Десна рука

На слици: Затворска ограда; Фотографија: http://www.inreformator.ba/

Из нових рукописа

Два младића које је исти виши суд упутио на извршење васпитне мере у нашу установу, али у размаку од једне године, веома мужевно су се изгрлила сусревши се на домској стази. Учинили су то са присношћу достојном најснажнијег пријатељства, онако како чине земљаци у далеким државама или затвореним системима, иако се заиста нису познавали од раније. Како је новопримљени словио за веома „озбиљног“ момка, а годину дана старији за лидера неформалне групице у установи, управо пристигли је моментално задобио статус врхунског ауторитета и истог часа преузео улогу вође. Петнаесетак месеци доцније, првопристигли је стекао услове за обуставу васпитне мере и коначни одлазак најмилијима, али је у трену када је требало формализовати овај чин решењем надлежног суда, сасвим неочекивано и на изненађење присутних у судници, одбио да се сложи са позитивном одлуком, објашњавајући своје становиште несигурношћу и недостатном спремношћу за живот у широј заједници. У наредним данима нам је са осмехом на лицу и не без частољубља, објашњавао да је само желео да остане у дому све док и његов земљак, чија је десна рука био, не испуни критеријуме за трајни одлазак у завичај, те да му ни најмање тешко неће пасти да причека још који месец или годину, када би заједно могли својим домовима. Две седмице касније, лидер је отишао на одсуство са којег се никада није вратио и током којег му се губи сваки траг. „Десна рука“ је, извргнут руглу и подсмеху, изгубио тло под ногама и остао у установи до законског максимума, а ми смо се немоћно гнушали над другоразредношћу властитих ауторитета и утицаја, панично запитани чија смо уствари, ми, десна рука, у нашим малим, веома малим и ништавним животима.

 

9 thoughts on “Десна рука

  1. Само сам мало радознао колико су ти младићи обележени тим временом проведеним у таквој установи . Познајем једном човека коме је тај период тешко бреме . Сада има педесетак година , нека дубока туга је у њему .

    Свиђа ми се

    • Поздрав Звездобројче.
      У формално-правном смислу, нема никаквих трагова. У друштвеном смислу остаје, разуме се, одређена стигма, коју није лако носити, посебно због предсрасуда социјалног окружења које уме да буде јако сурово и одбацујуће.
      Када је реч о личним искуствима која понесу са собом, о доживљају боравка, али, пре свега о разумевању његове сврхе и дугорочних позитивних перспектива, ствар је мног сложенија и дубоко условљена индивидуалним карактеристикама личности, подршком споља (породица, потпорни системи…) и спремношћу да ЗАИСТА ставе тачку на претходни животни стил. Они који остану у делими шта са собом током и после боравка у оваквим установама, прогностички су безперспективнији и склонији рецидивизму.
      Ово написах јако штуро, а заправо, ради се о веома озбиљној теми.
      Срдачно, С.Т.

      Свиђа ми се

      • Човек кога поменух је очигледно завистан од ауторитета и у педесетим годинама. Само што је за ауторитете поставио погрешне особе,на жалост. Стало му је да му упуте макар поглед да би себи улепшао дан. Био сам присутан једној расправи о вери и религији , запрепастило ме колико погрешно мишљење има о животу . Ауторитете ставља испред свега . Но,то је ваљда у његовој генетици да је све дозвољено,баш све . Не верујем да је то донео из институције у којој је преовео детињство .

        Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s