ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА
29.10.2014.
Одувек сам веровао да је сваки пут само дуги повратак у детињство, у далеке, поетизиране пределе завичаја, макар из њега ни стопу не макнули икада. И она загледаност у оснежене сеоске врхове на периферији, она туга над зашикареним игралиштем сред пољанчета, онај мук над отупелом грамофонском иглом у порцуланској посудици, онај сетни осмејак над фотографијом са железничке станице… ништа су друго до тихани и тајновити повратак у детињство. Верујем однекуд да нема одласка који тамо не оконча.
И верујем још, да са на тај пут неизоставно мора кренути једном у животу, макар то био једини или последњи корак који пружамо.
И да онај ко се на тај пут није одважио, несрећно тумара унутар велике илузије о неизмерном мноштву стаза, јалово заваравајући себе да се некуд тобож креће, и да се канда негде другде може стићи.
И да је могуће умаћи од жала и носталгије.
И, одувек сам на свој пут, куд год он наизглед водио, кретао са потајном надом да ћу у неком обрису негдине, тик изнад хоризонта, наслутити танку траку белог облачка и са њим бешумно сићи на обронке једне планине чије име више не смем поменути, тамо где сам са оцем, кроз орошене букете пољског цвећа, јутрио у сусрет пропланцима са којих се плавичастом бистрином разливао живот.
И да ћу ослушнути онај весели одјек пискавог ми гласа који овом хладном ноћи болно греје сећање и тишину.
Не, не кажем да је моје детиње срдашце остало само тамо, исувише давно се збило зло а друм окренуо од немила до недрага.
Остало је туге и на неким другим пропланцима…
Али, авај, са минулим годинама, од када је срце отежало а корак постао неодлучнији, од часа када је душа почела равнати живот… више од разжуборених пролећних вода, много више од прозрачног небеског свода, од високих влати папрати и замаховињених букових стабала, од тога много више, сећање завејава мирис дивљих малина и чудан сјај очевих очију.
Ето, ка њему ходим одавно већ…
…И питам се: Хоће ли прозборити неко човеку оном из нигдина, што је међу преорао, и на пут ми застао, да му не падне на ум да заиште кључеве душе, јер тај што му је бесу дао да може дојахати Али Ризиним коњем и обавити смену страже на београдској тврђави још како зна да је сваки вакат привремен и да већег фермана од очевих суза нема.
…Док сунце са Истока изгрева.
Baš lep tekst… Kada nas detinjstvo neprestano „prati“, ja to zovem sindrom divljih jagoda po Bergmanovom filmu Divlje jagode u kome glavni junak kada poseti mesto svoje prošlosti vidi sebe i junake svog detinjstva kao da su stvarni. A stvarni i jesu, možda parastvarni, ali i parastvarnost je neki oblik stvarnosti.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Хвала А. на лепим речима…
Моја филмска асоцијација је Ангелопулосов филм „Путовање на Китеру“. Препоручујем.
Срдачан поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Па ово је прелепо,без обзира на сету коју дозива.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Звездобројче, хвала на лепим речима.
Сета је неизбежна, али да не правим(о) од тога науку, како би рекао Ђоле Балашевић.
Срдачан поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Vratio si me na moje poljanče! Spremam pitu od blata. 🙂
Ponekad smo se i rata igrali. Besu sam zaboravila pa makar me moji ubili!
Besa (poljubac) za Tebe!
Razgalio si me, …
Свиђа ми сеСвиђа се 2 people
…Однекуд верујем да је ТО пољанче, баш оно, надомак ОНОГ што је на небу.
И знам да Ти разумеш овај коментар сасвим прецизно, коликогод тај осећај био тескобан и нелагодан. А, у ствари је, поман и величанствен. Јер је старији од свих нас. И зато што ће нас надживети, ма шта ми урадили ДАНАС.
Узвраћам поздраве.
ПС. ВИА ПОЉАнчета.
Свиђа ми сеСвиђа се 2 people
Odlično se razumemo!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Не знам да ли си гледао последњу епизоду другог дела серијала „Подручје“ („Зачарано подручје“), али је она толико дивна. Одатле сам преузела и ову песму о отаџбини. Твој текст ме је подсетио на сцену где отац са сином разговара о продаји куће, али на један посве дирљив начин.
Срдачан поздрав, Станимире.
http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/muzicka-kutijica/2017/12/30/s-cego-nacinaets-rodina
Свиђа ми сеСвиђа се 2 people
На жалост, нисам до краја одгледао ни први серијал, јер је напрасно скинут са ЈТ.
Иначе, посетио сам Твој пост пре неколико дана и прочитао стихове!!!
Понекад, на овакве коментаре одговорим фрагментом једног свог текста:
„…О Отаџбини кличите са поносом и љубављу. Отаџбина није оно што само данас јесте, већ оно што је одувек била и што остати мора. Она је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја школских дворишта; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета у тмини кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је хладна ноћ на барикадама, снег који не престаје да веје. Отаџбина – све је.“
Хвала Ти на посети, на лепим асоцијацијама и на МОТРЕЊУ. Ја имам неумољиви утуисак да Ти БДИШ.
Над чим?
Над свеопштим млаковерством.
Поздрављам Те срдачно!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Штета! Серија је дивна. А што је не скинеш преко торента? То није никаква наука. Мада видех да сад може и на јутјубу да се у снимак убаци превод и тако да се гледа. А заиста вреди! Мени лично је то дубока философија над којом се вреди озбиљно замислити. Овај текст се сасвим уз то слаже, уоквирује је.
За остало – Бог зна. Некако верујем да то иде по оним речима блаженопочившег Патријарха Павла, да све оно што је битно само дође до нас. Онда то саберем, уоквирим и поделим. Али најпре гледаш да свој корак и кичму исправљаш. Тешка времена су пред нама, а веру треба одржати по сваку цену. Само је то вредно живота. А све говори у прилог томе да ће се ићи у даљу разградњу Српства. То више не мора ни да буде огњем и мачем…
Благодарим за мисли и речи, Станимире.
Идемо даље с Богом и ка Богу.
Свиђа ми сеСвиђа се 2 people
Meni je ova poetska seta najiskrenija radost. Dira baš tamo gde treba.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Заиста си ме обрадовала!!!
Твоја поетика јако недостаје блогосфери. Надам се да је све у реду и да ће проћи.
Срдачно Те поздрављам!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Hvala Ti! Sve je u redu i što je bilo prošlo je, a nekako je, veruj, u glavi najviše bilo. 🙂 Hvala ti i što si se setio onomad da me posetiš i ostaviš pozdrav. Značilo je, i znači, baš mnogo!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Рекох већ,али није на одмет поновити.Овај блог треба прогласити националним благом.Толико.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Не знам шта да кажем?
Надам се само да Те овај одговор затиче у добром здрављу, добри комшија.
Срдачно Те поздрављам!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Хвала што за здравље питаш,одлично је после свега. Једино хронични умор ме стиже јер не знам који ми је ово дан по реду на послу без одмора,али ту су капи из Раванице па подижем имунитет. Недостаје само мало сна,поздрав узвраћам,и захваљујем.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Много тога откључају кључеви душе… али очеве сузе се посебно урежу у кораке, у дисање, поглед…и сећања.
Велики поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…То је та слика…
Вееелики отпоздрав!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person