Ин мемориам


На слици: Ин мемориам; Фотографија;https://www.tfzv.ues.rs.ba/

Њему

Оног кобног летњег сутона са краја седамдесетих прошлог века, док сам пред округлим, стоним огледалом, црним очевим чешљићем и ужеглим ораховим уљем дотеривао раздељак на темену, из магичне Грундингове кутије са кухињске комоде, до мојих клемпавих ушију долепршао је злослутни ехо. Ти би рекао, сигуран сам сасвим, шум судбине, или, нешто томе слично. Памтим тај осећај гађења и одвратности, као да је јуче било. Био је то трен када си ме начео, час када си ме први пут суочио са најинтимнијим личним слабостима, са оним стидом од своје најневиније и најнаивније емоционалности, срамом од којег сам, угрожен претњом изопштења и прогнанства бежао главом без обзира и у том бесомучном бекству, не бирајући средства и не правећи компромисе, од презира исковао оклоп лажног поноса и тобожње самодовољности, како бих зажмурео пред властитим крвотоком, опчинио се патвореним светом и задобио пропусницу за пријем у бесконачни одред потчињених. И сваким наредним сусретом са тобством, јер ти си био више од себе, од мене свакако, био више од нас, са сваким следећим, неумитним и сасвим неизбежним примицањем отапајућем огњу твоје блиставе једностаности, остајао сам разоружанији за по један тешки ков свог охладнелог штита. На тим утрнулим местима, са којих је звон бола јездио ка студени напуштеног срца, зјапиле су неизговорене радости првих јутара, прећутане тајне младости и тишине раних јада, на тим кавернама кристалисале су кротко и бешумно, суза за сузом, неисплакане када је уистину требало и када би њихов врели траг био топла стаза за богоугодност и врлину. Напослетку, оног поподнева којег сам се прибојао касно, тек у часу смрти својих најмилијих, када сам најзад разумео коначност, последњи пламичак који је грејао васељену, довршио је скулптуру од суза. Можеш ли замислити тај слап…? Наставите са читањем