Како сам КОВИДирао и шта је после тога било

На слици: Стара зграда крушевачке болнице; Фотографија; Архива аутора

Добро смо се држали безмало читаву годину, одолевали филигрански ударима непријатеља већ на дворишној међи и прву линију фронта разумно држали у својим рукама, тачније речено, главама, одговорно спроводећи све препоруке тзв. струке. Већ смо без маски почели да се плашимо чудноватости властитих лица, па смо за сваки случај на брњице навлачили и по две, а за бесконачну дезинфекцију руку, алкохол одвајали од уста (да не чују преци! У реду, и потомци). Не, не исцрпљени и клонули, већ напротив, са суманутим надахнућем, верујући да господаримо ситуацијом, пркосили смо невидљивом творчеству које се, гле безочности, са једне далеке пијаце запутило да нас понизи на родном огњишту. Па још, српском. И како то обично бива, сметнули смо са ума да враг никада не спава, бестрага му глава. Узохолили смо се. Понети тијумфализмом, поверовали смо да ће са слетањем Спутњика и осталих фармацеутских савезника на национални аеродром отпочети коначни обрачун „Код заврнуте надлактице“, а коју седмицу потом и потпуна капитулација ружичастог агресора. И да ћемо коначно скидајући маске, остати и без уштављених животних образина које су почеле да нам падају када је опстаначка сирена означила почетак опасности и позив на мобилизацију. Признајем, тих наказних лица карактера, њихове шокантне природе и разоружавајућег препознавања, једнако сам се бојао као и сићушног злотвора пред којим сам исукао мач, не знајући на коју страну да замахнем. Но, добро.

Колико следећег јутра, млађи наследник ме је затекао констатацијом да има повишену температуру и благу гушобољу, као уосталом и још седморо другара, са којима је на Светог Стефана укрштао чаше и „капљице“ код домаћина славе. Сутрадан је читава потомчева породица самоизолована, оправдано дабоме, што је узгред речено имало и извесних дражи, али је истог часа отпочело и последње обитељско одбројавање, што је, разуме се, било прилично узнемирујуће. Бубуљицу на врату, заноктице, перут, снижени притисак… воде у славинама… посматрали смо разгорачених очију, сумњичаво вртећи главом и ројећи стрепњу хоћемо ли, боже сачувај, у електронским медијима набасати на каквог стручњака који ће и ове промене прогласити симптомима пошасти. На нашу (не)срећу, довукла се  школски (око ове теме смо се накнадно, у данима опоравка добрано спорили, кристалишући поступно заједнички закључак да школа (наука, прим.аут.) још увек нема дефинисано и коначно мишљење о овој енигми), елем, дошуњала се на типичан начин, подмукло, под окриљем ноћи, како су је најчешће описивали  врачи: повишена температура и благи суви кашаљ.

  • „Извините“ – отпочео сам несигурно – „доктор…“?
  • „Доктор-КА“! – нагласила је схватајући моју неодлучност.
  • „Разумете, свакако… Скафандери, маске, капе, визири, наочаре… није лако препознати да ли је у питању дама или господин. Опростите, још једном, од замагљених цвикера све ми је додатно замућеније. Елем, син је од прекјуче позитиван, а ја имам ватру од ноћас. Рекао бих и да кашљуцнем с времена на време“.
  • „Хај`те да вас послушам. Дишите дубоко…

Задихао сам се мушки, што`но кажу. Од те мушкости ми се у глави завртело и безмало се стропоштах са столице.

  • „Плућа су чиста. Урадићемо крвну слику, па ћемо видети шта даље“.

Крвна слика одлична, сатурација (проценат кисеоника у крви) момачка, а докторка опрезна и одговорна. Три дана хемомицин (антибиотски краљ иницијалне одбране од опаког злочества), витамин Д (одлично, помислих, ионако кубурим са сунчевим зрацима, а и лумбоишијалгија ми је визит карту оставила поодавно), витамин Ц (вала ми је већ досадило свакодневно цеђење поморанџи, грепфрута и лимуна), Цинк (куд све претходно, нека га и он), доста течности и строго мировање. Уколико температура не падне, на контролу четвртог дана. У слаучају да се стање погорша у међувремену, јавите се одмах. Четвртог дана, на несрећу, иста процедура, исти резултати крвних претрага, иста чистина под слушалицама, само на рецепту нови антибиотик – Панцеф. И наравно, исти савет: строго мировање. На контролу, према потреби. Два дана доцније, под температуром изнад 38 С, користим помоћ пријатеља (нека опросте сви који стрпљиво и ћутке чекају на свој ред) и са рентгенским снимком плућа куцам на врата пнеумофтизиолога који ме прима као род рођени, испитује, слуша, и фокусирано анализира снимак.

