Речи

На слици: Напуштена соба; Фотографија: Beogradska Nedelja

-Нисам тражио ништа. То није много. – рекао сам просто, готово преплашено, палећи нервозно цигарету. Ветар је фијукао улицом Достојевског и мешао се са жагором босоноге циганске чељади, раздрагано расплинуте у позни априлски сутон. Однекуд је допирало њиштање ждребета, а са врха зграде под чијим тремом сам скривао лице од себе, од живота, од… њеног мука, титрала је у неправилним размацима реклама једне велике светске компаније.

-Напротив! Напротив!!! То је премного, то је неподношљиво много… – узвратила је ватрено гризући уснице. У очима јој је блистао бес свих поражених срдашаца овога света, свих осујећених жудњи, свих обмана и самообмана које танана девојачка душа може утиснути у своје тајноване наде. Бес утескобљених груди, белих, невиних… – Тражио си све, проклетниче. Лукавче, ласкавче… Уздао си се у све оно што ниси изговорио и добио све што смо обоје прећутали. Пред тобом сам свукла своју коштану срж, онај језиви страх од новог и непознатог мушког ребра, низ заборав ми је склиснула туга коју сам понела на раменима још као бруцошкиња, остала ти је на знојавим слабинама моја једина исконска нагост. Онај трен у којем нисам више могла узмакнути од тебе, а још мање од себе, добио си, а то је више од мене, више од  живота, све што сам имала… то је.

Advertisements

21 thoughts on “Речи

  1. Izvinite, Stanimire, drznuo sam se da se ovako slobodno izrazim, pošto mi nije ni palo na pamet da se radi o ličnoj ispovesti… Svi mi dobro znamo i cenimo vašu prefinjenu savesnost, i visoke, da ne kažem aristokratske standarde u ličnim odnosima. Ipak sam siguran da je ovo neka radna skica za naknadnu obradu nekog obimnijeg dela, recimo nečeg u stilu „Pokunjena Zver i Devica“ (pa mnogo, bre, “ -ica „!). Ako bi ste dozvolili, bila bi mi neizmerna čast da u tu svrhu uložim jedan skromni doprinos… Naime, znate, i ja sam nešto malo, da kažem, švrljao, tu i tamo… po ovome i po onome,,, ovaj… gde sam ono stao… Ah, da! Švrljao, dabome! Elem, u svemu tom švrljanju, izvukao sam, na jedvite jade, jednu odvratnu pouku: onaj koji ne može ništa da daje (ni jedno slovo), ne može ništa ni da primi… Stoga, verodostojnosti radi, možda bi bilo pametnije da malo umanjite priču o znojavim slabinama, nagosti, i srži u kostima… dobro, ovo zadnje… neka vam bude, ako vam je baš stalo…

    Vaš odani, Oman Dragora

    Liked by 2 people

    • Хм, а шта то није лична исповест? Ако смем да упитам. Сваки утисак,па чак и онај проистекао из најмаштовитијих инспирација посредован је сопственошћу. У том погледу нико није „заштићен“ од самопредстављања. Са друге стране, нико нема тапију да га неће задесити било која стварност која се већ збила некоме, те ни у том погледу не могу да направим дистанцу од човечанства. Исповедан је стил писања (какав год он био) и прихватам сваку примедбу и коментар као добронамерне.
      А, да ли је ова цртица само скица, донекле сте у праву. Но, отом – потом.
      Све остало је ствар стваралачких околности. Моја маленкост је исувише маленкост да би размишљала о висинама.
      Срдачно Вас поздрављам.
      Раб божији С.Т.

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s