Кључеви душе ИЛИ од бесе до фермана

ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: Папрат; Фотографија: Sadnja

29.10.2014.

Одувек сам веровао да је сваки пут само дуги повратак у детињство, у далеке, поетизиране пределе завичаја, макар из њега ни стопу не макнули икада. И она загледаност у оснежене сеоске врхове на периферији, она туга над зашикареним игралиштем сред пољанчета, онај мук над отупелом грамофонском иглом у порцуланској посудици, онај сетни осмејак над фотографијом са железничке станице… ништа су друго до тихани и тајновити повратак у детињство. Верујем однекуд да нема одласка који тамо не оконча.

И верујем још, да са на тај пут неизоставно мора кренути једном у животу, макар то био једини или последњи корак који пружамо.

И да онај ко се на тај пут није одважио, несрећно тумара унутар велике илузије о неизмерном мноштву стаза, јалово заваравајући себе да се некуд тобож креће, и да се канда негде другде може стићи.

И да је могуће умаћи од  жала и носталгије.

И, одувек сам на свој пут, куд год он наизглед водио, кретао са потајном надом да ћу у неком обрису негдине, тик изнад хоризонта, наслутити танку траку белог облачка и са њим бешумно сићи на обронке једне планине чије име више не смем поменути, тамо где сам са оцем, кроз орошене букете пољског цвећа, јутрио у сусрет пропланцима са којих се плавичастом бистрином разливао живот.

И да ћу ослушнути онај весели одјек пискавог ми гласа који овом хладном ноћи худо студи сећање и тишину.

Не, не кажем да је моје детиње срдашце остало само тамо, исувише давно се збило зло а друм окренуо од немила до недрага.

Остало је неке туге и на неким другим пропланцима…

Али, авај, са минулим годинама, од када је срце отежало а корак постао неодлучнији, од часа када је душа почела равнати живот…  више од разжуборених пролећних вода, много више од прозрачног небеског свода, од високих влати папрати и замаховињених букових стабала, од тога много више, сећање завејава мирис дивљих малина и чудан сјај очевих очију.

Ето, ка њему ходим одавно већ…

…И питам се: Хоће ли прозборити неко човеку оном из нигдина, што је међу преорао, и на пут ми застао, да му не падне на ум да заиште кључеве душе, јер тај што му је бесу дао да може дојахати Али Ризиним коњем и обавити смену страже на београдској тврђави још како зна да је сваки вакат привремен и да већег фермана од очевих суза нема.

…Док сунце са Истока изгрева.

 

Advertisements

18 thoughts on “Кључеви душе ИЛИ од бесе до фермана

  1. Не знам да ли си гледао последњу епизоду другог дела серијала „Подручје“ („Зачарано подручје“), али је она толико дивна. Одатле сам преузела и ову песму о отаџбини. Твој текст ме је подсетио на сцену где отац са сином разговара о продаји куће, али на један посве дирљив начин.
    Срдачан поздрав, Станимире.
    http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/muzicka-kutijica/2017/12/30/s-cego-nacinaets-rodina

    Liked by 2 people

    • На жалост, нисам до краја одгледао ни први серијал, јер је напрасно скинут са ЈТ.
      Иначе, посетио сам Твој пост пре неколико дана и прочитао стихове!!!
      Понекад, на овакве коментаре одговорим фрагментом једног свог текста:
      „…О Отаџбини кличите са поносом и љубављу. Отаџбина није оно што само данас јесте, већ оно што је одувек била и што остати мора. Она је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја школских дворишта; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета у тмини кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је хладна ноћ на барикадама, снег који не престаје да веје. Отаџбина – све је.“

      Хвала Ти на посети, на лепим асоцијацијама и на МОТРЕЊУ. Ја имам неумољиви утуисак да Ти БДИШ.
      Над чим?
      Над свеопштим млаковерством.
      Поздрављам Те срдачно!

      Liked by 1 person

  2. Штета! Серија је дивна. А што је не скинеш преко торента? То није никаква наука. Мада видех да сад може и на јутјубу да се у снимак убаци превод и тако да се гледа. А заиста вреди! Мени лично је то дубока философија над којом се вреди озбиљно замислити. Овај текст се сасвим уз то слаже, уоквирује је.
    За остало – Бог зна. Некако верујем да то иде по оним речима блаженопочившег Патријарха Павла, да све оно што је битно само дође до нас. Онда то саберем, уоквирим и поделим. Али најпре гледаш да свој корак и кичму исправљаш. Тешка времена су пред нама, а веру треба одржати по сваку цену. Само је то вредно живота. А све говори у прилог томе да ће се ићи у даљу разградњу Српства. То више не мора ни да буде огњем и мачем…
    Благодарим за мисли и речи, Станимире.
    Идемо даље с Богом и ка Богу.

    Liked by 2 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s