Ћалету

На слици: Руке које се моле, цртеж Албрехта Дирера; Фотографија: https://istokrs.com/

„Позно, летње вече улази кроз одшкринута окна прозора и моја уста су пуна згрушаних речи од којих никада неће постати глас. Вероватно је то онај прећутни тренутак  напуштања снова када самопоштовање почиње да ишчезава у тешке магле самооптужби, а монолози да се говоре у прошлом времену.

Можда из моје самоће сада проговара равнодушност поранеле јесени, можда из њених увојака дрско провирује хладно  око тишине, можда се то двоје вештих, васељенских акробата само весело поиграва мојом надахнутом посусталошћу, шапућући мелодије које срдашце више не разуме… тек, живот немилосрдно потврђује да је убедљивији од мене.И оно озвездано августовско небо, каквих бесконачно има на почетку. а нити једног на послетку. И ово згариште што безболнo упокојава и штити мир једног пораза. Овај удахнути ожиљак што присно подсећа на живот а не на повреду и бол. Вреде ли? Стога мој мук остаје на благим обронцима сећања, на оним осунчаним пределима одакле су се некада шепуриле беле раде и ћутале полегле власи траве, а малине подизале главице под сенкама папрати. Тамо где више ништа не почиње осим самог свршетка.

Нема почетка…“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s