АГРЕСИВНИ ТИНЕЈЏЕР- један модел објашњења

 

На слици: Вршњачко насиље; Фотографија: Tacno.net

Поштовани посетиоци блога ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС, текст који следи представља само одломак из раније објављеног текста АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, први део – ИЗВОРИ АГРЕСИВНОСТИ који у целости можете прочитати ОВДЕ.

ПРОЛОГ: Агресивно понашање је, напомињемо то с разлогом, понашање које се врло тешко мења. За многе младе људе то је наук који се понавља, чији је успех несумњив, награде многобројне а казни скоро да и нема. Комплексан карактер агресивности је од велике важности. То је тип понашања који користе нарочито они који су слаби или им недостају просоцијалне алтернативе. Агресивно понашање често иницира бес који израста из погрешног когнитивног увида интерперсоналног света. Типично је и то да емоционално буђење које следи, потхрањује и одржава у животу такав увид. То је истовремено бихејвиорални (понашајни), когнитивни (сазнајни) и емоционални феномен. Стога, све што се предузима у вези са агресивним понашањем мора бити осмишљено тако да укључује све три компоненте…

УЧЕЊЕ АГРЕСИВНОСТИ: Некада је агресија сматрана инстиктивним понашањем, енергијом за борбу која мора да се испољи. Годинама се агресивним људима – хронично агресивним адолесцентима, супружницима-злостављачима, деци-злостављачима и свим другим који су се стално понашали насилно – говорило да нађу неки прихватљив начин на који би ослободили ту енергију за борбу: да се ‘издувају’, да ударају боксерске вреће или лутке (афективно абреаговање) и томе слично. Последњих година, међутим, овакав пургативан начин мишљења о агресији је промењен исто као и идеја о агресивности као урођеном и незаобилазном инстинкту; испоставило се да је то прихватљив али нетачан мит. Уместо тога, истраживања су показала да је агресивност примарно научено понашање, научено путем посматрања, имитирања, испробавања и понављања. Алберт Бандура је био један од првих предлагача и демонстратора оваквог виђења.

УТИЦАЈ ПРИНУДНОГ РОДИТЕЉСТВА

Агресивност обично почиње као интеракција коју смо означили као Модел стадијума социјалне интеракције, (прочитај ОВДЕ) односно „принудно родитељство“. Овакво понашање родитеља карактерише иритираност и недоследност. Родитељска топлина и наклоност су врло ретки. У једном тренутку родитељи уопште не обраћају пажњу на дете и занемарују га, а већ у следећем су веома груби, чак окрутни, према њему. Принуда иде од укора и претњи употребом силе до, врло често, телесног кажњавања.

Образац агресије се наставља тиме што дете реагује на овакво принудно родитељство: бес, цвиљење, викање, бацање ствари и слично постају дететове омиљене технике којима добија све што жели. На узрасту од 2 или 3 године та деца се често називају ‘темпераментном’.

На узрасту од 4 или 5 година та деца почињу своју социјализацију. Одлазе напоље да се играју са другом децом. Код куће су научили да се принуда исплати и сад те технике агресије примењују на вршњацима које  упознају. Александар обори Бојану са њеног трицикла како би он могао да се вози. Онда дограби и Војину лопту и одјури да је шутира. Потом, упадне међу троје или четворо деце која стрпљиво чекају свој ред да се спусте низ тобоган. Бојанина мама, Војин отац те остали родитељи који се ту затекну, интервенишу тако што својој деци кажу да се са Александром више не играју јер он не зна да се лепо понаша.

Александрови родитељи нису били позитиван узор понашања те сад његови вршњаци који би то и могли да буду, морају да се повуку због сопствене сигурности. Александар – који сад може бити обележен као ‘неваљалац’ – и даље има социјалне потребе, жели да се дружи и зато мора да се приклони другој групи деце која се понашају као и он – агресивној деци. Александар ту сад већ има бројне прилике да испробава, проширује и усложњава своје агресивно понашање. Он полази у школу тражећи невоље и зато их лако и проналази. Будући да и у школи користи технике агресивног понашања које је научио, убрзо за школско особље постаје ‘тешко’, ‘проблематично’, ‘неваспитано’ дете, те ускоро добија и ‘званичан жиг’: ‘дете са проблематичним понашањем’.

Школско особље и Александрови школски другови сад већ виде у њему некога ко стално ствара невоље. Међутим, пошто његова агресивност обично привлачи пажњу и добија одобравање од оних њему сличних, он се стално труди да достигне и чак превазиђе њихова негативна очекивања. Уколико настави да успева у својим намерама путем овакве агресије, њен интензитет и учесталост ће само расти. До тинејџерских година од ‘детета са проблематичним понашањем’ постаће малолетни делинквент. Александар је своју лекцију научио одлично.

