Ин мемориам

На слици: Ин мемориам; Фотографија;https://www.tfzv.ues.rs.ba/

Њему

Оног кобног летњег сутона са краја седамдесетих прошлог века, док сам пред округлим, стоним огледалом, црним очевим чешљићем и ужеглим ораховим уљем дотеривао раздељак на темену, из магичне Грундингове кутије са кухињске комоде, до мојих клемпавих ушију долепршао је злослутни ехо. Ти би рекао, сигуран сам сасвим, шум судбине, или, нешто томе слично. Памтим тај осећај гађења и одвратности, као да је јуче било. Био је то трен када си ме начео, час када си ме први пут суочио са најинтимнијим личним слабостима, са оним стидом од своје најневиније и најнаивније емоционалности, срамом од којег сам, угрожен претњом изопштења и прогнанства бежао главом без обзира и у том бесомучном бекству, не бирајући средства и не правећи компромисе, од презира исковао оклоп лажног поноса и тобожње самодовољности, како бих зажмурео пред властитим крвотоком, опчинио се патвореним светом и задобио пропусницу за пријем у бесконачни одред потчињених. И сваким наредним сусретом са тобством, јер ти си био више од себе, од мене свакако, био више од нас, са сваким следећим, неумитним и сасвим неизбежним примицањем отапајућем огњу твоје блиставе једностаности, остајао сам разоружанији за по један тешки ков свог охладнелог штита. На тим утрнулим местима, са којих је звон бола јездио ка студени напуштеног срца, зјапиле су неизговорене радости првих јутара, прећутане тајне младости и тишине раних јада, на тим кавернама кристалисале су кротко и бешумно, суза за сузом, неисплакане када је уистину требало и када би њихов врели траг био топла стаза за богоугодност и врлину. Напослетку, оног поподнева којег сам се прибојао касно, тек у часу смрти својих најмилијих, када сам најзад разумео коначност, последњи пламичак који је грејао васељену, довршио је скулптуру од суза. Можеш ли замислити тај слап…? И видиш, не знам да ли ти се сада дивим или те проклињем. Мог пострадања не би било и овај крст не бих понео да није било топлине твога бљеска. Тихо и стрпљиво, отапао је љуштуру под којом се тако давно уподобих, гордо се ослободивши сопствености као плашта губавац, само да бих био све оно што уистину нисам, и покорно постао све оно што су сви други од мене очекивали, они туђи, незнани и невидљиви којима ништа нисам значио до евиденције у матичним књигама, и који на концу, нису ни знали да постојим. Опрости и просто ти било.

2 thoughts on “Ин мемориам

  1. “На тим утрнулим местима, са којих је звон бола јездио ка студени напуштеног срца, зјапиле су неизговорене радости првих јутара, прећутане тајне младости и тишине раних јада…“ Може ли лепше, може ли искреније. Задовољство читати. Поздрав, Станимире!

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s