(…)“Владимир на тренутак осмотри лица својих пријатеља и на мах му се учини да их приповест коју започиње не интересује посебно, да из њиховог пристајања да га слушају дотиче некаква сива и суморна мрзовоља, и напослетку, да у њиховим очима нема негдањег сјаја ни живости, да је ватра коју је волео и на којој је некада грејао своју прохладну младу душицу у доброј мери згасла, не сувише, али таман онолико колико је потребно да се зароје прве сумње у заносе којима сва тројица, канда, још увек корачају, у идеале којима су поклонили своју младост и стигли ту где јесу сада, скучени у своје каријере, унегвљени мноштвом тривијалних животних улога, од којих ни у једној нема свежине за којом су жудели ни лепоте којој су се дивили из далека, са школских прозора, клупа у парковима, расинских обала и багдалских уранака, и да уистину тек предстоје тешки дани и године када ће неумитно угледати све оне ствари које су оджмурели и пропатити све оне нужности којих се још увек једнако боје.“(…)
Bole me ove reči.
Pozdrav Tebi!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Усуд параболе живота и сусретања са неминовностима. На жалост…
Поздрав Теби Т!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
S, možeš li, molim te, da ponovo staviš link. Ovaj link otvara ali kao skript.
P!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Т., нема никакгвог линка. Не умем да обришем бланко коментар који сам поставио, не знам ни сам како.
Поздрављам Те!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Aha, ok. Pomislila sam da je neki članak ili slično u pitanju.
Свиђа ми сеСвиђа ми се