Ћутање је преголема храброст

 

На слици: Двобој; Фотографија: Bašta Balkana

„…-Противстављати  сопствену душицу општем цивилизацијском тренду, данас, значи, не само трпљење и фрустрацију, већ подразумева и подсмех и презир, и најпосле, изопштење из света, а ко још може поднети такву патњу?

-Хоћете рећи да је човеков земни конфор условљен пуким свођењем на скуп попречно-пругасте и глатке мускулатуре, нешто васкуларних цевчица, пар нужних унутрашњих органа и неколико неурона, тек за једносмерну струју?

-Не! Хоћу рећи да ми је премного храбрости било потребно да о томе оволико дуго – ћутим.

-Чекајте мало… Хтели сте рећи, претпостављам, да вам је недостајало храбрости да проговорите?

-О, не. Ја заиста верујем да је ћутање храброст. Човек се, наиме, усуђује да се успротиви свему исконски узвишеном у себи, да не објави светлост, ризикујући при томе да буде презрен од врлине и подвига. А, то је, сложићете се, одважност достојна двобоја у оснеженом шумарку, некако, рецимо, с пролећа, у северозападном Сибиру. Без секунданата, наравно.“

Advertisements

12 thoughts on “Ћутање је преголема храброст

  1. Слутим само,постоји место куда се упутише малобројни.Неки храбро,без терета на леђима корачају.Неки се тужно не осврћу за собом,храбри су,срце им је стегнуто,али настављају да ходе.Неки се ипак осврћу,желели би да поведу још неког,чак и гомилу,али они не желе,дуре се,љуте,ометају…постоји место где ће само малобројни стићи,јер не треба ту ни храброст,ни јунаштво,већ чисто срце.И ломиће се то срце на милион комада,туговаће,жалиће…али пристизаће благослов,као награда…туђе муке их више не занимају,само своје,а њих има толико…они који ће себе сматрати одбаченим,остављеним,губиће се полако у даљини.И одједном све постаје лако на томе путу,где нико никога не престиже,не јури..и осетиће радост,због себе…та радост ће инспирисати друге,да убрзају корак…срце ће убрзавати куцање у хармонији…некима ће из даљине изгледати да ови људи су само пристали на пораз,да су се предали,одустали,побегли…неће ни слутити да је то ипак витешка стаза.Срести и повезати се са људима племенитим,о па зар има ичега лепшег од тога.Само напред Добри Комшија,само напред,тихо….

    Liked by 3 people

    • Верујем да је посвећеност добру и пртепуштање чистоти срца нужна и можда довољна претпоставка за постизање вишег поретка, као и да је за кретање на тај пут неопходно бдети над собом и мотрити над сопственим дамарима као војник на стражи.

      ХВАЛА Ти што верујеш када ме и самог малодушност и млаковерство опхрвају па се борим да препознам наду и пронађем ону ПРТИНУ о којој је давно још писао наш Пиксел.
      Поздрављам те добри комшија срдачно и СТРПЉИВО до Твог следећег слова.

      Liked by 2 people

  2. Ово ми „вуче“ на дијалог оне двојице што их Сталкер води у Зону:)

    Ћутање је велика тема … и филозофска, и уметничка, и егзистенцијална, претпостављам и психолошка …

    http://tarpe.blog.rs/blog/tarpe/sounds-of-perseverance/2017/12/04/u-cutanju-je-sigurnost

    Неке ћутње су просто недопустиве!

    Liked by 2 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s