Психотерапеуткиња

На слици: Девојка; Фотографија: psiholoski-prostor.org

Из ауторске збирке прича НУЛТИ СЛУЧАЈ

Психотерапеуткиња градског центра за социјални рад којој сам опредељен у оквиру националне кампање превенције менталног здравља запослених у државном сектору, позвала ме је на приватни телефон и љубазно се представивши, замолила да уприличимо краћи састанак у просторијама именоване установе, ради упознавања, објашњења своје улоге и формулисања плана будућих активности. Појавио сам се у договорено време, разуме се, а моја насмејана саговорница је, са маском преко носа, визиром преко лица и грашкама зноја на челу, замоливши за разумевање, затражила моје основне личне податке. Предочивши јој датум рођења, брачно стање, институцију у којој радим, нагласио сам дискретно да је моја маленкост, такође, психолог по образовању и едуковани психотерапеут одговарајуће оријентације, преко чега је прешла као да ништа није чула, само климнувши главом и наставивши да бележи, а потом, пригушеним гласом да декламује своју мисију у овом пројекту. Чуо сам том приликом да јој је додељено 1720 клијената из града, да још увек није са свима успоставила контакт, али да ће и њима, као и мени бити на располагању за сваку врсту психолошких и емоционалних проблема, те да за те сврхе могу да је контактирам на службени број мобитела. Узела је мали комад папира, уписала исти и изговарајући срдачне опраштајуће речи, обазревши се око себе опрезно, безмало заверенички, пружила ми цедуљу кроз минијатурни отвор на провидном, пластичном паравану који нас је све време раздвајао. Захвалио сам и погледао у хартијицу  пре него што ћу је одложити у новчаник: „Колега, има ли икакве наде за мене“?, писало је на њој.