Као што смо описали, агресивност је понашање које се примарно учи и, за многе делинквенте, то је одлично научена и врло исплатива лекција. Не сме да чуди онда зашто краткорочни и на брзину склепани програми – седам дана у дивљини, екскурзије, раздраганост заједничких празновања, програми застрашивања и кампови за обуку борилачким вештинама, као и активан спортски ангажман – имају краткотрајан утицај. Зато што смањују антисоцијална понашања а повећавају њихове просоцијалне алтернативе кључне за успешно превазилажење агресивности младих, приступи који у први план стављају учење, заборављање и поновно учење су обећавајући, док индивидуална саветовања или психотерапеутски приступи усмерени ка ‘наглашавању узрока’, постижу врло мало.

 

Advertisements

9 thoughts on “АГРЕСИВНИ ТИНЕЈЏЕР- један модел објашњења

  1. Добри мој комшија,можда сам мало скренуо са теме,али волео бих да погледаш овај део из једне књиге:
    PO SLICI I PRILICI
    – Za sve skupa, u podizanju dece se jedinstveni sistem ne može pronaći, makar i zbog toga, Vladimire, što svako sam sebi mora da odgovori na pitanje najpre, koga nastoji da vaspita u svom detetu.
    – Kako, koga? Čoveka, naravno, srećnog i umnog.
    – Ako je već tako, onda sam prvenstveno mora postati takav. A ako sam nije uspeo sretnim postati, trebao bi znati, šta ga je omelo u tome.
    Veoma želim o deci da govorim sretnoj. Njihovo odgajanje je, Vladimire, vaspitavanje sebe samih. Projekat, koji svi zajedno sada oslikavamo, pomoći će u tome. Kako se deca rađaju sada, tebi je poznato i poznato je svima. Ono što rođenju prethodi potcenjuju ljudi, i deci mnoge planove postojanja, svojstvene samo čoveku, ne dopunjuju, pa samim tim nesumnjivo bogalje rađaju.
    – Bogalje? Imaš u vidu, bez ruke ili noge, ili od poliomelitisa bolesne?
    – Ne samo spolja gledano, rođeni čovek, bogaljem može biti. Telo se spolja može i normalnim činiti. Ali, postoji drugo »ja« u čoveku, i skup potpuni svih energija u svakome mora postojati. Um, osećanja, misao i mnogo drugog. Ali, više od polovine sve dece, čak i po savremenim, veoma sniženim merilima, sada kao nepotpune ocenjuje vaša medicina. Kada poželiš da se uveriš u to, saznaj, koliko postoji škola sada za mališane slaboumne. Takvim ih vaša medicina smatra. A porede njihove sposobnosti samo sa onima, koje smatraju relativno normalnom decom. Ako bi uvideli lekari, kakav može biti um i unutarnji kompleks ljudskih energija u idealu, onda bi samo pojedince, među svima rođenim na zemlji, normalnim bili prisiljeni da smatraju.
    – Zašto se ne baš punovredna rađaju sva deca, kako kažeš?
    – Tehnokratski nastoji svet da ne dopusti da se kod novorođenih u jedinstveno tri tačke osnovne sliju. Teži tehnokratija da se niti sa razumom božanskim pokidaju. Kidaju se niti pre rođenja detetovog. I traga za tim vezama, kasnije stradajući po svetu čovek i, ne nalazi ih.
    – Koje su tačke osnovne? Kakve niti sa razumom? Ništa nisam razumeo.
    – Vladimire, pre dolaska na svet oblikuje se umnogome čovek. Odgoj njegov sa svim tvorevinama svemira mora biti povezan. Ono, čime se služio Bog, tvoreći svoja prekrasna dela, sin Njegov ne sme da prenebregne. Tri tačke osnovne, tri prvenstvena plana postojanja, roditelji su dužni da daju biću
    svom.
    -Evo, tačka prva rođenja čovekovog, njen naziv je – roditeljska misao. I u Bibliji se o tome govori, i u Kuranu: »Prvobitno je bila reč«, ali se može još tačnije reći: »Prvobitno je misao bila«. Neka se priseti onaj koji se naziva roditeljem sad, kada je, kakvo je u mislima zamišljao svoje dete. Šta mu je predskazivao? Kakav je svet za biće svoje sazdao?
    – Mislim, Anastasija, da se većina baš i ne trudi da razmišlja, sve do trenutka kad zatrudni žena. Onako, prosto zajedno spavaju. Biva, i ne venčavši se. A venčavaju se, kada zatrudni prijateljica. Zato što je neizvesno, da li će zatrudneti uopšte ili ne. Zato, misliti unapred nema nikakvog smisla, kada je neizvesno da li će uopšte biti deteta.
