Бесмртна меланхолија пролазности илити скромни омаж феномену Миладин Шобић

На слици: Миладин Шобић; Фотографија: https://www.pvinformer.me/

Можда у овој сентименталној и архаичној антонимији (бесмртност спрам пролазности), семантички, наизглед сасвим парадоксалној, почива и одгонетка недокучивог феномена човека који је у истој непогрешиво и на време препознао варљиву игру непролазне међусобности наведених суштастава. И који је добровољно, зарад нас и у име нас, пристао да својом мелахоличном поетиком (дакле, речју) посредује између истих са једне, и између себе и остатка света, са друге стране.

Запитајмо се, на почетку, може ли ишта пролазно бити бесмртно? Ништа, наравно, осим њихове узајамности. И, управо она, комплементарност ових димензија времена, о којој смо склони да судимо опортунистички и у њој трагамо за оправдањима гледе властитих изопачености и конформизма, најмање једном у животу, својом неумољивошћу иште последње изјашњавање које ће нас коначно диференцирати: или ћемо је пригрлити са хедонистичком површношћу препуштајући се похотно удовољавању страстима и самољубљу, или ћемо се храбро постројити пред врлинама које од безличног обиља творе личност и аутентичну индивидуалност, ону посебност која нам се презентује као нарочита, непоновљива и подвижничка? Друге нема. Изаберемо ли прву цесту, са нама ће бити гомила, безмало читаво човечанство, клицаћемо стомаку, ноблесу и егоизму и вероваћемо да смо енигму живота разрешили лако и без по муке. Кренемо ли оном другом, врлетном стаз(иц)ом, корачаћемо сами (самцијати), аскетски поринути у тражење смисла живота до потпуног отуђења.

Елем, бескомпромисно одан лирском заносу, радикално и револуционарно веран стиховима које је филигрански брусио најинтимнијом искреношћу наивног (невиног, чистог и честитог) песника, никшићки бисер је поодавно, још сасвим млад, пошао уским и стрмовитим путељком (и ишчезао у шкољку најличније истине) да уситину и са најдубљом аутентичношћу живи сваку отпевану РЕЧ – властиту поезију. Пропланак се тек назирао на обзору…

И када је једне зоре, канда неочекивано и изненада обукао Џемпер за виноград, и из „празне“, болоспознајном поетиком иконописане меланхолије ефемерности, откорачао у најдубљу тишину, остављајући нас недомишљене у густој недоумици, добро је знао да мора тиховати тамо заувек. Једино тако, знао је такође, његова баштина могла је остати уметнички јеванђељска а његова маленкост безвремена у својој културолошкој и људској грандиозности. И да оно што за собом оставља агонично тавори у лакоћи постојања. Уосталом, и сам нам је, верујући разочарано да смо вредносно далеко од његових етичких критеријума, отпевао опомињуће (и категорично) „немој пут мене, боље остани гдје си“. Није ли?                                   

Не, нема у овој претенциозној тези никаквог надменог филозофског егоизма моје скрушене маленкости, нити каквог провиђајућег сензационализма, сасвим сам на коленима, непомичан и наклоњен до пода, са најдубљим страхопоштовањем опчињен уметничким хоризонтима голобрадог Миладина Шобића, Артура Рембоа југословенске музичке сцене (поређење са становишта уметничког талента али, надасве, са становишта краткотрајности активног стваралачког периода). У нареченом становишту је само заложена сва нада да ћемо усахнућем властитих жеља за његовим повратком спасити генија од наших плотских недораслости и сачувати га од свега оног, оличеног и у нама и нашој епохи (чији смо присни послушници), од чега је, пре четири деценије тихо – отишао.

