На Озрену

На слици: Водопад Рипаљка; Фотографија: Лична архива

Из нових рукописа

На чаробно шумовитом Озрену, у атару Специјалне болнице, намењене  превенцији, лечењу и рехабилитацији специфичних и неспецифичних плућних и очних болести, запосели смо један од већег броја рустичних, дрвених астала, намењених туристима, и у густој хладовини, већ добрано натопљени озоном, отпочели своју целодневну терапијску сеансу дубоког и равномерног дисања. Негде око поднева, док је јулско сунце из зенита прштало по крошњама липа, бреза и борова, а у нежну свежину урањала бистра планинска врелина, осетили смо благу обамрлост. Троме и клонуле, из мртве тишине, такорећи, пренула нас је изненадна, јездећа вриска млађане мајке која је бесно кричала над главицом престрављене петогодишње ћеркице. Девојчица је усплахирено махала крхким ручицама, невешто штитила лице од мајчиних ноктију, ридала, зацењивала се, гушила у сузицама, тешко дисала, остајала без ваздуха… једва успевајући да изговори: „Ма-мице… ни-сам… ви-де-ла…“. Обратили смо пажњу на трен, свакако, а затим наставили да дишемо дубоко, као да се ништа није догодило. Када је који минут доцније, један од нас, без речи устао и мирно кренуо ка излазним дверима лечилишта, знали смо да одлази неповратно и заувек. Испратили смо га без поздрава, безгласно и тупо као да је пошао до киоска на углу. Из године у годину има нас све мање иако нико од нас није преминуо природном смрћу, а још мање од туберколоза које смо исцељивали годинама уназад. Кажу да је, надалеко чувени водопад Рипаљка, удаљен свега двестотинак метара од места где смо дисали дубоко, одавно пресушио?