На салашу

На слици: Салаш; Фотографија: WikiGallery

Много зима доцније, држећи за руку неку другу жену, одшкринуо сам вратнице салаша Пољанских.

Испред мене се пружало дуго, уско, завејано двориште на чијем концу је шћућурено тиховао напуштени кућерак. Ветар је распусно чардашио њиме заводећи капке окана, а снег  притискао гране усахлих бреза. Негде иза последњих плотова, сутон се самоуверено подизао над Тисом као пијани љубавник из бедара своје драгане…

Ништа није било исто, ни налик… Ни алеја под чијим крошњама сам некада говорио Ану Сњегину, ни шкрипа снега под ногама, којом сам враголасто заглушивао најнежније речи љубави, ни оно било које је пулсирало у линијама живота приљубљених дланова… Баш ништа.

…Пртећи уморно стазу ка вратима тог дома, дисао сам кратко, беживотно… филозофски миран над сазнањем колико ћу лажи хладнокрвно изговорити у магновењима која следе и самртно спокојан сред утехе да живот не би био достојан нити једне ватре више када бисмо знали када ваља одустати. Од те рутине се стресох, а телом ми проструја оштар грч. Рефлексно је стегох за руку на мах.

…Звезде су се палиле над равницом, месец је безобразно и покровитељски намигивао иза шума са супротне обале и ЊОЈ се призор учини чаробним, сасвим чаробним и романтичним, а невољни ропац мог тела нарочитим…

…Желим те, чуо сам однекуд.

Advertisements

24 thoughts on “На салашу

  1. Од твојих реченица вордпрес замирише Добри мој комшија,на нешто из ретких сећања у која само најхрабрији залазе…поздрављам.
    П.С надам се да си осмехнут изашао из салаша.

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s