  • „Снимак је добар, плућа су чиста, сатурација одлична. Наставите са Панцефом и витаминском подршком. Мировање се подразумева. Свакако, јавите се за дан – два уколико повишена температура не почне да посустаје или осетите проблеме са дисањем“.

И опет, два дана касније, са температуром која опстаје изнад 38 С, принуђен сам да користим помоћ пријатеља и обрем се у лекарској ординацији инфективног одељења градске болнице. Наравно са собом носим и на увид прилажем све претходне извештаје и лабораторијске налазе. Следи уобичајена процедура: Слушање плућа, мерење сатурације и још једно – снимање грудног коша. Један сат потом, докторка вели да се на снимку не виде промене које сугеришу упалу плућа, налаже особљу да ми ад хок укључе једну боцу Натријум хлорида, обогаћену витаминима и ушприцају једну ињекцију диклофенака, све то, дакако, на столици, у ходнику, пацијентима претрпаног одељења.

  • „Дођите сутра да урадимо брзи антигенски тест на КОВИД 19, и да видимо шта треба предузети, ако се стање не поправи“.

Надајући се да ће се стање поправити, пре свега да ће повишена температура почети да јењава, ноћ проводим у ишчекивању јутра које ће ме обрадовати кафом. Али, авај, помисао на кафу ми изазива осећај гађења, као и на храну, уосталом, а грозница обузима. Испијам парацетамол и крећем пут инфективног одељења.

  • „Није ми боље“ – одговарам на докторкино питање и након узетог бриса из носа, одвлачим се ка радиологији где ће који минут потом снимање скенером рећи последњу реч: Обострана упала плућа.
  • „Требало би спровести болничко лечење“ – вели докторка.
  • „Да тркнем до куће“ – покушавам да одложим нужни чин – „да спакујем неопходне потрепштине, и ето мене“.
  • „Ни случајно“ – категорички саопштава докторка. – „Из ових стопа у кревет. Управо смо отпустили једну баку…“

…Већ следећег тренутка, отпочео је десант медицинских радника на моју скрхану маленкост. Још нисам ни сео на кревет честито, из вене ми је источена краљевићмарковска доза крви (после треће епрувете престао сам да бројим), док је друга медицинска сестра на супротној подлактици непогрешиво инсталирала браунилу, која, показаће време, неће бити мој савезник. Истовремено, следећа болничарка из јуришног одреда, немоћном и на постељи разјапљеном, повлачила ми је мајцу са трбуха и маленим шприцем са танком иглицом убризгавала фраксипарин у стомак (медицинска супстанца коју ћу добијати три пута дневно, тачније речено, лек против згрушавања крви – једног од највећих ризика код ковидираних пацијената), док ми је млађани медицински техничар вешто смештао цевчице црева у ноздрве и у систем пуштао један литар кисеоника (минимални проток). Протокол лечења налаже да се мора спровести кисеонична подршка, упркос одличној сатурацији, а како би податак о количини кисеоника у крви био поуздан, мора бити проверен посредством спровођења тзв. гасних анализа, за шта је био задужен млади лекар који ми је истог трена љубазно саопштио да ова интервенција може бити помало болна, јер се узорак крви узима из артерије изнад корена шаке. Стежем зубе и грчевито жмурим… Да је било непријатно, јесте, да боли, не баш. Отварам очи надајући се концу „инвазије“, али авај, походу се још не назире крај. Напротив. Иза леђа свих белих скафандера којима сам био опкољен и чијем посвећеном третману сам био подвргнут, пробијала се сестра са високо подигнутим сталком, попут барјака победничке војске, са којег су се већ вијориле окачене боце са литрима медицине која ће наредног минута почети да ми протиче кроз вене (о вину црвеном у следећем наставку). Најзад, по окончању троминутне офанзиве, задовљна сопственим учинком, уиграна екипа одлази из собе, попут посаде са ванземаљског брода, а ја угледавам своје цимере…