    – Da, na žalost, tako proizlazi. U zadovoljstvima telesnim većina ljudi je začeta. A čovek, slika i prilika Boga, ne treba kao posledica zadovoljstava telesnih na svet da dolazi. Zamisli drugačiju okolnost. On i ona u ljubavi uzajamnoj, mislima o biću budućem svom, prekrasni grade dom živi. Zamišljaju, kako će njihov sin ili kći na tom mestu biti srećni. Kako će čedo njihovo čuti prvi zvuk – zvuk disanja majke i poj ptica, bića Božjih. Kasnije, zamisliće kako će poželeti da odahne već poodraslo njihovo dete posle puta teškog, te u vrt dolazi roditeljski i u hlad kedra seda. Pod okrilje drveta, roditeljskom rukom punom ljubavi prema njemu, uz misao na njega, posađenog na zemlji rodnoj. Sadnjom zavičajnog drveta roditelji će budući tačku prvu označiti. Planete će biti pozvane da im pomognu u stvaranju buduće tačke te. Ona je neophodna! Ona je važna! Više od svih je svojstvena Bogu! Ona jeste potvrda toga, da ćeš stvarati nalik Njemu! Njemu, Stvoritelju Velikom! Radovaće se On promišljenosti sina Svoga i kćeri Svoje. »Svemu kao začetak služi misao«. Veruj mi, molim te, Vladimire. Bujice svih energija kosmosa obrešće se u toj tački, u kojoj se misao dvoje u ljubavi u jedinstvenu tačku slivaju, u kojoj dvoje o delu savršenom promišljaju.
    Tačka druga, tačnije, plan ljudski još jedan će iznići na nebu novu zapalivši zvezdu, kada u ljubavi i sa mišlju o stvaranju predivnom, dva tela u jedno se sliju na onom mestu, na kom izgrađuju dom rajski i živi, za budućnost svoga deteta.
    Zatim, na tom mestu devet meseci treba da proživi bremenita žena. Još je bolje, ako ti meseci budu ispunjeni prolećnim cvetanjem, miomirisima letnjim i jesenjim plodovima. Gde je sem radosti i prijatnih osećaja, ništa neće odvraćati. Gde će zvuci samo Božanskih tvorevina okružavati ženu i, u kom već živi predivno biće. Živi i celu Vaseljenu sobom oseća. Da doživljava zvezde buduća mati, i zvezde sve, i sve planete misleno da mu daruje, predivnom detetu svom, mati može sa lakoćom, za sve ima snage. Sve će se za mišlju majčinskom povesti bez oklevanja. I biće svemir verni sluga predivnom, od dvoje u ljubavi, biću.
    Treća tačka, novi plan na tom mestu treba da nastane. Tamo, gde je začeto dete, tamo i porođaj treba da se dogodi. Pored svakako treba da bude otac. I nad troma uzneće venac uzvišeni, ljubeći sve nas Otac.
    – Neverovatno! Ne znam zašto, ali, ponele su mi duh reči tvoje, Anastasija. Znaš, zamislio sam mesto o kome pričaš. Tako mi se jasno ukazalo ono! Poželeo sam da se iznova rodim na takvom mestu. Da upravo ovoga trenutka onamo mogu da odem i da se odmorim u vrtu prekrasnom, koji su otac i majka sadili. Pod drvo senovito da sednem, koje su pre mog rođenja posadili za mene. Na kom sam bio začet i gde sam se rodio. Gde je mati po vrtu šetala s mišlju o meni, koji se još nisam pojavio na svetu.
    – Takvo mesto bi sa radošću ogromnom dočekalo tebe, Vladimire. Ako bi telo bolesno bilo tvoje, ono bi ga izlečilo. Ako bi duša – dušu bi izlečilo. I nahranilo, napojilo umornog tebe. Obujmilo bi te snom spokojnim, i radosnim svitanjem probudilo. No, kao i većina ljudi danas na zemlji, nemaš ti takvo mesto. Ne postoji zavičaj tvoj, gde se planovi postojanja sakupiti u jedinstveno
    mogu.
    – Zašto se sve dešava tako nesuvislo kod nas? I zašto decu poludebilnu nastavljaju majke da rađaju? Ko me je lišio tog mesta? Ko ga je oduzeo drugima?
    – Vladimire, da možda odgovoriš sam, ko mesto takvo nije sazdao za tvoju kćerku, Polinu?
    – Šta? Nagoveštavaš da sam ja kriv za to… Što ga nema kći moja?

    Liked by 1 person

  2. Искрено верујем да од родитеља све полази. Свако се учи родитељству, али ако постоји свест о снажним утицајима родитељског понашања на дететово, онда ту постоји и васпитање које се не може тако лако отети контроли. Радећи као наставник у школи имала сам прилике да видим како се људи сналазе у захтевној улози родитеља и могу да приметим да је мање више све у реду док не дође до мишљења да се васпитањем њихове деце примарно треба бавити школа или друштво. Али је исто тако било лепо видети како неки родитељи увиђају своје погрешне кораке у васпитању и улажу велике напоре и огромну љубав да те грешке исправе. А тек деца? Невероватно је како се све из кућне атмосфере лако преслика у учионицу (посебно када је у питању индивидуална настава). Како су та мала и мало старија бића осетљиво ткање. Ако се то плетиво покида, може се рупа закрпити, али закрпа увек остаје. Ако сте икада плели знате колико је пажње и концентрације потребно да се не испусти нека жица… Наша дева су наше плетиво. Бавити се њима је, по мом скромном мишљењу, суштина.
    Велики поздрав и не замери на опширном запажању.

    Liked by 2 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s