Ако је својевремено, непреболни губитак сестре и био разлог привременог и природног склањања у изолацију, ако је тај оправдани магновни искорак од очију јавности и успевао да одржава хипотезу о мотивима ступања у трајну стваралачку апситиненцију, до потоњих дана, како о томе навелико спекулишу заинтригиране масе поклоника, од књижевних критичара и обожавалаца до новинара и песника (према непровереним подацима, Миладин Шобић је у Бечу радио на новим и рестилизацији песама зготовљеним за необјављени албум „Барутана љубави“) – остаје отворено и големо питање да ли је том околношћу, и само њом, исцрпљен целокупни списак могућих мотива престанка са уметничком продукцијом и отпочињања са доследном, и поштовања и дивљења једнако достојном, деценијском уметношћу ћутања.

Лично, и сасвим попут других обожавалаца, нисам склон да кобни догађај (прерана смрт сестре) лишим своје разарајуће снаге, њених обесхрабрујућих, обесмишљујућих и деструктивних утицаја на Шобићеве животне одлуке и поимање стварности, њих је зацело било, оне су несумњиво оставиле вечни траг и допринеле формулисању животне филозофије.

Настојећи, међутим, да избегнем клопку мистификације, у коју се веома лако упада када се зарони у (наоко) збуњујућу биографију Миладина Шобића (разлога за то има прегршт, од наглог и „неочекиваног“ прекида каријере, до потпуног одсуства из медијског и јавног живота последњих 35 – 40 година), свестан при томе ризика да нећу умањити неизвесност, те да ћу, штавише, заројити нове полемике, храбрим се да објавим да је у феномену Миладин Шобић, свеприсутан латентни, вредносно-искуствени континуитет, који може осветлити разлоге неповратног повлачења са јавне сцене.

Суштнско клонуће снаге (фрагмент Шобићеве поетске формулације дијалога са властитом поезијом), које је сентиментални поета у својим стиховима слутио и најављивао са неупитном извесношћу (отуд и наводници изнад придева неочекиван у претходном делу текста), те неизбежно залажење у скровиту келију ненарушиве и свете тишине, могло је бити изазвано (и објашњено) једино разумевањем смисла трагичног догађаја у контексту општег дрхтања животних струна и са највиших разина – сводовских лествица. Изнад врхова пропланка…

Судбоносни ожиљак (смрт сестре), један само од мноштва којим нас живот подсећа на силовитост пролазности и разумевањем њене бесмртности твори симболичну арабеску узрастајућег пострадања (сваког појединца), уткан у плодну танкоћутност Шобићеве егзистенцијалне тескобе, представљао је пре него ишта друго, куражећи, смислени и крунски процват лепоте изнад кала земаљске привремнеости. Акутни бол (изазван сестриним одласком) је само тихо полегао у властито скровиште, употпунио мозаик очајања и уцелинио исконску жудњу елегичног бића, које је одавно већ „са тугом гледало за човеком“. Он је (бол) био недостајућа и последња пузла коју је рука судбине спустила у наталожену младалачку огорченост охолошћу људских амбиција и јетко разочарање мизерношћу цивилизацијске помирљивости са властитим слабостима.

На нашу овоземаљску жалост „изгубили“ смо у креативном смислу најкомплексијег поп песника и генијалног мајстора музике и остали ускраћени за мноштво децентних и узвишених ужитака које нам је још могао приуштити својим поетским даром, али, на нашу бесконачну радост (и понос), у сивом и туробном свету који нас је пригушио сопственом хедонистичком привременошћу, добили смо критеријум принципијелне доследности и (сачуваног) Човека, достојног вечности. Зашто?

И само зато што је Миладин пре (и можда једини) од нас схватио да живот наших маленкости и наш заједно, живот речју зачет, који је он лично оплемењивао речима дариваним остатку света, има смисла једино – када иза својих речи станемо. Управо како је сам и учинио. А, када ће се то догодити, зна само Господ!

Срећан рођендан, господине Шобићу!

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Миладин Шобић (Никшић7. јануар 1956југословенски и црногорски је музичар, композитор и текстописац. Активно се музиком бавио почетком осамдесетих година и убрзо стекао велику популарност. ВИКИПЕДИЈА

2 thoughts on “Бесмртна меланхолија пролазности илити скромни омаж феномену Миладин Шобић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s