НАСТАВИЋЕ СЕ

21 thoughts on “Како сам КОВИДирао и шта је после тога било

    • Елем, два пута сам прегледао прилог и … могу донекле да се сложим са уваженим говорником. Није, додуше, лако, суочити се са сопственошћу на начин којим Лазарев објашњава узроке настанка и подлегања болести, али интуитивно, на нивоу слутње, одговор би могао бити у простору разочарања вишим вредностима, прецизнје, њихове релативизације до неупотребљивости од стране човечанства, када сваки лични напор у истрајавању постаје бесмислен и извргнут руглу, а осећај усамљености, као нужна последица тога, фрустрирано гута изопштавање из друштва, на изопаченим мотивима засновано. Не бих рекао да се ради о презиру према људима, како вели Лазарев, тај осећај је исувише оштар и експанзиван, он се грубо рефлектује ка другима, па самим тим и ишчезава донекле из биопсихосоцијалне човекове целине (тела и душе) празнећи аутодеструктивну негативну енергију која би га иначе нагризла, пре бих рекао да је реч о горчини и гневу, који имплозивно разарају одбрамбене снаге организма, до степена генерисања озбиљне имунитетске инфериорности која отвара простор болести. Али, овај механизам објашњења би комотно могао да важи за сваку болест, а не екслузивно и само за КОВИД.
      Уз захвалност за постављање веома инспиративнног клипа, срдачан поздрав!!!

      Liked by 1 person

      • Наравно да може важити за баш сваку болест . Доктори и кажу да скоро 90% болести има психосоматске узроке .
        Са првим снегом и ја сам прошао кроз велике муке неколико дана , што ме је и натерало да размишљам и тражим одоговоре зашто баш ја . Послат сам у једно предузеће од стране власнице на пар месеци . Сусревши се са великим злом и великом патњом у људима , нисам био спреман на то . Нисам био спреман да односу међу људима могу да буду на том анималном нивоу . Упознававши људи почео сам да систематизујем ко пада енергетски , самим тим и здравствено . То су били људи који су покушавали да држе окружење у хармонији , на своју штету . Четири дана био сам у неком свету између . Од хране ништа нисам могао ,од воде једино Богојављенску воду – гутљај два дневно . Променивши доктора константовано ми је тровање , и брзо се повратих природном медицином . Тих неколико дана су ми помогли да осветлим много тога у животу . Сада сам захвалан на том искуству .
        Лазаров је чини ми се пуно тога прећутао . Можда као задатак да се настави трагање за смислом .

        Liked by 1 person

        • Увек су „најслабја“ карика они који теже успостављању хармончних и складнх међуљудских односа. Њихов енергетски слом, како кажете, међутим, само је привремени „подвиг“ деструктивности, да не кажем зла, јер, када бисмо сумњали у врлину од наших живота би остала само јалова крхотина, скврчани костур у чију срж се страх увукао неповратно и исушио сву крв виталности и наде да се још увек може веровати, још увек поуздати у човекову доброту и милост.
          Срдачан поздрав!

          Liked by 1 person

    • Није шала, заиста. Саветујем максималан опрез (што, на жалост, није и гаранција да се неко неће инфицирати).
      Хвала на препорукама, што`но кажу, стартовао сам по нашки, црни и бели лук, и тако редом…
      Поздрављам срдачно!

      Свиђа ми се

  1. Oh, Stanimire lijepo ste opisali slijed događaja i početka ove počasti, maski i sveg ostalog uz dozu humora, te se iznenadih gdje ste vi bolesni 😦 Dobro je da ste uspješno izašli iz svega toga i da se potpuno oporavite, da nam pišete kako se sve završi.
    Puno zdravlja i sve najljepše vam želim od srca:)
    Moje poštovanje!!

    Liked by 1 person

  2. Желим Ти што бржи и трајни опоравак, Станимире. Можда није лоше послушати савет још једног који је међу првима прележао корону а свој сигурни одлазак на респиратор је одложио техником дисања. Треба плућа растезати дубоким удасима и издасима како би кисеоник стизао где год треба. Ово је, сигурно, јако битно за опоравак многих органа па и мозга, који, услед губљења кисеоника, почиње мање да памти.
    Срдачан поздрав!

    Liked by 1 person

    • Хвала Јелена!
      И не знајући за искуство луцидног пацијента, примењивао сам ( и чиним то још увек) ту вежбу (дубоко, дубоооко удахнутуи, задржати дах неколико секунди, а затим дубоко издахнути и испразнити плућа колико је год могуће, па поново). Додуше, тек неколико дана по отпусту из болнице, и могу рећи да има ефекта. Надам се да нисам много закаснио…
      Срдачан поздрав!!!

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s