У спомен Галини Бениславској

На слици: Галина Бениславска; Фотографија: bigslide.ru

Не сећам се тачно када сам преминуо, с пролећа или око јесење равнодневнице, нити памтим на којем сам гробљу сахрањен, Вагањковском или Новодевичјем. Али верујем однекуд да је било јутро и да је фијукало са севера када ме је земљица коначно пошкропила. Уосталом, смрт је наступила много година раније, онда када сам већ сасвим одустао од барикада и пронашао реч у води. Прихватио сам је (смрт), разуме се, са филозофским миром, не усуђујући се да је икада огорчим својом непокорношћу, али ме је Галина Бениславска, ономад љубазно замолила да је не запиткујем више за Данканову, Миклашевску и Лидију Кашину и да никада не помињем Толстојеве, већ да јој објасним одкуд ја баш на Арбату ноћас? Како сам и то заборавио, а пристојност налаже да се не сме остати неувиђаван и дужан дами, морао бих начас у једну збирку поезије, јер је тамо записана истина, на 35. страни, колико се сећам. (Не плашите се, нећу Вас лично узнемиравати, а вратићу се натраг истог трена, неповратно и заувек).

Двадесетог фебруара 1986. зиме господње

Отпутовао сам у Москву

У кварту песника

Попио сам горку кафу

На мећави љубио

Испуцале усне

Непознате жене

Узео пиштољ

И пуцао себи

У слепоочницу

Ко каже да ветрови

У зору престају да дувају?

Advertisements

8 thoughts on “У спомен Галини Бениславској

  1. Права је штета што сам се баш сада окомио да читам полемику Антић-Ковић-Копривица, па ми је обојила овај текст:) Углавном, попити горку кафу у кварту песника и прихватити смрт са филозофским миром (ја сам немирни филозоф) су мисли које су ми се веома свиделе … морам ово пренети на блогу, дигиталном јавном дневнику … кад сам почео да читам, прво што помислих је „Горки!“ Кад оно Јесењин!

    Не знам где сам нашао ту књигу, на неком смећу или бачену негде, била је сва прљава, можда и покисла, углавном без корица и папир жут као восак. Сећам се да је била нека приповетка Максима Горког у којој неки костур излази из гроба и шета, присећа се нечега. Тако ми је то остало у сећању, кад год се тога сетим истовремено се обрадујем и уплашим. Некако ми се то осећање баш уклопило са овом горком кафом у кварту песника …
    Срећан ти Савиндан, поштовани Станимире!

    Liked by 1 person

    • Нек је на помоћ Савиндан свима, Теби, па и мени.
      Сада нешто размишљам, а склон сам и да изрекнем епилему, али, нека засада остане само дилема: Да ли се између категорија филозофски мир и (не)мирни филозоф може ставити знак једнакости.

      Друга ствар, желео сам да нагласим:

      „…Мало људи зна да је Лидија Ивановна (Кашина) сахрањена на Вагањковском гробљу, где се налазе и остаци великог Сергеја Јесењина али и Галине Бениславске, скрушене девојке, неуморне, топле сенке, стрпљивом збору разума у ирационалној песниковој страсти према Данкановој, оној чије је срдашце коначно препукло када се Сергеј Александрович ко зна зашто оженио унуком Лава Толстоја, Софијом Андрејевном. Мученица је издахнула на гробу Сергеја Јесењина испаливши у сопствене груди шест метака из револвера. Тек последњи је био кобан…“

      Жив био Петре!

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s