесте час да утихне наш распукли, неартикулисани, звечећи глас и предахну завијорена копља острашћених националних супротстављености, да се честито погледамо у очи, да коначно и зрело ускликнемо једном душом и устанемо једним телом, не једни против других, већ сви заједно против оне илузије у којој је смештен сав фразеолошки и флоскуларни опијум политиканства, против оне неодређене, нејасне и смутне тамнине коју нам подмећу као утеху и надокнаду за отимање, да устанемо, против – будућности.

О не, нема у овом тихом и самопоузданом покличу никаквог парадокса  ни јереси, још мање декаденције, нихилизма, суицидалности или шизофреније, напротив. Једино ускраћивањем (такве) будућности можемо сачувати наду да можемо преживети. Јер будућност којој нас желе приволети, она будућност ка којој хрлимо (срљамо) последњу деценију не предвиђа НАС какви смо одувек били, она не рачуна са оним НАМА који су много пре осталих „цивилизованих“ народа Европе кодирали појам Слободе, и све што она подразумева у свом најузвишенијем смислу.

О њој се (кобној будућности) красноречиво, смело и са страхопоштовањем говори као инспиратору и покретачу незаустављивог похода у прогрес и напредак, и нико иоле разуман не противуречи таквој националној амбицији, својственој, уосталом општем цивилизацијском тренду, али који прогрес је дефинисан постављањем непремостивих нормативних и формално-правних међа спрам властитости, које узрастање је могуће одсецањем сопствених корена, да ли је икакво дозревање остварљиво заборављањем националне младости и подругљивом негацијом колективне прошлости?

Против такве будућности морамо устати сви скупа, одважно и непомирљиво, како доликује народима којима је стало до историјског континуитета, смисла и самоодржања. Ми данашњи, ефемерни, зарад Отаџбине која ће постојати после нас, не смемо дозволити нову лажну безалтернативност, ону будућност у којој ће во вјеки вјеков бити скриптирано самоукидање. И заправо, једино укидање такве будућности можемо сматрати прогресом, јединим метафизичким прогресом и јединим сигурним путем да у њу заслужено, равноправно и спокојно стигнемо.

 

Advertisements

17 thoughts on “Жаба још није скувана а ка` ће, не знамо

  1. Све што збориш … истина је.Овај свет се још увек окреће захаваљујући Онима који нуде нешто другачије,овако као ти,иначе би све замрло давно већ. Браћа Руси су то на време схаватили па су пробудили духове Светаца,чак и духове из Дољмена,затражили помоћ и добили.

    Свиђа ми се

    • Не знам зашто се сетих једне анегдоте од пре две-три године.
      Изгласаше Грци своје чувено ОХИ (Не) на референдуму против нових економских мера, мислим 2014. године, а оно Ципрас, који је сам инсистирао на расписивању рефрендума и популарисао изгласавање управо таквог, дакле, негативног одговора, већ сутрадан у Бриселу је доминантно референдумско НЕ претворио у ДА ММФ-у и осталим ЕУ и светским монетарним система који су затегли каишоко врата грчког народа.
      Е, сада, оно што сам хтео да кажем. Од тада у Грчкој,када неко каже НЕ у било каквој, свакодневној комуникацији, саговорник га упита: „Је л` то НЕ као Ципрасово НЕ?“
      Ја се слажем да је неопходно тражити решење, да треба афирмисати унутрашњи дијалог, да је важно укључити све системе,институције, удружења, појединце…, али само у погледу тражења решења која ИСКЉУЧУЈУ било какво формално (правно обавезујуће) признање. Знамо ми да је велика сила иза читавог пројекта тзв. независног Космета и знамо још да не можемо против надмоћне војне силе, али наш савезник је време и охрабрујућа промена односа снага у свету.
      И оно што сви дубоко у срцу осећамо када се говори о Космету, чак и онда када о томе говоримо подругљиво, увредљиво и као терету о врату којег се треба ослободити.
      Тако је народ веровао и након 5. октобра, да ће потећи мед и млеко по смени Милошевића, кад оно…
      И сада је на снази промовисање оптимизма, рекао бих, неутемељеног, укључујући подизање стандарда грађана, отварања нових радних места,повећања плата и пензија, а мени се некако чини да је та тема синхронизована са појачавањем реторике на тему коначног решавања статуса Космета и да је њен циљ стварање убеђења да те две ствари имају везе једна са другом, те да нема напретка и прогреса без решења, која је садашњи председник државе, а онда само први подпредседник владе, назвао „болним“, мислећи на косметско питање. Питам се, како је првог дана подпредсениковања могао знати ТО, ако је само седам дана пре тога у финишу кампање (2012.) говорио сасвим другачије?
      Поздрав Бане!
      ПС. Извини, расписах се и остадох недоречен.

