Жуте дуње

На слици: Сцена из филма Носталгија, Андреја Тарковског; Фотографија: https://www.pinterest.ca/

Понекад немаш вољу да разумеш себе, а понекад још ни храбрости да са собом поразговараш поштено. Верујеш да си премного пута превалио, предалеко отишао и да је касно да ишта покушаш у годинама које су притисле отежало срце. Задубљен у своје горчине, зуриш из кревета у позну зимску ноћ и пратиш кроз тмину путању дима цигарете који дуго испусташ из носа.

А онда, невољно, обасјано неонском светлошћу рекламе са суседног солитера, приметиш бисерје зноја на њеној надусници и болну врелину белог бедра које се сручило на твоје измучено тело.

И док студен урања дубоко у кости…

„Одавно ми ниси написао песму“, каже, прелазећи прстима преко мојих груди…

Ћутим…

…и размишљам, боже, како је слатка била рупица на њеном образу…

Некада…

4 thoughts on “Жуте дуње

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s