Росенханов експеримент (илити, чиме је, поред осталог, инспирисан „НУЛТИ СЛУЧАЈ“)

На слици: Кадар из филма Лет изнад кукавичијег гнезда; Фотографија: http://www.meme-arsenal.com

Розенханов експеримент је био покушај да се утврди способност психијатара у САД-у да дијагностикују ментална обољења и да се доведе у питање валидност психијатријских дијагноза. Под утицајем Р. Д. Ленга и антипсихијатрије, Дејвид Розенхан (eng. David Rosenhan) и још седморо колега или студената су се у периоду између 1969. и 1972. године добровољно пријавили у осам различитих психијатријских болница широм САД-а тврдећи дежурном психијатру да чују гласове који им говоре речи „празнина“, „туп“ и/или „туп ударац“. Лажни пацијенти се нису жалили ни на шта друго. Сви су примљени и остали су у болницама између 9 и 52 дана, са дијагнозом параноидне шизофреније. Чим су ушли на одељење, наставили су да се нормално понашају. Упркос томе, преписивани су им лекови, а особље им није веровало када су говорили да им је боље. Отпуштени са са дијагнозом параноидне шизофреније у ремисији. Већини је било преоручено да наставе да пију лекове.

Розенхан и колеге које су учествовале у експерименту назвали су ово искуство дехуманизујућим. Са њима се није разговарало, дневно су били у контакту са лекарима и особљем мање од десет минута, и готово да их нико није посећивао.

Након обљављивања резултата у часопису Наука (енг.„Science“) јануара 1973. под насловом „Бити здрав на нездравим местима“ избио је скандал. Розенхан је тврдио да су психијатријске болнице складишта за људе које нико не жели и нико не разуме, и да лекари и особље не смеју да забораве да њихови пацијенти нису само збир симптома већ несрећна људска бића.

Експеримент са псеудопацијентима

Осам псеудопацијената, Розенханових сарадника који су намерно одабрани да буду што различитији, а сви психички здрави, добровољно се пријавило психијатријским болницама у пет америчких држава. Током психијатријске процене, тврдили су да чују гласове који су прилично нејасни, али ипак могу да разаберу речи: празнина, туп  и туп ударац.

Псеудопацијенти се нису жалили ни на један други проблем и осим што су дали лажне податке о свом тренутном запослењу и лажна имена, на сва остала питања су давали тачне одговоре.

Псеудопацијенти су били студенти на постдипломским студијама психологије, три психолога, педијатар, молер, домаћица и психијатар, као и сам Дејвид Розенхан.

По пријему су се понашали нормално и чак су тврдили да више не чују гласове у глави.

Након што је отпочео њихов боравак, прво што су псеудопацијенти приметили било је то да се заправо тамо нема шта радити, те су покушали да своје време проведу у разговору са другим пацијентима или особљем. Запазили су и да дневно у просеку особље болнице проведе 6,5 минута са пацијентом. Када би их неко од запослених питао како се осећају,одговорили би да се осећају добро и да више немају симптоме које су имали раније. Такође, према Розенхановим инструкцијама, сваког дана су водили дневник својих активности. У почетку су то радили сакривени од очију особља и пацијената, међутим када су увидели да нико ни не обраћа пажњу, свој дневник су водили јавно, чак и у заједничком дневном боравку где су били са осталим пацијентима. Особље је њихово вођење дневника окарактерисало као део њиховог психичког поремећаја. Једини који су приметили да нешто није како треба били су „прави“ пацијенти. Неки су чак тврдили да су псеудопацијенти новинари или професори који контролишу рад болнице. Говорили су: „Шта ћете ви овде? Ви нисте болесни, ви сте добро!“

Волонтери у болници нису били само пар сати или неколико дана, већ све до тренутка док им доктори нису дозволили да иду. Један од њих је ту ситуацију касније описао на следећи начин: „Рекао сам пријатељима и породици: изаћи ћу кад изађем. Бићу тамо пар дана и доћи ћу кући. Нико није ни сањао да ћу остати скоро два месеца. Једини начин да изађеш је да им кажеш да су у праву. Рекао сам да сам луд. ’Луд сам, али ми је боље’, рекао сам.“ У свим установама једва да је било неког интерперсоналног контакта пацијената са особљем, они су већину свог времена проводили у посебним, стаклом ограђеним просторијама које су псеудопацијенти убрзо прозвали „кавези“. Медицинске сестре су биле ван кавеза, односно у контакту са пацијентима свега 11,3% свог времена, што је подразумевало и дељење терапије, скупљање постељине и слично. У просеку волонтери су били тамо 19 дана. Сам Розенхан је у болници провео нешто мање од два месеца док му није било дозвољено да оде. Како то обично бива у психијатријским установама, није им било речено када ће бити пуштени, те су волонтери били још више мотивисани да докажу да су потпуно здрави, али то није било баш тако једноставно. Боравак им није био нимало пријатан, осећали су снажан психолошки стрес и на сваки начин покушавали да докторима докажу да су сасвим добро.

На крају је сам Дејвид Розенхан изјавио да је једини начин да се изађе из псхијатрјске болнице да кажете како јесте луди, али вам је сад боље.

Седморо их је отпуштено са дијагнозом да су шизофреничари (тачније: шизофренија у ремисији), а једна особа са дијагнозом биполарног поремећаја.

Ниједног псеудопацијента није открло особље у болницама, али јесу неки пацијенти. Током њиховог боравка на одељењу, особље је многе њихове навике и активности тумачило као симптоме менталних поремећаја. Чињеницу да је један псеудопацијент правио белешке, психијатар је протумачио као присилну радњу и из тога извео патологију.

Експеримент без пацијената

Пошто су сада већ сви стручни кругови знали за Розенханов први експеримент и његову тзв. „превару“, овај цењени научник одлучио је да контактира врло угледну клиничко-истраживачку установу и замолио их да учествују у другом делу његовог експеримента.

За овај експеримент, Розенхан је искористио познату психијатријску болницу у којој се спроводила обука студената психијатрије и усавршавање психијатара са завидним искуством. Та болница је после објављивања резултата првог експеримента тврдила да се то код њих никада не би десило. Са управом болнице договорено је да у периоду од три месеца Розенхан пошаље нове псеудопацијенте, а болница ће на крају периода објавити списак оних које су открили.

На крају периода болница је саопштила да је међу 193 особе које су јој се обратиле за помоћ открила 41 „уљеза“, те да сумња на додатних 42 – иако Розенхан није послао ниједног лажног пацијента. Сви одбијени људи били су стварни пацијенти.

Потоње студије су потврдиле да дијагностички процес примењиван у САД-у има озбиљне недостатке.

Овај део експеримента постао је темељ свим критикама модерне психијатрије; увео је многе револуционарне промене у самом раду ових установа.

ИЗВОР: Википедија

2 thoughts on “Росенханов експеримент (илити, чиме је, поред осталог, инспирисан „НУЛТИ СЛУЧАЈ“)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s