      Liked by 1 person

      • Naprotiv, rekao si suštinu i nagovestio rešenje problema. Ovde nema brzog i jednostavnog rešenja. Kosovski problem je samo deo problema sa kojim se suočavamo. Jednom davno ovde kod nas na blogu je mislim Ironije napisao da je naša jedina šansa Alhemičar koji je u stanju da glupu masu pretvori u kritičnu. Možda zvuči grubo ali je tako. Mi moramo da naučimo da nije najbitnije biti sit. Ako kažemo sebi ja danas i ne moram da jedem, ješću neki drugi dan, ali neću da učestvujem u ovome jer je to loše za moju državu itd …. Dakle sve ovo podrazumeva porast morala u Srbiji koji je zaista spao na niske grane. Ponos pa i inat koji nas je krasio vekovima je nestao, da li na kratko ili na trajno vreme će pokazati.

        Liked by 2 people

  2. Само да питам: где је био дијалог пре потписивања са патоса Бриселског договора? Са друге стране, ови што се богате на нашој невољи, зар стварно неко мисли да они желе дијалог? Па одмах су позвали на дијалог све који су се изјаснили за отцепљење, почевши од председника САНУ. Њима је императив да сами изгласају предају Космета, а не да нас неко нешто пита. И само док Руси и Кинези не буду дали могућност Косову да добије столицу у УН, има наде. Али се слажем да треба Космет оставити по страни и пустити да време ради за нас. Једино што се овима жури. А кад предају то, после ће и Апатин, Војводину, Рашку. Жалосно је што нас црева гурају у пропаст, будући да њима мислимо, па не видимо куд плови брод… Новоформирана војска Косова сада ће моћи слободно да прелази границе са Македонијом, БиХ-а, Албанијом, вероватно и ЦГ. А где ће бежати Срби, питање је?
    Поздрав, Станимире, и опрости, а како било да било не бежим од судбине свог народа. Јер знам да Господ и мане може да окрене на добро. Био један лењ патријарх, па никако да преда документа непријатељу и док се он досетио, непријатељ већ отперјао, а народ се ослободио (један пример из наше историје).

    Liked by 1 person

    • Јелена, поздрав, најпре.
      И признање да ми је несвакидашње драго што си навратила овде.
      А, сада, не извињавај се мојој маленкости ни због чега. Мени је Твој став познат и пре познања.
      Већ неко време траје последње разврставање (и сврставање) и као што препознајеш, свакојаку предност у медијима имају они који заговарају, на овај или онај начин, „скидање терета са врата“. При томе, супротној, морам рећи, историсјској, родољубивој, неодустајној страни неоправдано и злонамерно спочитавају ратнохушкаштво и свакојаке атавизме не би ли изнемирили најтању жицу родитељства, иако у последњих деценију ипо нико поменуо није да треба започети икакав војни сукоб са највећим делом остатка света (који неумољиво стоји иза леђа косметске квазидржавности), нити је свој патриотизам претварао у ратни поклич. Отприлике, сви, све знамо и свесни смо да то није решење. Али смо сигурни да решење није ни одустајање…
      Поздрављам Те још једном срдачно и желим свако добро!

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s